Искрено збогом, Оливере!

Никада није лако говорити о смрти пријатеља. Писати је још теже. Јер, писана реч траје и подсећа. На нас који пишемо и оне о којима пишемо.

Да је, рецимо, знао да ће 16.01.2018. на свом твитер-налогу написати – “Искрено саучешће породици мучки убијеног Оливера Ивановића. Нека му је слава и хвала!” – неталентовани музичар, али даровити политички манипулант Небојша Крстић, сигурно не би на истом месту 27.08.2015. о истом човеку написао: “Од како је стравично опасни Оливер Ивановић у притвору свет је осетно сигурније место за живот”.(1) Али, написао је. И сад су те речи напрасно оживеле, и путују поред оног његовог саучешћа да свима нама, не само несрећној Оливеровој породици,  кажу понешто о лицемерју, људској беди и томе ко су заправо ти мрачни људи  који се као лишајеви  лепе на леђа наше политичке елите и за које је “Косово камен око врата” а “Вучић у последњих пет година у круцијалним питањима није направио ни једну грешку”(2).

Наравно, није тај несрећни твитераш али срећни члан УО РТС-а, Небојша Крстић, ни једини ни сам који је јуче над мртвим Оливером нарицао себе ради. Било их је много, као пример онога у шта су претворили и себе и нас. У ријалити у коме смрт и туђа бол нису ништа друго него прилика за сликање и који индексни поен више у рејтингу. На знам да ли је било мучније гледати и слушати председника државе како обећава да ће ухватити Оливеровог убицу јер је то обећао његовој жени, Расима Љајића како покушава да излије сузе говорећи нам како му је говорио да треба да напусти Митровицу, али не говорећи нам зашто, или оног љигавог Дрецуна како нам, гледајући нас у очи, саопштава да истрагу треба усмерити на Кадри Весељија и Вашингтон. Забога! Па, тек, пријатељи попут Дачића и Одаловића који су га јуче у звезде дизали, а прекјуче кад су као председник и генерални секретар владе укинули Министарство за КиМ, месец дана нису хтели ни да му се јаве на телефон, а камо ли да га приме и саслушају. А није их због себе тражио.

Но, све то више није важно. Њега више нема. Чак ни сви ти наши Ђурићи и Ракићи који су пре само неколико месеци против њега водили најпрљавију политичку кампању коју је Космет икада видео и који су на његовом усправном челу отворено цртали мете једноумља које је у Србију донела епоха Александра Вучића, нека не перу прљаву политичку савест говорећи сада лепо о њему. Нема потребе. Сви смо већ чули поруке које су нам тако гласно слали са Пинка, Моста, Информера и осталих својих манипулативних алата. И то је записано. У слици и речи.(3)

Нема потребе за крокодилским сузама. Наизглед, све је јасно. Он је изгубио, они су победили. Он са Косова одлази у сандуку, они остају да трчкарају између Вучића и Харадинаја. И да брину једино о томе да им његова смрт нешто не поремети на путу којим су кренули. На путу на коме им је ОН био очигледна сметња. Али, да ли је то баш тако? Да ли мозгови заслепљени похлепом могу схватити разлику између “пута” и “странпутице”, да ли они који ходају на коленима могу видети да је Вођа можда слеп?

Тешко. Али баш сви могу схватити да је смрт Оливера Ивановића политички мотивисана. И то не зато што је био издајник, већ зато што то није био. Ускоро ће то бити јасно чак и онима којима чак и данас није. Као његов пријатељ могу рећи да нисам био његов политички истомишљеник и да смо повремено имали жустре дијалоге. Без задршки, али са уважавањем. Замерао сам му превелику блискост са Бриселом и политику попуштања на терену, а он мени националну тврдокорност која нема основа у политичкој реалности. Сматрао је да једино кроз дијалог са Западом Срби могу постићи одређене уступке у тадашњој ситуацији. Но, рекао ми је и шта су његове границе иза којих нема поблачења. Косово у Србији и Мост на Ибру.

“Када смо Мост већ одбранили и иза њега вратили Србију, сада од њега можемо само напред, никако назад!” – рекао ми је једном приликом у холу хотела “Палас” где је у то време одседао.  Време је потврдило да је тако заиста и мислио. Његових потписа нема на ниједном спорном документу који укида државност Србије над Косметом. Зато је, својевремено, и “измишљен” Борко  Стефановић, зато је и изгубио посао у Влади, зато је и неправедно ухапшен, а не да би Небојша Крстић сигурније живео.

Такође, Оливер није уклонио барикаде са Моста на Ибру, учинио је то Горан Ракић. Није ни подржао Харединаја за премијера, образложио је зашто то није добро решење за Србе и Србију, али је Српска листа ипак то учинила …

На крају је убијен. Косово је добило још једног истинског српског мученика, још једног витеза који није желео да се повуче иако је имао где. Моја мајка, старица од 78 година, недавно оперисана од карцинома, која и овде у Смедереву живи у својој косовској башти крај своја два божура, рекла је данас док је гледала снимке његовог испраћаја са Косова:

“Е, мој сине Оливере, камо среће да смо сви ми остали доле и да нас овако часно са Косова заувек испрате, а не што овде живимо у овој беди и издаји…”

Да, брате Оливере! Данас твоје тело са Косова одлази, а сутра ћемо се срести последњи пут. Да се опростимо. Увек си био насмејан и ниси хтео, или умео, да се плашиш смрти. Зато јер си знао тајну.

СВАК ЈЕ РОЂЕН ДА ЈЕДНОМ УМРЕ – ЧАСТ И БРУКА ЖИВЕ ДОВЈЕКА!

Аутор: Драган Милашиновић 

Извор: ЦЕОПОМ ИСТИНА