ЧИМ СРБИЈА УЂЕ У ЕУ ЊЕНУ САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ ПИСАЋЕ И NATO – ЕУ И NATO СУ ИСТА ЗВЕР

  • Европска Унија и NATO су – са геополитичког становишта – дуални конгломерат, две истоветне алатке. Служе за одузимање земљама-чланицама суверенитета под изговором њиховог придруживања „клубу цивилизованих народа“
  • Скоро увлачење Македоније и БиХ у путању западне доминације не изгледа драматично у поређењу са Србијом. За америчке стратеге шлаг на торти требало би да представља приступање Србије ЕУ и одрицање Срба од њиховог геополитичког избора који још увек постоји и који се заснива на историјском и духовном сродству са Русијом
  • Србима који нису спремни да се сложе са признавањем независности Косова, „споразум о добросуседским односима“ биће сервиран тако да то неће изгледати као признавање независности Косова. За Брисел ће овај споразум, пак, бити документ који ће задовољити његов захтев о признавању независности. На тај начин, колективни Запад ће постићи циљ који је поставио још почетком 90-их година – потпуно уништење Србије као земље, која на

Пише: Игор ПШЕЊИЧНИКОВ, експерт РИСИ

СТРАТЕГИЈА ширења Европске Уније на Западни Балкан коју је Европска комисија донела ових дана могла би да представља сиже за Пушкинову збирку „Песме западних Словена“ које се заснивају на трагичном балканском епосу.

Данас се на Балкану одиграва не мање трагична слика. Европска Унија увлачи Србију у свој табор у замену за одрицање од Косова – историјске колевке Срба. И, мада Срби не желе ни да чују за признавање независности Косова, званични Београд и бриселска бирократија покушавају да их приволе на супротно.

Документ о завршетку рата

У Стратегији о ширењу Европске Уније на земље Западног Балкана, која је усвојена 6. фебруара у Стразбуру, предвиђено је прикључивање ЕУ свих земаља у региону. „Најсрећније“ могу да постану чланице Европске Уније до 2025. године.

Реч је о Албанији, Босни и Херцеговини (БиХ), Македонији, Црној Гори, Србији и о… Косову, које не признају ни Београд, ни Москва, ни многе друге земље, али које су признале практично све земље колективног Запада (изузев Шпаније, која пореди Косово са бунтовном Каталонијом).

Усвојена Стратегија у суштини се може посматрати и као формални правни документ о завршетку рата који је колективни Запад водио против Југославије од почетка 90-их година.

Овај рат, инспирисан Северноатлантском алијансом на челу са САД, био је усмерен на распарчавање Југославије – велике и утицајне земље од које су зависили сви политички процеси на Балканском полуострву, на мале и беспомоћне државице, које би касније једна по једна биле уведене у зону западне доминације.

Управо се то касније и догодило: бивше југословенске републике Хрватска, Словенија, Црна Гора су већ у NATO-у, а у Европску Унију су укључене Словенија и Хрватска.

Дуални конгломерат

Треба имати на уму да су Европска Унија и NATO – са геополитичког становишта – дуални конгломерат, две истоветне алатке за притисак на савезнике који могу да буду чланице једног савеза и због неких разлога да не улазе у други. Ова два инструмента служе за одузимање новим земљама-чланицама суверенитета под изговором њиховог придруживања „клубу цивилизованих народа“.

Звер под именом „Европска Унија-NATO“ и јесте онај „колективни Запад“ под чије ће окриље ускоро потпасти оне балканске земље које се спомињу у Стратегији ЕУ за регион.

NATO је камен темељац ЕУ. И обрнуто. Ова идеја је неколико пута била потврђена у документима Европске Уније. О томе се конкретно говори у „Глобалној стратегији Европске Уније“(EUGS) из 2016. године. У документу пише да та „глобална стратегија даје импулс Европској Унији у сфери безбедности и одбране у условима комплементарности са NATO и свим нашим партнерима».

Ова се идеја развија у заједничкој декларацији председника Еврокомисије и Европског Савета и генералног секретара NATO -а од 8. јула 2016. године. У њој се каже: „Када је реч о колективној одбрани – NATO за већину држава-чланица представља главну основу… ЕУ ће продубљивати сарадњу са Северноатлантском алијансом у смислу комплементарности, синергије…“

Два дела једне стратегије

У овом контексту не изгледа случајно нити као поклапање чињеница што је недуго пре доношења Стратегије Европске Уније за проширење ЕУ на Западни Балкан Атлантски савет – који је близак Стејт Департману -израдио нову стратегију Сједињених Држава за исти тај Балкан. Ова стратегија је била предочена шефовима МИП Босне и Херцеговине, Косова, Македоније, Србије, Црне Горе као и Албаније. Шефови спољнополитичких министарстава поменутих земаља позвани су у САД и упознати са тим како Вашингтон види даљи развој ситуације у њиховом региону.

А види овако:

• у региону ће постојати стално војно присуство САД што ће бити реализовано путем укључивања западно-балканских земаља у NATO;

• Американци ће имати улогу посредника у „регулисању“ сукоба у Балканском региону;

• Србија мора да се помири са САД које су заједно са другим земљама-чланицама NATO -а варварски бомбардовали Београд и друге српске градове 1999. године.

Србија је главна мета напада

Увлачење Македоније и БиХ у путању западне доминације не изгледа драматично у поређењу са Србијом. За америчке стратеге шлаг на торти требало би да представља приступање Србије ЕУ и одрицање Срба од њиховог геополитичког избора који још увек постоји и који се заснива на историјском и духовном сродству са Русијом.

Управо Србија и Срби, који традиционално стреме ка православној Русији и који све време виде у њој свог јединог савезника и спасиоца, представљају за Запад камен спотицања у опсежном процесу побадања на Балкану да стане под америчку заставу.

Србија и њен русофилски народ били су и остају главна мета на америчким нишанима. Претпостављам да не треба објашњавати да су Срби, пре свега због свог русофилства и православног јединства са Русима, били главна жртва ратова 90-их. И управо зато их је колективни Запад означио као кривце за све смртне грехове у тим ратовима.

Данас је главни услов за ступање Србије у ЕУ признавање независности Косова. Али, како то да се учини ако већина Срба не жели у ЕУ?

Према испитивањима јавног мњења, за чланство земље у ЕУ иступа 47,7% Срба, против – 39%, уздржано је – 13,3%. Односно за ЕУ иступа мање од половине. Осим тога, велика већина Срба – 79,4% – је одлучно против чланства њихове земље у NATO-у и за савез са Русијом.

Овакву статистику објашњава чињеница да медији Србе свакодневно бомбардују агитацијом у корист ЕУ, рачунајући да ће на тај начин превући јавно мњење на своју страну.

Чин јавног понижавања

Локална опозиција тврди да ће председник Србије Александар Вучић кроз неко време предложити Србима да усвоје неки „споразум о добросуседским односима“ са Косовом. Тобоже, Косово – то је реалност и са том реалношћу треба некако да се живи.

Осим тога, према информацијама опозиционих политичара -актуелна српска власт може да кроз скупштину, која је под њеном контролом, прогура одређене промене у Уставу где тренутно стоји да је Косово део Србије. За сада, формално, ослањајући се на Устав, званични Београд не може да призна независност Косова. И зато је сада реч о „споразуму о добросуседским односима“. Међутим, уношење промена у Устав само је питање времена, сматра опозиција.

Србима који нису спремни да се сложе са признавањем независности Косова, „споразум о добросуседским односима“ биће сервиран тако да то неће изгледати као признавање независности Косова. За Брисел ће овај споразум, пак, бити документ који ће задовољити његов захтев о признавању независности. На тај начин, колективни Запад ће постићи циљ који је поставио још почетком 90-их година – потпуно уништење Србије као земље, која на Балканском полуострву има одлучујући утицај и која има пријатељски однос са Русијом.

Не треба сумњати да ће убрзо после Србије у ЕУ бити примљено и Косово, чији ће пут бити настављен у NATO.

Не сада, већ после дуге информационе обраде и вероватно након смене генерација, у NATO ће бити увучена и Србија.

Финале када ће се Србија и Косово наћи као равноправни партнери у оквирима ЕУ (о NATO -у и да се не говори) одсећи ће све могућности за повратак Косова у Србију.

Остају маштања Срба о уједињавању у већу државну целину од данашње Србије – Срби из Републике Српске из састава БиХ желе да се уједине са мајчицом Србијом, о чему стално говори председник РС Милорад Додик.

Генерално, приступање свих земаља западног Балкана ЕУ, а већине NATO -у, постаће финална тачка која ће и правно да учврсти распарчавање Југославије, започето 90-их година изазивањем ратова.

И још. Локална опозиција скреће пажњу на то да ће приступање Србије ЕУ под условом признавања независности Косова бити чин јавног понижавања Србије што колективни Запад са болесним уживањем и чини током последњих безмало 30 година.

Од тренутка уласка Србије у Европску унију, евробирократе из NATO -а и ЕУ – не кришом већ јавно – писаће историју савремене Србије.

Превод: Марија Билбија

*

Извор: ЦАРСА