Легализовано отимање деце у Србији – Србијом је завладао страх

У Србији се деца легално отимају од родитеља или законитих хранитеља под изговором да је дете занемарено, да се малтретира, да су родитељи сиромашни и не могу своје дете да исхране.

Ту се онда умешају лица из Центра за социјални рад Општине (било које) који учествују у отимању деце из родитељског или хранитељског дома.

Уз њих обавезно иду припадници МУП-а који незаконито учествују у отмици деце.

При том ту децу одводе не зна се куд, јер се после тога не дозвољава родитељимa или храниоцима да виђају дете, као што је то случај са породицом Тркуља, а последњи случај отимања детета је случај отимања од брачног пара др Мила Алечковић и Ив Батај, девојчице коју су са Косова довели у своју хранитељску породицу, дете које је остало без родитеља, које је било у ужасном стању кад су га довели. После две године се дeвојчица опоравила и као да је неко чекао да се довљно опорави да би је брутално отео и одвео ко зна где.

фото: ru.dreamstime.com

Децу су у Србији крали у породилиштима, а данас их краду уз помоћ државе из родитељских домова и хранитељских породица. Ми грађани ове несрећне земље не можемо бити довољно сигурни да и на наша врата неће банути нека бандитска делегација која ће нас прогласити за несавесне родитеље и отети дете без нашег права да се због тога жалимо. А и у немогућности смо да у том случају било шта урадимо. Не знамо разлог због чега је дете отето од брачног пара Алечковић-Батај, сигурно не због немаштине. А и тај разлог отмице деце због немаштине је врло лицемеран, јер ако локална самоуправа има увид у велико сиромаштво неке породице, ваљда постоје механизми да се оно ублажи одређеним дотацијама које ће омогућити породици пристојан живот.

Сумња постоји да се наша отета деца касније продају странцима за прилично велики износ и да им служе ко зна за шта, можда за трговину органима. У овом нехуманом, материјалистичком свету све је могуће. Али ако наша држава стално истиће да јој је важан сваки становник, да све ради за добробит својих житеља, због чега својим грађанима оваквим поступцима својих органа управе прави проблеме и застрашује све друге?

Где ми то живимо? Да ли ћемо само мирно гледати како се отимају деца, (јер се то догађа другима) или ћемо сви, на свој начин дизати глас и борити се против тог зла? Ово је доказ да смо сви ми потенцијалне жртве бахатости и нехуманости разних општинских, социјалних и ко зна каквих још институција? Да ли држава има механизме којима нас, појединце, може да заштити од оваквих бахатих појединаца, јер у питању су појединци иза који стоји нека државна институција!

У овој земљи Србији, отаџбини некад славних предака и јунака који се нису плашили ни горих зликоваца, направише погружену, заплашену земљу у којој свако стрепи за своју егзистенцију, а уколико нема материјалних проблема, што је данас ретко, онда је заплашен на други начи, отмицом детета или претњом због јавно изговорене речи.

Ту скоро смо имали случај да се особи која је јавно говорила о штетности и еколошком загађењу које једна фабрика на југоистоку Србије шири својим димним гасовима и загађује околину, прети кривичном пријавом, јер је наводно све што је јавно тврдила нетачно. А онда је, ванредним мерењима загађења ваздуха и воде, доказано да фабрика заиста испушта огромну количину загађујуће материје кроз своје димњаке, што је потврђено анализама једне реномиране хемијско-аналитичке установе. И шта? Ништа, фабрика и даље ради. А докле ће, е то ће одлучити људи који живе у њеној близини.

У Србији се зацарио страх. Страх од губитка посла, што је најстрашнија ноћна мора свих запослених у страним фирмама, који примају између 200 и 300 евра месечно, без права на боловања, са врло малим годишњим одморима, без права на синдикално организовање. Синдикално организовање је у нашим, а белосветским фабриакама забрањено! Не сме да се протестује и да се траже бољи услови за рад и живот. Радници у таквим фабрикама се дивљачки експлоатишу, закључавају им се WC-и, паузе су врло кратке или их уопште немају.

Све је као у време с почетка 19 века, кад је тек стваран сурови капитализам (што је одлично описао Дикенс у својим романима). Србија се на жалост није много одмакла од таквог капитализма, без обзира што живимо у 21 веку, наводно, веку просперитета науке и хуманости.Да се не лажемо.

Овај век је век дехуманизације човека, дивљаштва, отимачине, превара, ратова, наркоманије, отмица људи зарад продавања органа, и свих могућих пошасти које једно друштво, у коме су све моралне норме прекршене, може да има.

Друштвену свест нам формира телевизија са свим грозним филмовима пуним насиља и са „ријалити“ (реалним) програмима у којима се пропагирају најниже људске страсти- псовање, туча, проституција, простаклук сваке врсте, речју, суб-култура. Таквим емисијама се дрогира велики број житеља Србије, гласа за те прљаве и огавне ликове, ужива што постоје тамо негде и гори од њих. Тако се Србија баца у кал, заборавља на своје моралне врлине, породичне вредности, на дружељубивост, љубав према ближењима, према домовини, према породици.

Све је то програмирано у некаквим поквареним људским умовима, како би се народ Србије „преумио“, „преломио у мозгу“, и како би заборавио на муку кроз коју пролази. А при том је данак који се плаћа гледањем таквог смећа много гори, јер нам се на тој матрици васпитавају и деца. „Дајте ми само једну генерацију“, рече својевремено један нитков.

Срби су одувек имали јаке корене и јаку самосвест о томе ко су и шта су. Верујем да их не може до краја сломити ни страх ни прљавштина која се пропагира са белосветских, а наших медија.

Др Мирјана Анђелковић Лукић

Извор: ФБ Репортер