СУДБИНА ЛУЖИЧКИХ СРБА

„О земљо српска! Никада те не заборављам!
Твој образ (лик) видим у мислима усред сна.
Твоје ми име звучи као звук јасног звона …“

Јакуб Барт Чишински о својој лужици „Рјаној“

Питам зашто нико од њих (антиглобалиста) не протестује због националног угњетавања словенских народа који се налазе у Европи? Геноцид и германизација Лужичана (Срба), који су стари Европљани, јер су одувек живели у Лужицама, нико не примећује, осим самих Словена. Гушење овог народа одвија се и у данашњој Немачкој – забрањују се школе на лужичкосрпском језику, спроводи германизација, стварају бирократске препреке српским институцијама културе, забрањују им се медији. Европљани! Све се то догађа данас у вашем општеевропском дому, писао је 2003. године Владимир В. Душкин изазван позицијама антиглобалиста који су се бавили другостепеним проблемима, а нису примећивали страдање Лужичких Срба у Срцу Европске уније.

Но, ни 2015. године стање није другачије. Ако су се глобалисти оглушили, шта је са балканским Србима и државом Србијом. Зашто спавају остали Словени? Да ли (само) због страха од реакције Европе? Такав закључак сугеришу двојица српских истраживача Сава С. Вујић и Богдан М. Басарић, у монографији Северни Срби (не)заборављени народ, констатујући да би наслов „Срби усред Европе“ звучао сабласно, јер су „ухрањени“ медијским и политичким неистинама и лажима антисрпске пропаганде. Као и Европљани и савремени балкански Срби „немају појма о упорно заташкаваној чињеници европске историје: да Срби живе у Европи већ две хиљаде година! Они су ‚убеђени‘ да су Срби ‚на неки волшебан начин‘ постали народ европског континента. Модерни Европљанин не зна да су Срби дошли у Централну Европу, пре или у време Христовог рођења “ (К. Г. Антон), нити да је Други светски рат Адолф Хитлер започео уз некадашње древне српске престонице (Северних Срба) Zhorželeca, сада понемченог Герлица (Görlitz)!

Северни Срби тако су постали оно што им је небрижна судбина наговестила – да бивствују као – „народ који одумире!“ И то већ хиљаду година! Али, никако да га претворе у пепео. Или – докрајче перфидном методом – асимилирањем!Као што се већ давно десило са њиховом сабраћом – Полабским Словенима, који су некада живели на простору „све до низоземске равнице!“

Размере трагедије најбоље дочаравају бројке. За време постојања Немачке Демократске Републике, постојали су подаци о 100.000 Лужичких Срба, али после 1989. године пописом је утврђено само 67.000.Лужички Срби су нестали из више разлога, први је геноцид (руски истраживачи су сагласни да је геноцид над Северним Србима, односно Лужичким Србима први немачки геноцид над неким словенским народом), а други германизација.

Од 2004. године Немачка је смањила давања за Лужичке Србе на само 141.000 евра годишње, што је дефинитивно утврдило дискриминациони контекст према њима. Суштински, власти уједињене Немачке Лужичке Србе посматрале су као „вештачки створен народ од стране комунистичке НДР“, те самим тим требало би да нестану са лица земље. Но, Лужички Срби нису вештачки створен, него аутохтон народ, који нестаје услед дискриминације и асимилације, наводи руски портал voprosik.net.

ПОКУШАЈ ОТПОРА

Лужичкосрпски политичари и интелигенција све критичније оцењују немачку политику према свом народу. Посланик у Саксонији, Србин Хејко Козел, наглашава да права Лужичких Срба данас не одговарају стандардима које је дала ЕУ када су у питању мањине. Представници интелигенције указују да је држава укинула средства за друштва и институције ове мањине, али и да деиндустријализацијом свесно пресељава омладину Лужичких Срба у развијене немачке покрајине.Уједињење две Немачке донело је бројне проблеме: незапосленост и исељавање, асимилацију, дискретну забрану лужичкосрпског језика, те демотивацију омладине да учи свој матерњи језик.

Трагичан је и следећи податак: до уједињења две Немачке лужичкосрпски учило је 5.000 ђака, а после уједињења број је опао на 1.700.Тренутно се гасе лужичкосрпске основне и средње школе „због недостатка полазника“, иако у некима има и 100 ученика.Помоћ Лужичким Србима пружила су друштва из Чешке, али не и из Србије и других словенских држава. Школе су биле важне јер су биле место, осим породице, где су деца могла да говоре матерњим језиком.

Посебан проблем за Лужичке Србе је што нису имали „мајку државу“. Србија се те улоге није прихватила, иако је имала бројне разлоге да то учини, а најважнији је да се ради о истом етничком стаблу, истом народу, што је утврдила и наука ДНК анализама. Било је, наравно, покушаја. Лужички Србин, Јуриј Рјенч је у Краљевини Југославији (1931/1932)  студирао и оставио је сведочанства да су постојала друштва пријатељства Лужичких Срба, која подстичу и негују узајамне везе. Када је сломљен Трећи Рајх Лужица припада совјетској окупационој зони, што је побуђивало лужичкосрпске словенске наде. Већ почетком 1946, Рјенч је поново у Београду опуномоћеник Народног већа Лужичких Срба у Југославији. Судбина Лужичких Срба је неизвесна. Сањају аутономију и прикључење великој заједници словенских народа, па траже разумевање и подршку. Ишао је и код Тита да га моли да посредује код Руса да приме његову делегацију у Москви, али без успеха. Као и после Првог светског рата, када су узалуд вршени слични покушаји.

Док је постојала Краљевина Чешка и Чехословачка, оне су имале улогу „мајке“, али после њеног распада и Чеси, и Словаци, и Пољаци изгубили су интерес да их штите. Још један горак плод донеле су евроатлантске интеграције – међусловенске везе су потиснуте на маргину као неважне, ретроградне, а чак су изазивале и сумњу у Бриселу и Вашингтону као антиевроатлантске, које, неминовно, воде ка Русији. Тако су занемарена бројна важна национална питања, пошто је постало „политички некоректно постављати их, јер се тражила лојалност евроатлантском руководству, а она се исказивала заборављањем својих интереса“. Тако су покидане и међусловенске везе, а највећу жртву те неодговорне политике платили су Срби. И Лужички и Балкански, али више први, за које су међусловенски контакти и сарадња имали стратешки значај.

С обзиром на то да је број Лужичких Срба данас сведен на око 67.000, њихово питање се може решити и нестанком овог аутохтоног етноса савремене Немачке. Но, један, вероватно, од последњих покушаја спаса овог народа је чланак Олега Зилберта, који за портал fb.ru јануара 2015. године поново отвара „питање Лужичких Срба“, овај пут обраћајући се Русији, подсећањем где су живели и где сада живе, јер сви ранији покушаји нису донели дуго очекивану помоћ, као што помоћи није било ни од много хваљене евроатлантске интеграције и ЕУ.

БОЛНА ИСТОРИЈА ПУНА ПОНОСА

Лужички Срби су најмалобројнији етнос словенске групе народа. Према службеним подацима пописа становништва у 19. веку у Немачкој број (Лужичких) Срба се кретао овако: 1849 – 141.649, 1868 – 200.000, 1880 – 131.500, 1892 – 100.609, 1925 – 71.203, наводе Вујић и Басарић.Сведени су на 67.000 људи, а живе у својој стварној и митској отаџбини Лужици.

Своје име Серб и Сербја изговарали су и изговарају с посебним усхићењем и поносом. Лепо је то давно уочио наш писац Станислав Винавер и подвукао у свом сјајном путопису: „Они кад кажу: Серб, пуна су им уста, пуно им срце, пуне им груди. Никад нисам чуо да се реч Србин изговара са толико љубави, среће, са таквим мистичним надахнућем…“ Потомци су једног од најстаријих народа Европе – Полабских Словена,заједно са Србима који насељавају Балкан. Лужички Срби су по вери римокатолици и протестанти, а живећи у немачком окружењу преузели су много и из њихове културе.

Полабски Словени су имали своју државу коју је основао савез племена: Љутића, Бодрича и Срба. Савез племена је типична организација Словена-пагана, што је било повезано са религијом. Хришћанска Европа у то време није желела да има поред себе паганску, уз то и ратоборну државу. О ратоборности Полабских Словена писао је чак и Тацит, констатује  портал maxpark.com у чланку метафоричког наслова „Осуђени да буду непријатељи“!

Главни удар Немаца примили су Срби опирући се све до IX века, када је држава савеза племена уништена налетом војсковође Свете Римске империје – Хенриха I.Од тада Немци уз помоћ Римокатоличке цркве спроводе тотално уништење и германизацију Полабских Словена.Врло брзо су у потпуности уништени Љутићи и Бодричи. Срби се, међутим, нису дали, јер су имали државотворну традицију и јак идентитет.Током VII века, да подсетимо, формирали су државу под називом Полабска Србија, која се распростирала и на јужним деловима Источне Немачке.Срби су управо у ово време ослабљени, јер се један њихов део преселио на Балкан код тамошњих истоплеменика.

Да би опстали Полабски Срби су се удруживали са другим племенима, Чесима, Љутићима итд. Но, Полабску Србију уништио је у X веку саксонски краљ Хенрих Птицелов, при чему је побио мноштво народа. Руски историчари говоре да је то био невероватан геноцид над Полабским Србима и Словенима, јер су Немци убијали обичан свет – упорно, немилосрдно и систематски.Полабски Срби се после тога никада нису опоравили, нити створили своју државу. Потомци полабских Срба који су преживели геноцид су Лужички Срби.

Историја каже да су Полабски или Лужички Срби имали своје узлете и падове, али после губитка државе, углавном падове. Дакле, после губитка државе, кнез Голштак је ујединио све полабске земље, укључујући савремени Макленбург, Шлезвик-Голштајн и град Љубицу (Љубек). Схвативши да нема опстанка без примања хришћанства, односно да напади на Полабље имају религиозни узрок обратио се Чесима и договорио крштење. Кнез је ревносно наметао римокатолицизам поданицима и у томе је успео. Но, Србе ни промена вере није спасла, јер су их у XIII веку напали крсташи и освојене земље поделили на маркгрофовије на чијем челу су били немачки витезови-крсташи и свештеници Римокатоличке цркве.После ликвидације кнежевства Срби су се сконцентрисали око Лужица, те је ово место дало ново име овој етничкој заједници. У Лужичке Србе од тада се убрајају сви Срби који су живели у данашњој Северној Баварској и Јужној Саксонији.

Године 1076. договором са Чесима Хенрих IV поклонио је овом словенском народу територије насељене Лужичким Србима, што је усмерило њихов развој у другом правцу у односу на балканске Србе. Лужички Срби и Чеси су организовали одличну културну сарадњу, а овај период за Лужичане је један од најбољих у историји. Чеси су Лужичке Србе превели у римокатоличанство, а утицали су и на језик…У то време језик Лужичких Срба (словено-српски) припадао је јужнословенској групи, али утицај Аустро-Угарске и нови талас германизације, дефинитивно је изменио језик.

Наиме, пошто су Хабзбурзи запосели Чешке и српске земље много тога је пошло нагоре, а у XVII веку Лужица се припаја Саксонији, што је погоршало положај Лужичких Срба. Ништа се није изменило ни 1871. године када су се немачке земље ујединиле, јер у идејама „велике немачке нације“ није било места за Словене.Култура Лужичких Срба је занемарена, забрањено је учење српског језика, коришћење тог писма у званичним документима, као и говори, истицање различитих натписа на српском језику на јавним местима. Српски народни празници постали су радни дани, а поред свега подвргнути су и радној дискриминацији. Лужички Србин је могао да добије посао само ако је говорио немачки језик са саксонским или баварским акцентом. Међутим, већина локалних Срба говорила је немачки са словенским акцентом.

МУКА У 20. ВЕКУ

Завршетак Првог светског рата и проглашење Вајмарске Републике, Лужичким Србима није донео бољитак. Јавни радници Лужичких Срба су се обраћали Лиги народа ради стицања статуса националне мањине, али помоћи није било. Немци су, међутим, све више тонули у шовинизам. Ипак, за време власти нациста једини народ који је избегао етничко чишћење били су Лужички Срби. Нацисти су мислили да су Лужички Срби Немци, који говоре вендским језиком и оставили су их на миру. Но, за време нациста изгубили су право на националну самоидентификацију и нису смели да васпитавају своју децу у српском духу. Ипак, сачували су биолошки потенцијал.

Немачко јавно мњење је и данас подстицано да не одобрава постојање ове заједнице, „као неживотворни анахронизам, чији су дани одбројани“.

Иначе, XX век је можда био најтежи за Лужичке Србе, при чему су преживели два светска рата која су радикално умањили бројност заједнице, али и агресивну асимилацију од стране немачке државе. Спасени су од потпуног уништења захваљујући доласку Црвене армије.Речима једног од лидера националног покрета Лужичких Срба, Павола Неде (27. априла 1947.) то изгледа овако, „да није било руске окупационе власти у Лужицу, данас не би постојао српсколужички народ“. Нажалост, СССР није подржао жељу Лужичких Срба да се припоје Чехословачкој или да створе независну државу, већ  се заложио за опстанак у саставу Немачке, али уз гарантовање националних права. Срби су, иначе, хтели да створе своју државу „Словенски Луксембург“ – Лужице, али председник СССР-а није обратио пажњу на Лужичке Србе. Такође, када се уједињавала Немачка није обезбедио аутономију Срба.

Под притиском совјетских власти 1948. године усвојен је „Закон о правима српскоговорећег становништва“, који је први пут у историји Лужичких Срба штитио национална права заједнице. Но, иако им је закон давао много права (могли су да образују школе, културне и научне установе) у пракси он није примењиван у свим аспектима. Већ 1952. године у источној Немачкој власти су успеле да довођењем новог руководиоца националне организације Лужичких Срба, Курта Кренца, „Србина по пореклу“, пониште утицај овог закона. Наиме, те године извршена је административна реформа и земље Лужичких Срба су поново подељене, без супротстављања „Домовине“. Поред тога, свеобухватна контрола Комунистичке партије и цензура била су главна одличја тог времена, а која су крајње негативно утицала на друштвени и културни живот Срба у Немачкој.

Изузетно негативне последице за лужичкосрпско становништво имао је и програм индустријализације Централне и Доње Лужице, јер је довео до раста миграција немачког становништва на земље Лужичких Срба, што је изазвало промене етничког састава становништва у корист Немаца.

Највећи ударац за Лужичке Србе био је ипак развој експлоатације угља осамдесетих година прошлог века, јер је налазиште било на територији највећих и најважнијих села Лужичких Срба.Због угљенокопа нестало је двадесетак ових села, при чему је становништво пресељено у град. Притом, мало је ко протестовао, осим лужичкосрпске интелигенције на челу са писцем Јуријем Кохом. Опозициона српска омладина покушала је да покрене лист, али је он убрзо од Комунистичке партије забрањен. Тако су села расељена, а становништво  у граду изложено асимилацији.

Према службеним подацима НДР, 1958. године постојала је 101 школа Лужичких Срба, али је министар образовања 1964. године прогласио изучавање лужичкосрпског језика необавезним, тако да је нагло пао интерес деце да уче овај језик. Са 12.000 ђака који су учили лужичкосрпски број је поменуте године пао на 3.000. Да би дете учило српски, родитељи су морали да попуне писмену изјаву. Но, социјални статус лужичкосрпског језика у немачком друштву био је крајње низак, што је додатно демотивисало родитеље да утичу на децу.

Ипак, у Источној Немачкој створен је низ научних организација, музеја, позоришта, медија и културних друштава који су задовољавали потребе Лужичких Срба и прилично успорили асимилацију, што је требало и властима да се хвале „успешно решеним националним питањем“. Ове институције биле су важан ослонац Лужичким Србима после уједињења две Немачке 1990. године.

Без обзира на сва саплитања, Лужички Срби су, према речима историчара Мерчина Каспера, „у уједињену Немачку унели прелепу литературу, уметност и науку, развијен образовни систем, а такође и снажно издаваштво и добре штампарије“. Но, нешто пре уједињења територије Лужичких Срба су поново подељене између Саксоније и покрајине Бранденбург. Захваљујући активностима руководства „Домовине“ приликом уједињења две Немачке узели су учешће у преговорима и један од чланова Уговора о уједињењу предвиђао је слободе за национално-културне институције Лужичких Срба, као и очување мреже националних организација створених за време НДР. Од тада су се Лужички Срби суочили са антисрпским паролама и понашањима дела Немаца. Почеле су демонстрације против „комуниста и Срба“, а виделе су се и пароле „Комунисте и Србе у гасне коморе!“ или „Странци и Венди – напоље!“

После уједињења чести су ексцеси, на пример да људе који говоре лужичкосрпским језиком у ресторанима неће да услуже, а нека приватна предузећа су у уговор о запошљавању Лужичких Срба уносили члан о забрани говора на матерњем језику током рада.  Иако су парламенти Саксоније и Бранденбурга 1992. године донели уставе у којима се штите права Лужичких Срба, као и право на коришћење заставе и грба, он се примењивао само у покрајини Бранденбург, док је Саксонија опструисала овај Устав.

„Уосталом“, констатују Вујић и Басарић, више „од две хиљаде година траје анабаза полапских Срба – потрага за људском правдом и етничким правом! Кроз бескрајно време, али нажалост, и на све суженијем простору. Они и сада на три основна кантовска питања: шта могу да знам, шта би требало да чиним и чему могу да се надам, могу спартански кратко да одговоре: 1) патњи, 2) трпњи и 3) ничему!“

Елита балканских Срба заборавила је Лужичке Србе. У знаменитој књизи „Срби у европској цивилизацији“ нико се није сетио макар да помене Лужичке Србе, који хиљадама година живе усред европске цивилизације. Такође, иако је језик Лужичких Срба разумљив осталим Словенима, посебно Чесима и Пољацима, а у Београду се организује „скуп Слависта“, нико се није сетио да их укључи. Толико о нама! Ипак, „Филолошки факултет“ у Београду успео је да у оквиру пројекта „Растко“ објави на Интернету најважније чињенице о Лужичким Србима. И то је нешто.

На крају, морамо нагласити да се трагична прича са Лужичким Србима у потпуности понавља и њиховим сродницима на Балкану.Удео Немаца у уништавању, дискриминацији и дезинтеграцији Срба на Балкану је био и остао знатан, ако не и најважнији. Удео у завађању српске елите – такође!Одузимање и комадање српских земаља (Република Српска Крајина, Косово и Метохија, Црна Гора) не дозвољавање уједињења Србије и Републике Српске… Све је, дакле, усавршено до маестралности. Другим речима, Немци су и балканским Србима наменили судбину Лужичких.

РУСКА ЦАРИЦА КАТЕРИНА II – СРПКИЊА

На територији Полабске Србије родила се девојчица по имену Софија Ангалт-Цербтскаја (Српска), која је постала руска царица Катерина II.Српско порекло омогућило је руској императорки да се одлично уклопи у руску аристократију и донесе немало користи овој држави. Интересантно да је Катерина II када је сазнала да су балкански Срби у Малорусији основали Нову Србију забранила да се користи реч „Србија“ у имену аутономне области. Поред Катарине и Бизмарк је био Лужички Србин, његов унук данас живи у Суботици.

ЗАТИРАЊЕ КУЛТУРЕ

Што није побило немачко оружје уништила је немачка реч.Преименовани су српски градови и села, па је Бранибор постао Бранденбург, Сасни су постали Цосен, Дежджани – Дрезден, Торгава – Торгау, Плавно – Плауен… Власти су забрањивале српски језик, како у државним институцијама, тако и у цркви, судовима, школама, а Мартин Лутер је Лужичке Србе определио „као најгори народ од свих“, обећавши да их за 100 година више неће бити. Фридрих Енгелс је о Лужичким Србима писао у прошлом времену: „Ове словенске области су у потпуности германизоване, то је урађено и не може бити исправљено, осим ако панслависти силом не наметну становницима Лајпцига, Берлина и Штетина нестали српски, венски и ободритски језик“.

Средњовековно коначно решење

Немачке власти су дефинитивно осмислиле политику уништења Срба у периоду 1293-1327. године и она се мање-више спроводи и данас, не само према Лужичким Србима, већ и Балканским. Србима је одузимана имовина, на све могуће начине су маргинализовани, а покренута је и политика асимилације. Држава је забранила да се на јавним местима говори словенско-српским језиком, а кога би ухватили осуђиван је на смрт. Немци су градове претворили у германске тврђаве које су спроводиле германизацију. Срби су трагично прошли и за време Тридесетогодишњег рата 1618-1648. године током Реформације, када су ратовали следбеници римокатолицизма и протестантизма. На територији Полабске Србије у Немачкој изгинуло је више од 50 одсто српског становништва. Резултат је био смањење како биолошког потенцијала, тако и корисника српског језика у Немачкој.