Шевон Фентон: Зашто документа из британских архива о колонијалној прошлости и даље нестају?

Чак и да су документи који су нестали резултат јавашлука или некомпетентности а не зле намере, то није мање за осуду. Британија већ дуго није кадра да призна ужасе које су њен колонијализам и имепријализам доносио широм света

Британски војник патролира улицама националистичког западног Белфаста током сукоба у Северној Ирској. (Фото: Alain Le Garsmeur)

(Guardian, 27.12.2017)

У Националном архиву је похрањено више од 11 милиона докумената. Многа од њих се односе на узнемирујуће периоде британске колонијалне прошлости. Неугодни подаци у раније недоступним владиним документима показали су се драгоценим онима који настоје да разумеју историју ове земље или да разоткрију неправде из прошлости.

Стога добоко онеспокојава откриће да је око 1000 докумената нестало након што су их користили јавни службеници. Званично, архиве из описују као „измештене док су позајмљени владиним одељењима“.

Документи, од којих сваки садржи десетине страница, односе се на теме попут сукоба у Северној Ирској (енглески „Troubles“), британску колонијалну управу у Палестини, тестирање полио вакцина и територијални спор између Уједињеног Краљевства и Аргентине. Није јасно да ли постоје копије ових докумената.

Губитак тако много докумената великог значаја није могло а да не изазове забринутост међу историчарима, политичарима и активистима за људска права. Амнести интернешенел позвао је Терезу Меј да нареди потрагу за документима која би обухватила читаву Владу, док је лабуристички посланик Џон Трикет упозорио да ће губитак „само оснажити оптужбе за прикривање“.

Овакве спекулације могу да делују натегнуте, али недавна прошлост даје разлог многим људима да буду сумњичави. Документи у Националном архиву су понекад били од великог значаја за разотривање кршења људских права у Великој Британији.

На пример, 2014. године, истраживачи из ирске медијске куће РТЕ открили су писмо из 1977. тадашњег министра унутрашњих послова, Мерлин Рис (Rees), упућено премијеру Џејмсу Калагану, у коме Рис наводи како су министри дали допуштење за употребу тортуре у Северној Ирској током тамошњих сукоба. Ову информацију је, према извештајима, задржао Европски суд за људска права.

Влада је такође 2014. оптужена за прикривање након што је изјавила како не може да обелодани информације о ЦИА програму „ванредних привођења“ зато што је документација претрпела „оштећења од воде“.

Припадници Девонског пука помоћне полиције учествују у полицијској претрази кућа у Кароибангију током Мау Мау устанка у Кенији. (Фото: Поперфото)

У међувремену, 2013. године, Гардијан је открио да је више од милион докумената који је требало да постану доступни јавности, противзаконито држано у високобезбедносном комплексу у Бакингхемпширу. Њихово постојање је обелодањено тек када је група остарелих Кенијаца тужила владу да су претрпели тортуру током Мау Мау устанка 50–их година. Форин офис је био принуђен да призна да је повлачио хиљаде документа из колонијалне ере.

Чак и да је нестанак докумената последица јавашлука или некомпетентности а не зле намере, то није мање за осуду. Британија већ дуго није кадра да призна ужасе које су њен колонијализам и имепријализам доносили широм света.

Многи Британци су одрасли верујући како је њихова домовина сачувала и цивилизовала свет, док злочини, геноцид и кршење људских права често ни не буду споменути. Низ влада није успевао да надомести ову рупу у сазнањима, било тако што би оформиле комисије о истини, основале музеј колонијализма или уврстиле колонијализам као део стандарног плана и програма за школску децу.

Према истраживању Југов пола из 2014. године 59% испитаника је веровало да је Британска империја нешто због чега би пре требало да буду поносни него да се стиде.

Губљење ових докумената обезбеђује прикладну метафору за оно што колонијализам значи за многе у Британији. Неугодне чињенице се уклањају, означавају као „прошлост“ а у ретким приликама када се архиви истражују, инкриминишуће податке није могуће ни видети.

Шевон Фентон (Siobhan Fenton)  је слободни новинар

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 10. 1. 2018. у 9:17 – исправљено је име аутора у Шевон.

*

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ