Бесмртник са Кошара – Вуксан Тешовић

Изнад куће Тешовића
У маленој Брвеници
Један сури оро стаде
Тужно кликтат у литици

Док пред прагом појави се
Црногорка једна стара
па са суром орлушином
поче да се разговара

“ Из ког краја , далеког си
долетио горски царе
и због чега , тужно кликћеш
изнад наше куће старе „

А оро јој одговори
из литице , крај омара
“ Са Косова , светога сам
долетио мајко стара

На проклетим Кошарама
гледао сам , два мјесеца
како земљу Лазареву
храбро бране српска ђеца

Срца пуног , туге тешке
посматро сам из облака.
Ђе шиптарске хорде дивље
зауставља Срба шака

Слушао сам кроз планину
како громко јече зоље
и гледао ђе лешеви
прекривају бојно поље

Слушо пушке и бацаче
слушо тешке хаубице.
Ђе злокобно одлијежу
кроз врлети и литице

“ А ако си , сури орле
Долетио с тих планина
да нијеси , можда неђе
опазио мога сина

По бојноме , летећ пољу
моро си га негђе срести.
Ја од њега , ево дуго
никаквијех немам вјести

Одкад у бој свети оде.
Нит ми пише , нит се јавља
Да ли иста знаш за њега?
Јел ми орле , доброг здравља?

Јели гладан , је ли жедан
дал склониште какво има?
Јел му хладно у планини
ноћу када влада зима? „ 

“ Ја сам стара , ноћ читаву
на крвавом гледо пољу
с проклетим Шиптарима
борци наши ђе се кољу

Рафала сам митраљеских
страховиту слушо јеку
и гледао бојним пољем
крв и сузе како теку.

Али син ти , ноћас мајко
није имо ратне среће.
Не чекај га , он ти кући
жив с Кошара , доћи неће

Тамо ђе се за част гине.
Ђе плам огња , земљу пржи.
Остао је , српском роду
да вјечиту стражу држи

Ал морам ти ипак рећи
бол , докле ми стиска груди.
Да је у бој сваки био
храбар , мимо других људи.

Много пута , на бојишту
ђе пушчана јечи ватра.
Твог Вукмана из небеса
пратио сам и посматра 

Ђе планински ваздух сјече
јека тешких митраљеза.
Борио се , кано да је
имо срце од жељеза

То је витез био , вјеруј
ко у некој старој причи.
Са њиме ће српски народ
дуго , дуго да се дичи

Гледо сам , једног јутра
док још бјеше у животу,
од шиптарских хорда

како брани једну нашу коту

У таласе Арнаути
ка српскоме рову лете
ал их Вукман са два друга
кано прави јунак срете

К небесима дим се дизо
од олова и барута.
Дан читави , без престанка
водила се борба љута

На том мјесту , ђје се гине
За крст часни и за Христа.
Њих тројица , батаљон су
уставили терориста.

И увјек је био први
ђе смрт сију , меци врући
ал судбина не даде му.
Жив да ти се врати кући

Синоћ мајко на Кошаре
долећеше птице клете
и бацише на планину
тешке бомбе и ракете

А ја сам ти с једног крша
ко и много прије пута
посматрао како ватра
положаје српске гута

Дим црни се аветињски
из ровова дизо к небу.
Ту од стрепње неке тешке
сташе груди да ми зебу.

Изваљена , стабла леже
од удара и гелера.
Кад то виђох од страобе
задрхташе на ме пера

Срамота ме није казат
од страха се бијах смрзо
ал Бог с неба , поможе ми.
Снага ми се врати брзо 

Са крилима , снажним манух.
Кроз облаке и кроз тмину.
Ал нијесам кунем ти се
мого помоћ твоме сину

Док ти ово причам , вјеруј
с главе ми се коса јежи.
Нашо сам га једва жива
ђе у локви крви лежи.

И док сјенка смрти страшне
на да њиме се бјеше свила.
Ја му благо дигох главу
врхом , својег снажног крила.

Гледао сам с тугом како
плам живота у њем трне.
Док на крају , рука смрти
не склопи му оци црне

Уз последњи уздах к земљи
лававовска му клону глава.
Смиреног је лежо лица
ко у дому , свом да спава.

Ја задрхтах од жалости
и обрисах крв са пера’.
Гледајући зор витеза
искиданог од гелера 

У томе ме из бунила
прену’ нека страшна вика.
Са свих страна чух јауке
многобројних рањеника

Док је вјетар помамљено
кроз врлети горске свира.
У снијегу , без свијести
виђох једног официра

На њга’ , панцир од челика
бјеше пуко на два дијела
а на земљу крв јуначка
текла му је из тијела.

Другог бјеше мало даље
савладала рана љута
од смрти га дијељаше
можда , само пар минута

Обје ноге бијаху му
откинуте од граната
од призора тог и дан данас
у груди ме језа хвата

Та ме слика језовита
вјеруј , у сред душе такла.
Одкад плавим небом летим
још не виђох таквог пакла

Тад проклети Арнаути
са свих страна ударише
те нијесам на положај
с њима , мога остат више

Но тешкога срца мајко
развих своја крила јака
и винух се с бојног поља
пут небеса и облака.

И прелећех сто ријека.
Сто кланаца и урвина.
Да ти црну , вијест јавим
за твојега драгог сина

Знам да ће ти туга душу
искидати на комаде.
Због онаквог зор делије
што на бојном пољу паде

Ал вјеруј ми док је пера
и с гусала коњских длака
Да ће српство да га слави
ко витеза и јунака

Погино је мушки , мајко
бранећ српску земљу свету.
У вихору љутог боја
на Кошаре , на Космету 

Био јунак каквих мало
у овом је било добу.
Виле горске вијенце ће
на његовом плести гробу.

Свој млади је живот дао
на бранику православља
ал посто је вјечни понос
Црне Горе и Пљеваља.

Славко Перошевић