Вучећево гостовање на Косову

Дан после свог боравка на Косову у интервјуу „Вечерњим новостима“ председник државе изјавио је: „Задовољан сам јер сам обавио изузетно важан посао за уједињење нашег народа на Косову и Метохији“.

И овом приликом, остао је веран себи: самозадовољан, непорецив, разметљив. Није му била довољна изузетно успешна слика његове посете и готово неподељен утисак о њој. Морао је сам накнадно да скрене пажњу на слику или огледало. А иза њега, слика је толико другачија да је не би променило и хиљаду његових посета.

Читава организација и садржај посете говорили су да је председник Србије био у обиласку наших сународника у суседној држави. Посета је била најављена разменом међусобних порука Вучића и Тачија о потреби одржања мира у безбедности на Косову. И то је била слика иза које се налазило Тачијево допуштење Вучићу да обиђе неколико места. Интерес је био обостран. После убиства Оливера Ивановића било је потребно да управо председник Србије умирујуће делује на узнемирено српско становништво. Ако би у томе успео, то би допринело брзом наставку дијалога Београд-Приштина од којег директно зависе политичке судбине обојице.

Уопште, непосредно после убиства Оливера Ивановића, шлагворт мира, стабилности и дијалога брзо се проширио међу српским и албанским политичарима и, посебно, међу тзв. политичким аналитичарима у Београду. У том духу прошле су и њихове оцене Вучићеве посете Косову. Трагичан догађај у Митровици све их је забринуо због могућег кочења историјског процеса дијалога који треба да се заврши потписвањем споразума о међусобном признању. У том новонасталом окружењу било је од општег интереса да Вучић обиђе наше сународнике и убеди их, непосдено и посредно, да је држава Србија уз њих. Вучић је то мајсторски одрадио.

Али, у непосредном обраћању очајним Србима, што је директно преносила једна приватна телевизија у Србији, Вучић је био изричит колико и прикривен. Његова изричита реч била је: Србија је уз вас, а његова прикривена реч је била: ви нисте у Србији. Када се обраћао Србима у сали у Лапљем селу, могло се лепо видети да их вешто наводи на закључак да је њихов живот трајно везан за Косово, онакво какво је сада. Вучић их је позивао на њихов опстанак „на земљи“ а не „у земљи“ и, с обзиром на ситуацију, није ни могао другачије. Основни проблем није у томе.

Нико реалан не може замерити српским званичницима што траже дозволу од косовских власти да оду тамо, или што не обећавају окупираним Србима брзо или било какво ослобођење. Такву ситуацију наметнула је сила тамошњих окупационих власти. Проблем са данашњим и претходним властима Србије (од 2008. године) јесте у њиховој активној политици предаје Косова и Метохије. Из тог угла гледано, чин издаје националних интереса Србије и Срба у покрајини догодио се на почетку: када је Тадић прихватио мисију Еулекс (новембар 2008), или када су Дачић и Вучић прихватили Бриселски споразум (април 2013). У првом случају је прихваћена мисија којој је задатак био да надгледа и асистира независности Косова, а у другом споразум о косовском уставном и законском оквиру свих конкретних договора. Срби у покрајини били су тада званично изручени албанским властима под којима су доживели највеће етничко чишћење у послератној Европи.

Улога данашњег председника Србије није првобитна али је најјача и завршна управо у континуираном распону државне политике Србије на Косову и Метохији од 2008. до данас. Оне ружне псовке које су највиши представници власти и опозиције разменили на дан Ивановићевог убиства деловале су не само неприлично него и фарсично.

Своју посету покрајини Вучић је посветио не уједињењу, како је славодобитно устврдио, него пацификацији косметских Срба и додатној пацификацији целокупног српског јавног мњења. То фино тоњење у дубине равнодушности пореметила је смрт Оливера Ивановића и општи је интерес свих актера косовске независности, а њих није мало, да се ова усталасана бара врати у поравнато стање. То је Вучићу пошло за руком, а колико видим, и није му било тешко. Јавио се и Тачи, задовољан готово као Вучић, и пожелео мирно море до потписивања, како он воли да каже, историјског мировног споразума. Што би рекао Цане, један позив брише све.

Извор: Србија и свет