Срби на окуп! Преподобни Јустин Поповић, ДОСТОЈЕВСКИ ЈЕ УВЕК СА-ВЕЧАН | Срби на окуп!

Преподобни Јустин Поповић, ДОСТОЈЕВСКИ ЈЕ УВЕК СА-ВЕЧАН

mlad

Достојевски није увек био савремен, али је увек савечан. Са-вечан је кад мисли о човеку, кад се мучи проблемом човека, јер се страсно баца у неизмерне дубине његове и жудно тражи све што је бесмртно и вечно у њему; са-вечан је кад решава проблем зла и добра, јер се не задовољава површним, кожним, већ суштаственим решењем, које објашњава вечну, метафизичку суштину проблема; са-вечан је кад мудрује о твари, ма којој твари, јер се спушта у корен, којим се твар невидљиво укорењује у дубине вечности; са-вечан је кад се делиријумски мучи проблемом страдања, кад бурном душом својом проходи сву историју и преживљава трагизам њен, јер се не зауставља на трошном људском решењу проблема, већ на вечном божанском, апсолутном; са-вечан је кад мученички истражује смисао историје, кад се пробија кроз бесмислени хаос њен, јер одбацује сваки временски, пролазни смисао историје, и усваја бесмртни, вечни, бого-човечни. За њега је Богочовек смисао и циљ историје; свечовечанство је смисао и циљ човечанства; свечовек је смисао и циљ човека, али не свечовек начињен од отпада свих религија, већ свечовек = Богочовек. 

Крајње решење ма ког проблема не може не зависити од последњег и апсолутног циља и смисла историје. Сваки и најмањи проблем својим животним, унутрашњим нервом залази у вечне проблеме, уткива се у њих, јер се свака твар и свако биће тајном суштине своје утискује у бескрајност, у вечност. Сва васељена је обучена у тајну, сва васељена и свака твар. То мученички осећа Достојевски, и хиљадооком душом својом нетремице бди над тајном света, бди и непрестано тврди: све је тајна, све је загонетка, све су тајне у органској међусобној везиСве загонетке и све тајне чине један недељив организам, чије је срце — Бог. In ultima linea, све се тајне, сви се проблеми своде на два централна, „вечна проблема“, — мисли Достојевски, — на проблем егзистенције Бога и бесмртности душе. Они имају у себи страшно много центрипеталне силе, којом привлаче к себи све остале проблеме, подређују их себи и условљавају њихово решење. Од решења вечних проблема зависи решење свих осталих проблема, — учи Достојевски. Решење једног вечног проблема садржи у себи решење и другог. Они се увек крећу у правој сразмери. Ако има Бога — душа је бесмртна; ако нема Бога — душа је смртна. 

Решење тих вечних проблема је главна мука за све негативне и позитивне хероје Достојевскога. Кроз њих они приступају свима осталим проблемима; без њих они су немислими,као што је немислим и сам Достојевски. „Егзистенција Бога је главно питање, — пише Достојевски Мајкову, — којим сам се ја свесно и несвесно мучио целог свог живота.“ — Хероји Достојевскога су оваплоћење те главне муке, тог главног питања. Њихова је животна брига, њихово је неизбежно занимање — решавати то главно, то вечно питање: има ли Бога, има ли бесмртности? Без тих питања — они су немогући; ван њих — они су несвоји. „Ја не могу о другом, — исповеда се Кирилов, — ја сам целог живота о једном мислио. Мене је Бог целог живота мучио.“ Добри, несрећни Мића плаче, рида и страсно се Аљоши исповеда: „Мени Бог мучи. Једино то и мучи„. — И сви остали се муче Богом; све њих разједа та страшна, та вечна мука. Посредно или непосредно, сви они сав живот свој своде на решење проблема егзистенције Бога, и бесмртности душе. „Искание Бога“ је, по мишљењу Достојевског, циљ свих, не само личних, већ и народних покрета, циљ историје човечанства. 

Позитивно или негативно решење вечних проблема детерминира сав живот човечји, сву његову философију и религију, сав морал, сав смисао живота, — то је основно убеђење Достојевскога. Негативно решење тих проблема, изражено формулом: нема Бога, нема бесмртности, сачињава суштину свих негативних Достојевскових хероја; позитивно пак: има Бога, има бесмртности, сачињава суштину његових позитивних хероја.Негативно решење вечних проблема неминовно повлачи за собом негативна решења свих осталих проблемаокренуто ка људима, ка твари, оно се пројављује као нихилизам. Нихилизам и није друго до примењени атеизам. Из философије атеизма неминовно истиче морал нихилизма. То Достојевски доказује путем новим и живим; својим генијалним психолошким анализама и доказима он изнуђава признање да је нихилизам неминовна последица атеизма. Ако нема Бога, ако нема бесмртности, нема ни врлине; у том случају — све је дозвољено. 

Позитивно решење вечних проблема психолошки омогућава решење осталих проблема; окренуто ка људима, ка твари, оно се пројављује као љубав. Љубав је примењено осећање Бога и осећање личне бесмртности. Душа позитивних хероја Достојевскових је изаткана од таквих осећања; отуда је сав њихов живот прекрасно боготкано ткиво. Срца су њихова испуњена Богом и бесмртношћу, и све што из њих излази — божанско је и бесмртно. Ако има Бога, ако има бесмртности, права љубав је реална могућност; без тога — права љубав је психолошки и онтолошки немогућа могућност. 

Свако осећање, сваку мисао, сваки душевни покрет, Достојевски продужава до крајњих граница, да их затим стопи са вечним проблемима. Сваки проблем, који пронесе кроз метежни дух свој, Достојевски органски сједињује са вечним проблемима, и мучи се њиме док му са гледишта вечности не пронађе вредност. Вечност даје смисао времену; завршно решење ма ког проблема, и изналажење праве вредности ма кога или ма чега, могуће је једино sub speciae aeternitatis, но никако и никада sub speciae temporis. 

Вечни проблеми нису наметнути човеку, већ су иманентни духу људском. Човек је природом својом колико физичан толико и мета-физичан. У самој ствари, ништа није матафизичније од физичког. Преведено на језик Достојевскога то би гласило: ништа није фантастичније од стварности, од реалностиКорење ма кавог физичког процеса увек остаје сакривено у метафизичкој суштини космоса. И сама физика је у основи метафизична, јер се оснива на хипотези о етру, који је „ungreifabar und unbeweglüch, an und für sich überchaupt nicht wahrnehmbar“ („неопипљив и непокретан, по себи за себе неопажљив“).

Многоструком и неподражљивом психолошком анализом људске природе. Достојевски долази до закључка да је идеја Бога иманентна људској свести, и да је човечја самосвест у суштини својој — богосвест. Немилосрднији од Канта аналитик ума људског, немилосрднији од Шопенхауера и Ничеа аналитик воље људске, Достојевски налази да је човек својом психичком организацијом предодређен да се стално и интимно, свесно и несвесно, мучи проблемом Бога. У сваком случају, за Достојевског и његове хероје Бог је мука, страсна мука и страсно мучење. „Страшно је пасти у руке Бога живога“, а човек, самим тим што је човек, пада и мора пасти. Несумњиво, у човеку има нечега што се стално отима ка Богу, што се не може оковати ни потпуно уништити. Када идеја Бога, свест о Богу, не би била супстанцијални део људске самосвести, богоборци би је лако могли уништити у себи и у целом човечанству. Но идеја Бога је у центру људске свести; у томе је мука човечја, у томе и величина. И без дефинитивног решења проблема о Богу, без детаљног одређења свога односа према богу, човек је онтолошки неспособан да дефинитивно реши ма који други проблем. 

На безброј начина Достојевски проба да реши та вечна, та „проклета питања“. Он до пожара распаљује тим питањима душе својих хероја, и оне сагоревају у њима мучећи се страшно. Бог је за њих не само идеја, већ страст — пожар, страст горка или слатка. Бог може бити анемична идеја за сушичаве умове, но за Достојевскове хероје Он је страст физичка и духовна: они се до крви или боре с Богом или посвећују Богу. За њих Бог није библиотека која се да прочитати и простудирати, већ Живи Живот који се мора живети, страдање које се мора одстрадати, бол који се мора преболети. Они идеју Бога низводе до страсти, острашћују је, крштавају у крви; њих Бог мучи; они болују проблемом Бога, и њихова је болест заразна. То мора осетити свако ко чита Достојевскога. Сва њихова личност императивно налаже неодложно решење проклетог проблема; и они се грчевито, делиријумски напрежу да га реше позитивно или негативно.

Јустин Сп. Поповић, ФИЛОСОФИЈА И РЕЛИГИЈА  Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОГ, Манастир Ћелије код Ваљева, Београд, 1999.

 

 

 

 

Извор: Сродство по избору