Срби на окуп! Беседа епископа жичког Саве Дечанца на дан објаве рата 5.октобра 1912. | Срби на окуп!

Беседа епископа жичког Саве Дечанца на дан објаве рата 5.октобра 1912.

Image result for епископ сава жичкиБЕСЕДА

Епископа жичког Саве Дечанца

у чачанској саборној цркви на дан објаве рата 5.октобра 1912. године, после свечаног богослужења и молепствија за успех српског и савезничког оружја

 

„Кто Бог велиј јако Бог наш,

Ти јеси Бог творјај чудеса.“

 

О, да није био Господ с нама, када су грешни људи устали противу нас, све би нас живе прождрли, како се био распалио њихов гнев на нас; све би нас потопила мутна и крвава вода, огњена река би покрила душу нашу; достојанство и наследство би наше било збрисано на свагда са лица српске земље. Благословен је онај, који нас не даде зубима њиховим, да нас растржу и ниште, те се тако душа наша избави, као оно птица из ловачке замке, јер се замка раскиде и ми се избависмо. Помоћ је наша у имену Господњем, који је створио небо и земљу. (Псал. 124)

Да, драга браћо, од пре једног века отворио се пакао над целим српским племеном, и над самим прагом нашим стајала је коначна пропаст, јер није било ниједног моста, куле или какве раскрснице, док није по неки отмени Србин висио на коцу или на конопцу. Али гле, милости Божије! Витешка Шумадија у једном делу велике српске царевине сада има свога Краља и своју слободну, уређену и просвећену домовину, као оно што су и друге царевине које постоје од пре хиљаду година. „Кто Бог велиј јако Бог наш, Ти јеси Бог творјај чудеса.“

Но ова је наша слободна тек у десетом делу наше простране домовине, а оно све друго наше племе тамо у онаквом је стању, као што је од пре сто година било код нас, када смо пролазили кроз врелу воду и огањ и купали се у својој крви по бурном азијатском мору.

Данас су се у име Триједног Бога покренули синови витешке слободне Шумадије, да спасавају своју браћу у Старој Србији и Македонији, која пропадају, и да се ослободе заробљене српске земље и градови, подигну српске светиње, и задужбине српских владалаца и патријараха.

Ретки су у животу тренуци, кад држава и сам народ захтева, да се на олтар своје домовине принесу највише жртве, жртве у крви.

            Да, тако од пре неког дана цела се наша слободна домовина покренула, да све оно што је у стању поћи са оружјем у руци, пошло је на границу да потражи срце српских земаља на Косову и на обалама Дрима, Вардара и Сињег Мора.

Но шта ће наћи сада у старосрпским престоницама, у негдашњој слави и величини српског племена? Ево, што ће наћи:

Одмах ће видети код своје браће тешке јаде и велика народна страдања; гледаће петвековну рушевину и црну ноћ, страх и ужас; видеће гоњења и бежања; видеће тамо у тој нашој старој домовини љуту зверад, мрачне горе и гудуре у којима народ склања себе и своје светиње; видеће студен камен, на коме се Србин дружи са зверовима и гујама, за своје спасење, и за опстанак свој једино се Богу моли и својој слободној браћи. Видеће тамо и оне вековне крваве пољане и она губилишта, на којима једнако издишу, мученичком славом увенчани, борци за слободу свога племена и свете вере, борци за крст часни и слободу свога народа. О, да великог ужаса!

Колико ли је милиона нашег племена за прошлих пет векова одведено у ропство и тамо продавано као робље за пар чизама, оку кафе и дувана; колико ли је на коцу и конопцу висило, мачем посечено, – кад се зна, да је за један дан у Босни посечено четрнаест хиљада, а у Новом Пазару такође за један дан посечено девет хиљада, само зато, што се нису хтели одрећи хришћанске вере. Колико ли је милиона преверено, колико ли је на путу од мраза пропало, колико их је од зверова растргнуто, а колико ли је вода потопила и ватра сагорела! Ах! Та то је само једином Богу познато! И тако дошло је, да место што би нас сада на Балканском Полуострву, било педесет милиона, а оно једва да нас има око дванаест милиона. Па не дајте ви бесмртни јунаци, прослављени пред цивилизованим светом, ви витезови шумадијски! Станите на пут петвековном злочинцу, да нас не ништи даље, јер, као што се види, не престаје уништавати наше племе!

А сада, када су се овако над небом Македоније и Старе Србије отпочели навлачити све више мутни и крвави облаци, јасно је као бели дан, да они нама и тамошњој нашој браћи тим отворено и речју и делом прете, да наше наследство за свагда притисну, да нам крсну свећу угасе и забране даље колач славски резати. Прете нам, да ће одузети наш народни понос и уништити наше српско име. Једном речју, уопште, отворено нам одричу нашу народност и прете нам, да забране да српски мислимо, дишемо, пишемо и да верујемо православну веру. Ово нарочито чине баш на обалама Рашко-Дежевским, где се Свети Сава родио, и у Петровој цркви, где је Свети Немања крштен, и у Ђурђевим Ступовима и Сопоћанима на самом извору Рашке, где је први пут почивало тело Светога Саве. Прете нам, забрањују нам, да не смемо више певати јуначке песме и славити славу Немањићску. Забрањују нам, да се сећамо тужног Косова и славних Дечана, Патријаршије, Хиландара, деснице Обилићеве, светиње кнеза Лазара, и других косовских витезова. Од нашег племена траже: да заборавимо царско Скопље и Призрен и у њему царске Душанове дворе; да се не сећамо више Грачанице на Косову и цркве Милешева, где су доцније лежале кости првог просветитеља Светога Саве. Желели би, да од Високих Дечана не буде ни трага више, а ћивот осниваоца Дечана да није више светиња за наше потомке, као што нам дедови у аманет оставише до данашњег дана и до века! Хоће да нам све задужбине наших старих краљева и царева позатварају, па да нам више никад не пропоје црква, да више никад не узноси име Божије и имена српских владалаца. Једном речју, нови султан босфорски и бечки желе, да нам пониште и узму све, па чак и оно, што негдашњи силни босфорски султани нису преко пет векова дотицали и скрнавили.

Сматрамо драга браћо, да смо најсрећнији, што дочекасмо и удостојисмо се да нама падне у део, да дигнемо свој праведни глас и потражимо оружаном руком колевку српских земаља у Старој Србији и Македонији.

А овај ретки, историјски, одушевљени, тако рећи, крсташки поход за нашу обетовану земљу, још је више важан и значајан, радостан и сигуран кад гледамо како весело родитељи, раме уз раме, полазе са својом децом као и сви други војници – оружоносци и како иду радосно са својом најближом родбином и пријатељима – те се из такве морално моћне, сложне народне снаге образовала једна велика народна снага од триста до четири стотине хиљада одабраних витезова, с којима ћемо, како насилнику тако и целом образованом свету: да су тамошњи обитаваоци од нашег рода и племена, да тамо, у тим земљама, од пре хиљаду и пет стотина година, леже мученичке и јуначке кости српских синова, наших предака – отаца и прадедова, старих српских владалаца Немањића, који су своје потомство научили, да српским језиком говоре. И те моћне калифе на Босфору за пет векова знајући да су из српских руку узели и наследили српску царевину, почињући од Сињега до Јегејског Мора и преко Дунава, нису се до скора никад могли ни сетити да кажу, да нема Срба у старој српској царевини. Но како се ови нови дошљаци збратимише са западним калифама, који у нашим хришћанским земљама више служе корану но јеванђељу, отпочеше нам одрицати, да нема српског народа у српској колевци, и ако о томе целом свету проповедају српски градови, путеви, чесме и мостови, српске колосалне светиње и задужбине, којима се векови диве; а особито српски језик и тамошњи српски нарoд казује, да је то од искони српска земља и српска својина. Нема те силе и моћи која може поцепати и ову тапију и одрећи српском племену, да оно није наследник свог прастарог огњишта и свога првога савијеног гнезда, из кога се први пут српска снага развила и први пут се моћно показало српско племе у свет на видик као засебан народ, који је засведочио, да је способан да својим политичким животом на Балкану живи.

Да, ово је нечувена дрскост и до сада неприбележено у повесници: да један дође са стране гост, било милом или силом, у нечију домовину и тај гост уместо да моли домаћина своје куће, да га као дошљака призна за суседа, а оно напротив каже домаћину – староседеоцу, да он не сме и даље своју веру исповедати и својим се народним именом називати. Разуме се, да овај стари насилник у својој престарелој болести овако може чинити само пред своју смрт.

Но доиста и учитељ овог насилника, размажени полуболесник на обалама Вјене, којега је зла срећа од пре два века допратила у средину наших земаља, тај нам је у Пећи преврнуо престо Светога Саве те нас је оставио као духовну сирочад и тим давао повода да се нама одриче наша народност у нашој старој царевини. Али и он неће дуго и вечно трајати, па и он неће боље проћи од свога за наопако ученика.

Драга браћо!

Из довде наведеног јасно се види зашто смо од пре неког дана, у овој оваквој царској слободи, сви устали и учинили општи покрет и све спремили на жртву, па и сам живот свој.

Зато напред српски витезови, синови прослављени у повесници оних у свету чувених јунака, који из крви и пепела основаше ову краљевину шумадијску!

Напред, драга браћо, другови и пријатељи, нови заштитници своје потлачене браће по вери и крви, избавиоци колевке српских земаља и ујединиоци одавно разједињеног племена српског!

Оставимо на страну швиндлерско-шпекулантске сарафе, који су грешне милијарде сложили у турску раздрту врећу – јер ови Јудини еснафи, ако се не поправе, неће боље проћи од свога најстаријега грешног еснафа. Оставимо и оне друге, који, за своју злу срећу, очекују, да они буду наследници овог банкрота, рушиоца наше царевине, јер у повесници нема примера да је банкрот могао наследити банкрота оваквог рода.

Хришћанска је религија религија реда, љубави и мира. Но треба знати, да хришћанска црква није никад допуштала насиље, неред и гоњење, због тога је хришћанска црква највише поднела жртава на олтар правде и слободе човечанства. Па и српска црква свагда је с народом учествовала за слободу и увек је у сваком народном покрету била с народом, у народу и пред народом, и само је проповедала рат противу сваког нереда, да би се дошло до реда и мира. Па и сада овом приликом за ослобођење и уједињење народно подносиће све трудове и жртве у колико се то може чинити.

Напред, за слободу своје старе домовине и своје потлачене браће, за слободу човечанства, за права и хришћанску културу! С нама је велики, вечни, праведни Бог, који горде обара и руши, а слабе и угњетене подиже. С нама је цео просвећени свет. Доста је било шест мрачних ропских векова непрекидно купати се у сузама и крви. С нама је Бог … напред!

Напред потомци седога Немање, тога српског праоца Аврама, који нам из царске лавре Студенице каже: „Ви сте моја деца“ … Душан из Призрена и Скопља позива нас и опомиње нас, да смо ми његови наследници, а Свети Сава из лавре Хиландара и из пламена са Врачара благосиља наше свето започето дело и позива нас да обновимо његов престо у Пећи, који је насилник срушио. Позива нас свети оснивач Светих Дечана, да се поклонимо тој царској лаври, томе чудесном колосу, коме се векови диве.

Пођимо напред браћо! … Зар не чујемо тихи шапат Лазара, косовског мученика, који је за веру и домовину свој живот положио, како нас зове: „Децо, дођите, дођите и прекадите и вином прелијте оно место на коме сам крв пролио!“ Престале су већ све пустоловне вике и несугласице и сад само као да чујемо громки глас Карађорђа и Милоша, који нас позивају и своје заставе нам пружају да сложно довршимо свето дело, које су они започели.

Када се некада на обалама римског Тибра, тек после пет векова по коначно завршеном рату затворио храм бога Јаноса – бога рата, ваљда је већ у име невидљивог Бога, Творца пребогатог у својој милости, дошао одсутни благословени, велики час, да се после пет стотина двадесет и две године српска срца смире и утишају, јер је из њих преко пет векова крвава пена кључала у борби за свој опстанак, своју веру и народну слободу.

О, премилостиви Господе Боже наш, излиј милост Твоју на наше племе и утврди Твојим благословом Краља Петра и све српско војинство и дух твој благи да почива на њему! Молимо се Теби Свештедри: даруј мудрост, одважност и крепост победоносним српским вођама и витешким ратницима и свима онима, који напоре и усрдне жртве чине за правду, веру и домовину и неуморно на општем циљу раде; као и за оне, молимо се Твојој богатој милости, који за веру и домовину живот свој положе, да им дарује вечни живот и неувели венац!

Теби руке склопљене дижемо и Тебе молимо, јер си ти Бог наш. Ти си снага и одбрана. Смилуј се, поведи нас и наше хришћанске савезнике Твојом десницом и не дај нас на поругање хришћанском врагу и супостату! Обрадуј све нас Господе и развесели срца наша шумадијска и браће наше Црногораца, као и наше страдајуће браће а на славу имена Твог и величину одавно униженог и разједињеног племена нашег!

Нека је ово велико дело срећно и благословено и сваки онај, који је отишао на границу да свој живот заложи за слободу и величину својега народа, као и сваки онај, који је ма колико привредио и приложио за ово свето дело!

Нек су сви благословени и срећни и нека им се продужи век и дично име на радост, част и понос рода нашег!

Буди Господи милост твоја на нас, јакоже уповахом на тја. Амин.

 

Епископ Жички

Сава Дечанац

(1831-1913)

 

Извор: Књ: СТРАДАЊЕ СТАРЕ СРБИЈЕ И МАКЕДОНИЈЕ, Лепосавић 2001.