Шта год Шпанија урадила, Србија ће признати Косово

Може деловати запањујуће што у званичној Србији влада вишедневни мук поводом става Шпаније да неће прихватити Стратегију проширења Европске уније ако у том документу Косово буде третирано равноправно државама тзв западног Балкана. Не оглашавају се владар и чланови његове свите, ћуте аналитичари-апологете, не јавља се проевропејска невладина сцена. Као да им је Шпанија својим јасним ставом помрсила рачуне. Дакле, није вест да Шпанија ограничава Косово на његовом путу ка пуној државности, него да се званична Србија оглушује о ту чињеницу.

Разуме се, Шпанија води своју политику себе ради. Не признаје Косово због сепаратистичких покрета у својој земљи, а у контексту експанзије каталонског сецесионизма не пропушта прилику да Европској унији и њеним државама чланицама  испонова потврди свој државни став. Не би било ништа природније да се и Србија тако понаша истим поводом. Али, у Србији једина политичка игра је признање сецесије а не њено спречавање. Уместо захвалности Шпанији за упорно одбијање признања Косова, председник Србије у исто време уверава своје западне саговорнике, председника Европског парламента и аустријске званичнике да ће Србија потписати споразум о признању Косова.

Иако се председник још увек довија и пренемаже да није реч о признању, он упорно навикава овај народ на блиску будућност у којој ће Србија и Косово на равноправној међународноправној основи („обавезујући правни документ“) успоставити „свеобухватну нормализацију односа.“ Сада, нека његови правници до неба вичу да то није признање, тај споразум то јесте, јер својом „свеобухватношћу“ подразумева Косово у УН, Унеску и Савету Европе, укључење Косова у режим сукцесије бивших југословенских република и све друго шта треба. Досадашња предаја општина на северу покрајине, полиције и судства, електроенергетског система, међународног позивног броја, успостављање правог међудржавног граничног режима и остало не припадају још увек уговорној категорији „свеобухватне нормализације“. Процес је „свеобухватан“ када у пуној мери укључи међународноправну димензију, а то може једино ако Србија то хоће. Колико видимо, хоће итекако.

До шпанског случаја изгледало је да је основни проблем коначног решења косовског питања лежи у нашој земљи. Требало је убедити заосталу и антиевропску јавност да ову тему треба скинути са историјског дневног реда не питајући за цену. Све до новембра прошле године наши званичници нису помињали обавезу потписивања признања, иако су се на то писано обавезали пре четири године. Онда је председник непосредно по доласку из Брисела то најавио и од тада уредно понавља у нади да ће  народ убедити, или себе убедити да га је убедио.

Али, шпански глас у самој ЕУ најавио је објективно веће проблеме. Иако Комисија ЕУ може да усвоји Стратегију проширења и без шпанског гласа, иако и Европски парламент то може да учини, унутар ЕУ се битне ствари не могу догодити без опште сагласности. Тај документ и када се усвоји, највероватније у форми резолуције, биће и остати стратешки документ без непосредно обавезујуће правне снаге. Другачије је са правно обавезујућим документима као што је Споразум о стабилизацији и придруживању, који у случају Косова није имао мешовити карактер као сви други на тзв. западном Балкану. Он је потписан само између ЕУ и Косова (строго са звездицом) и лишен је свих одредаба и обавеза који се тичу односа Косова и држава чланица ЕУ, јер у супротном споразум би морао да буде ратификован у свакој од њих а то се није могло очекивати од оних које нису признале Косово. То је практично остао трговински споразум између ЕУ и Косова будући да је у расподели надлежности унутар ЕУ трговинска политика пренесена на Унију. Да не говоримо о добијању статуса кандидата за Косово или о преговорима за приступање Унији; овде ће став пет држава које не признају Косово бити очекивано негативан, и као такав онемогућити европско напредовање Косова.

Данашња Шпанија својим ставом о једном релативно небитном документу само скреће пажњу на озбиљност свој општег става о сецесији, полазећи од својих унутрашњих проблема.

Али, сада је на потезу Србија. Она се у последњој тачки Бриселског споразума обавезала да неће ометати Косово на путу у ЕУ. Да је неко од званичника неким случајем поздравио чин Шпаније, тј. нормално поступио, озбиљно би наљутио све европске прегаоце српског признања Косова. А то би се у домаћим круговима доживело као катастрофа. Зато је радије прећутни одговор тзв. европске Србије Шпанији гласио: немојте да нас браните. Бар не до тренутка док председник и друштво не узму ствар у своје руке и не признају Косово.

А онда се прилике волшебно мењају. Кад Вучић, или неко други у његово име, потпише мировни споразум са Тачијем, или неким другим у његово име, случај Србије неће никоме више бити повод за став против сецесије, јер ће сецесија Косова бити прошлост а не актуелност као што је још увек. Косово ће постати независна држава и за Србију и за све који то желе. То што га многе државе неће признати неће бити њихов став у корист Србије већ став у корист борбе против преседана којим се крши међународно право. Уосталом, признањем Косова Србија би учинила апсолутни преседан. У сваком наредном случају сецесије или претње остатку њене територије она би била без савезника. Да ли ће бити тако, зависи од тога да ли ће Србија прихватити признање Косова.

Извор: Србија и свет