Полемика А. Кишјухаса и Н. Варагића о „нашим (анти)вакцинашима“

На текст колумнисте листа „Данас“ Алексеја Кишјухаса о „Нашим антикацинашима“ реаговао је наш Никола Варагић текстом „Наши вакцинаши“, пославши ту реакцију и уредништву листа „Данас“, али она до данас није објављена. Уз извињење, текст А. Кишјухаса преносимо на оригиналном латиничком писму

Aleksej Kišjuhas: Naši antivakcinaši

Zašto je antivakcinacijski pokret i/ili kult toliko popularan i uspešan? Zbog čega, nasuprot i uprkos hrpetini dokaza da vakcine spašavaju živote novorođenčadi, dece, omladine i ljudi, toliko obrazovanog i inače suvislog sveta ipak odbija vakcinaciju?

Zašto uprkos krvavoj istoriji zaraznih bolesti koje su odnele milione dečjih života (i neke buduće Njutnove, Darvine, Ajnštajne i Bilove Gejtsove?), neki roditelji i dalje rizikuju živote svoje dece? Istorija sveta u mnogome je istorija mikroba. Zbog čega onda mnogi ljudi koji, sa vakcinom u rukama i imunom sistemu, najzad imaju šansu da uzmu tu istoriju i sopstvenu sudbinu u svoje ruke, kategorički odbijaju tu blistavu i sjajnu mogućnost? Za ljude koji imaju bar minimum poštovanja prema nauci, istini i znanju, ta drama oko zaštite dece od zaraznih bolesti provaljena je još u 18. i 19. veku, hvala Edvardu Dženeru i Luju Pasteru, iako su izvesne prakse imunizacije korišćene još u drevnoj Kini, Indiji i Persiji. Ali, umesto toga, mnogi obrazovani i moderni ljudi današnjice, gorljivo praktikuju dubiozne i lažne metode „tradicionalne“ kineske i indijske medicine, a zapravo pomodnog i opasnog nadrilekarstva mahom osmišljenog u 20. veku.

Алексеј Кишјухас

Dakle, šta ćemo sa onima među nama koji ne bendaju vakcinaciju, odnosno beže od vakcina kao vlade Republike Srbije od restrukturiranja javnih preduzeća? Jer, u pitanju je prvorazredni problem javnog zdravlja. S jedne strane, antivakcinaše je lako o(t)pisati kao sumasišavše hipike u isusovkama i organski vunenim džemperima ili kao teoretičare zavere koji nose alu-foliju na glavi da im razna judeomasonska „zračenja“ ne bi pobrkala mozak. Sa druge strane, činjenica je da smo i mi sami, šatro racionalni i suvisli, jednako skloni toj istoj zlokobnoj zaveraškoj logici koja uporno preti i trajno vreba. Uobičajena je zabluda da ljudi koji dovode u pitanje nauku i vakcinaciju nisu dovoljno obrazovani. Okej, moguće je da nisu obrazovani dovoljno dobro, u smislu naučne pismenosti i kritičkog mišljenja, ali je demografska činjenica da većina onih koji odbijaju da vakcinišu decu imaju završene fakultete i žive u gradu, ako ne i u centru grada. Uzgred, isto je i sa protivnicima genetski modifikovane hrane, onima koji sumnjaju u globalno zagrevanje i tome slično. Antivakcinaši su toliko uticajni zato što (za)udaraju na neke duboke i univerzalne pretpostavke ljudskog uma. I da bismo se protiv njih uspešno borili, moramo ih bolje razumeti.

Prvo, moramo znati da su teorije zavere samo jedan laički i zdravorazumski način da se suočimo sa tragedijom i nepravdom. Ljudi i njihovi umovi sami formiraju obrasce i objašnjenja pred nečim što je slučajno i nasumično. Zato „vidimo“ razne oblike u oblacima na nebu ili u šarama u šoljici od popijene kafe. Isto je i sa slučajevima nasumičnog i podlog nasilja kao što su teroristički napadi. Baš kao što primećujemo jednoroge u oblacima i, sestro slatka, novog visokog i crnog mladića u socu od crne kafe, mi uzimamo banalne nekonzistentnosti u pričama o terorističkim napadima, i zatim kreiramo svoju utešn(ij)u verziju istih. Jer, teško je pojmiti da su neki zli, nepredvidivi i neuračunljivi ljudi zaista „neočekivano i ničim izazvano“ oteli par aviona i zapucali u zgrade Svetskog trgovinskog centra 11. septembra pritom usmrtivši 3000 nevinih ljudi, a da je za to znala „naša vlada“. Jer ako poverujemo u ovu činjenicu, onda to znači da je sve tako nasumično, neplansko i nesigurno, i da sutra i mi sami možemo biti slučajne i nasumične žrtve. S druge strane, ukoliko je bar neko za to unapred znao – predsednik i kabinet mu, Jevreji i masoni iz senke, reptilska engleska kraljica, svejedno – tada postoje bar neka kontrola i neki sistem. Ili, od Lija Harvija Ozvalda, preko nekog anonimnog bombaša samoubice, do kreatura koje su pucale po posetiocima koncerata u Parizu ili Las Vegasu, neshvatljivi su nam takvi usamljeni i poremećeni podlaci. Jer bi to značilo da je sve tako prokleto nasumično i rizično. Strašno je pomisliti da nešto tako malo, zlo i beznačajno može uništiti nešto toliko veliko i lepo, bio to Džon Kenedi, posetioci pijace u Bagdadu ili koncertna publika u gradovima svetlosti ili greha.

A nema veće nasumičnosti i bolnijeg podlaštva od bolesti kao što su autizam ili kancer. Za naš um, i ove bolesti su poput terorista. Pojavljuju se bez najave, bez poznatog uzroka, i uništavaju zdravlje i živote potpuno nevine dece i ljudi oko sebe. I zato, koliko god to neobično zvučalo, mnogo je utešnije pomisliti da iza našeg autističnog deteta stoji zla „farmakomafija“, zaverenici u belim mantilima ili američka vlada. Nego pomisliti da je ono bolesno potpuno slučajno i nasumično, tj. kao posledica specifično nezgodno poslagane kombinacije u genomu. Pri čemu je to sa autizmom dodatna petljancija zato što se prvi simptomi autizma najčešće pojavljuju neposredno nakon vakcinacije. A naši umovi su jednostavno gladni za objašnjenjem, za razumevanjem, za pronalaskom strukture i smisla u nečemu što strukture i smisla nema. Uradićemo sve, pa čak i izložiti naše dete riziku od malih boginja i poverovati da države namerno „daju“ deci autizam ili rak od side, samo da ne prihvatimo da smo uronjeni u blato surove slučajnosti, bez kontrole ili plana.

Drugo, ljudi imaju tu neobičnu sklonost da na pritisak i na kontraintuitivne činjenice reaguju dodatnim zakopavanjem u rovove. Ne, „inat“ nije srpski izum, već izum evolucije prirodnom selekcijom. O ovome su „Fusnote“ već drobile prošle nedelje, ali nije na odmet ukratko ponoviti: ljudska životinja je toliko komično tvrdoglava da će u fajtu između činjenica i vrednosti uvek odabirati vrednosti. Pred našim duboko ukorenjenim vrednostima o prirodnom-neprirodnom ili prirodnom-veštačkom, činjenice o vakcinaciji otpisuju se kao vaskolika zavera eksperata i establišmenta, iako to veze sa logikom i zdravim razumom nema. Određenim slojevima ljudi, vakcinacija izaziva iste emocionalne i strastvene reakcije kao da fanovima Dž. R. R. Tolkina, Džonija Štulića, Obraza ili Saše Jankovića kažete da su „Gospodar prstenova“ ispodprosečna književnost, „Azra“ ispodprosečan bend, da je Mladić bedna kukavica, a Vučić vanserijski državnik. Bez obzira na činjenice, okida se reptilski deo mozga koji percipira kao da je napadnuto naše telo, a ne samo naš pogled na svet.

Treće, nevolja sa teorijama zavere je ta da ponekad imamo dobre razloge da budemo sumnjičavi i prema vlasti i prema establišmentu. CIA, snajka, CIA je u svojoj istoriji imala mnoge moralno problematične akcije, a tek su zdravstveni sistem i institucije u Srbiji mahom nakaradno skaradni. Međutim, sve to je zapravo razlog manje, a ne razlog više, da budemo skloni teorijama zavere. Naime, ogromni sistemi u kojima provejavaju ili pak vladaju nepotizam, neznanje i zabušavanje – poput države ili javne uprave – jednostavno su nesposobni da uspešno prikriju ili zataškaju bilo šta. Dođavola, pogledajmo samo u (onlajn) profile raznih pripravnica Ministarstva inostranih poslova koje požure da objave svoje bahate provode i putovanja plaćena javnim novcem pratiocima po Fejsbuku i Instagramu? Dok ministar zdravlja nije uspeo da sakrije svoje drugarske fotografije sa kriminalcima, ubicama i državnim neprijateljima broj jedan. Da li zaista mislimo da takva (ili bilo kakva) vlast može da prikrije ili zataška bilo šta? A ponajmanje zaveru toliko krupnu kao što je sistematsko trovanje populacije? U tom slučaju, na stotine ili na hiljade ljudi bi morali da budu uključeni u globalnu zaveru, a van pameti je da do sada to niko nije ispričao komšinici na kafi, frizerki u salonu ili automehaničaru u radionici.

Najzad, antivakcinaši su uspešni i zato što ljudi neodoljivo vole – dežurne krivce. Neprijatelje, negativce, antagoniste, loše momke, hvala Holivudu i antičkoj drami. A svako ko je bar jednom imao loše iskustvo u ambulanti ili domu zdravlja, dakle, svih 7.565.761 građana Srbije sa prošlog popisa, skloni su da te mrske lekare i medicinske sestre sa kojima isti razvratno opšte, vide kao deo problema, a ne rešenja. Nevolja sa autizmom, kancerom, virusima i bakterijama je taj da naprosto ne vidimo opipljivog neprijatelja ukoliko nemamo mikroskop i laboratoriju u podrumu ili garaži. Pa ih izmišljamo i konstruišemo, zato što je stvarni krivac isuviše neuhvatljiv i nevidljiv u poređenju sa nekom mračnom vladinom figurom ili nadobudnim „stručnjakom“ u belom mantilu. Uz to, kao zaveraški zaluđenici možemo delovati kao vrlo kritični, skeptični i „antiprotivni“ pojedinci ili moralni krstaši u borbi protiv pokvarenog sistema – a to je uvek seksi u kafani, na internetu ili bar samima sebi u ogledalu. Super je „misliti svojom glavom“ i biti „otvorenog uma“. Ali, nešto je sasvim drugo kada dopustimo da nam taj um i razum ispadnu napolje. Dakle, antivakcinaši greše, pojma nemaju i opasni su po javno zdravlje svih nas i naše dece. Ali je za sve nas bolje da (probamo da) ih razumemo, i na taj način im se suprotstavimo. Kao i da mi, vakcinisani i vakcinaši, ne produbljujemo postojeće opasne rovove i ne personalizujemo neprijatelja u problemu koji je sistemski i gotovo biopsihološki pošto pripada ljudskoj prirodi. Jer, virus antivakcinaške antilogike je uporan i nezgodan, koliko i sveprisutan. I protiv njega još uvek ne postoji adekvatna vakcina.

(Danas, 3.12.2017)

Никола Варагић: Наши вакцинаши

Поводом текста „Наши антивакцинаши„, аутор Алексеј Кишјухас, Данас, 3.12.2017.

Уколико „ми узимамо баналне неконзистентности у причама о терористичким нападима, и затим креирамо своју утешн(иј)у верзију истих“, зато што је „тешко појмити да су неки зли, непредвидиви и неурачунљиви људи заиста ‘неочекивано и ничим изазвано’ отели пар авиона и запуцали у зграде Светског трговинског центра 11. септембра притом усмртивши 3000 невиних људи, а да је за то знала ‘наша влада“’, зашто је, онда, тешко појмити да постоји фармакомафија? Зашто су, према Алексеју Кишјухасу, једино болести тела „попут терориста“? Зашто (зар) „попут терориста“ нису и колонизатори и банкстери који стоје иза фармакомафије, или несавесни лекари? Зашто је тешко појмити да и међу њима постоје неки „зли, непредвидиви и неурачунљиви људи“?

Никола Варагић

Зашто је то тешко појмити, и да ли су то увек „баналне неконзистентности“, ако „понекад имамо добре разлоге да будемо сумњичави и према власти и према естаблишменту; ЦИА, снајка, ЦИА је у својој историји имала многе морално проблематичне акције, а тек су здравствени систем и институције у Србији махом накарадно скарадни“? Кишјухас је убеђен да је „све то заправо разлог мање, а не разлог више, да будемо склони теоријама завере“, због тога што, „огромни системи у којима провејавају или пак владају непотизам, незнање и забушавање – попут државе или јавне управе – једноставно су неспособни да успешно прикрију или заташкају било шта“, јер, према Кишјухасу, „таква (или било каква) власт“, не може „да прикрије или заташка било шта, а понајмање заверу толико крупну као што је систематско тровање популације“ (које или чије популације?), пошто би „у том случају, на стотине или на хиљаде људи морали да буду укључени у глобалну заверу, а ван памети је да до сада то нико није испричао комшиници на кафи, фризерки у салону или аутомеханичару у радионици“.

Све је то заправо разлог више, а не разлог мање, да верујемо да се неке ствари одвијају по плану који је осмислила одређена група људи, а не случајно. На пример, нису случајно нацисти кренули у „поход на Исток“. Нису се случајно срели неки богаташи (којима је иначе профит на првом месту) и онда „неочекивано и ничим изазвани“ одлучили да оснују Светску здравствену организацију и остале наддржавне или глобалистичке организације. Исламски терористи нису „неочекивано и ничим изазвано“ почели да изводе своје нападе широм Запада, него су то урадили након што су државе Запада бомбардовале и окупирале њихове државе. Ратови у Ираку, Авганистану, Либији или Сирији нису случајно почели, и није случајно након тога дошло до кризе са избеглицама у Европи. Најбогатији људи на Западу су добро повезани, и на Западу постоје тајне организације и службе, међу њима и професионалци – то је чињеница – логично је да они желе да одрже своју власт, а пошто долазе из фаустовске културе, из њиховог угла, разумно је то што желе да владају над свим државама и народима на свету. Последице њиховог деловања су видљиве. Наравно, империјалисти нису толико способни да „успешно прикрију или заташкају“ све што раде, па се догоди да неко некад нешто исприча „комшиници на кафи, фризерки у салону или аутомеханичару у радионици“, односно, довољно је да човек мало укључи мозак, па да схвати да иза много тога што се дешава у политици и економији не стоји „случај“. Постоје људи који имају критичко мишљење и довољно су образовани и информисани. Ето „зашто је антивакцинацијски покрет и/или култ толико популаран и успешан“, исто као и неки „теоретичари завере“ (међу којима заиста постоје опскурни ликови, параноици…).

Правити такве завере нема везе са логиком и здравим разумом. Бити сигуран да не постоје никакве завере и да у СТО и фармацеутској индустрији не постоје „зли, непредвидиви и неурачунљиви људи“ (који, наравно, неће о својим тајним плановима говорити у јавности, нити ће објављивати компромитујуће слике на друштвеним мрежама), да је баш „све тако насумично, непланско и несигурно“, тј. да смо увек „уроњени у блато сурове случајности, без контроле или плана“, такође нема везе са логиком и здравим разумом. Лако је људе који се залажу за ГМО храну и обавезну вакцинацију о(т)писати као „човека-масу“, стране агенте, секташе… Пошто не мислим да Алексеј Кишјухас ради за фармакомафију, или да ради за произвођача ГМО хране, или за стране тајне службе, или за масоне, онда мора да је он наиван попут детета. Ако је он такав – по овом питању, вакцинаши попут њега су, из угла фармакомафије – корисни идиоти. Толико о нивоу научне писмености и критичког мишљења.

Зашто код вакцинаша свако критичко мишљење и сумња у квалитет вакцина изазива исте „емоционалне и стравствене реакције“? Просветитељи попут Кишјухаса верују у разум, па ипак, у оваквим случајевима, воде их емоције и страсти. Само тако се може објаснити то што они уопште не слушају оне који мисле другачије по овом питању. На пример, они упорно помињу „антивакцинацијски покрет“, а ту пре свега мисле на докторку, психијатра Јовану Стојковић, која је на челу удружења грађана „Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“. Из самог назива удружења које предводи др Стојковић, види се да они нису против вакцинације – удружење се, у начелу, залаже за вакцинацију, али необавезну. Но, вакцинаши попут Кишјухаса и њему сличних ће упорно све који не мисле исто као и они називати „антивакцинашима“[1]. Напредак је то што они више не о(т)писују све оне који сумњају као „сумасишавше хипике у исусовкама и органски вуненим џемперима или као теоретичаре завере који носе алу-фолију на глави да им разна јудеомасонска ‘зрачења’ не би побркала мозак“. Он жели да разуме „антивакцинаше“, то је за похвалу.

Питање да ли је нешто обавезно или необавезно нема никакве везе са вакцинама, нити има било какве везе са вером или са сумњом у науку и слично. По питању вакцинације, ја сам, као лаик за медицину и природне науке, у суштини, нешто као агностик. Као дете, примио сам неке вакцине, и прележао сам неке богиње. Прошле недеље сам био у кући у којој се лечи мало дете од малих богиња, играо сам се са њом, држао сам је у крилу, недељу дана касније сам и даље жив и здрав.

Нисам се овим питањем бавио, нисам озбиљно размишљао о вакцинацији, све док нисам видео да се у нашим медијима говори о некаквој епидемија богиња (сто оболелих и сви повезани са КиМ) и да је поднета кривична пријава против др Јоване Стојковић. Онда сам одлучио да сазнам о чему се ту ради. Одгледао сам више интервјуа и емисија у којима је гост била др Стојковић, међу њима и емисију[2] у којој гостује заједно са др Грујичић и др Радовановић (који иначе тврди да бомбе са осиромашеним уранијумом које је НАТО бацао по Србији нису штетне по здравље). Др Јована Стојковић је психијатар и мајка троје деце – њено прво дете је потпуно вакцинисано, друго дете делимично, а треће дете није уопште вакцинисано, и оно је – најздравије. Њен супруг је такође лекар.

После свега што сам одгледао и прочитао на ову тему, на страни сам др Јоване Стојковић, а нисам на страни оних који се залажу за обавезну вакцинацију, или, не верујем министру здравља, председнику лекарске коморе, директорима агенције за лекове или института Торлак (који контролише вакцине) и фармацеутским корпорацијама из света (од којих Србија купује вакцине). То што ја не верујем одређеним људима, не значи да не верујем у људе уопште и да не тражим оно најбоље у људима (који су створени по лику Божјем), одакле год да долазе. Дакле, овде се не ради о томе да ли ја верујем у вакцине и у науку, него да ли верујем у одређене људе и зашто вакцинација у државама попут Србије мора да буде обавезна, а у државама попут Немачке не мора. Такође, питање је и зашто вакцинаши нису тако убедљиви у својим наступима, а „антивакцинаши“ јесу. Јуче нисам знао скоро ништа о овој теми, а данас више верујем др Јовани Стојковић него вакцинашима. Јована Стојковић је докторка, научник, што значи да ја и даље верујем у докторе, у науку (али, наравно, на првом месту, верујем у Бога), увек ћу поштовати научнике попут Пупина и Тесле, као што ћу увек сумњати и имати критичко мишљење – па и према ономе што раде и говоре противници обавезне вакцинације и „теоретичари завере“. То што имам критичко мишљење не значи да сам теоретичар завере, него да нисам наиван и да не верујем лажову и преваранту. Аргументи Кишјухаса зашто треба веровати да је све како треба што се тиче вакцина, равни су онима „тако су рекли на телевизији“, „тако је писало у новинама“.

Обавезна вакцинација је – под садашњим околностима, у тренутним условима које имамо у Србији и у свету – чист фашизам. Зашто је то тешко појмити, ако на делу имамо школски пример спреге државе и приватног крупног капитала. То је у економском смислу основа фашизма. (У државама које су биле комунистичке, то су и реликти колективизма.) Највеће светске фармацеутске корпорације (од којих купујемо вакцине) налазе се на Западу. Иза највећих фармацеутских и хемијских компанија, банака и фондова, нафтних компанија… стоји иста група власника или „акционара“. Они држе под својом контролом све владе свих држава на Западу. Србија је њихова колонија, служи за експерименте. Не мораш да будеш теоретичар завере да би то појмио.

Поред неповерења у глобализаторе, ту је и неповерење у режим. Између осталог, зато што је јасна веза између глобализатора и власти у Србији. Сигуран сам да и Кишјухас сматра да је Србија веома корумпирана држава, али, остаје нејасно одакле поверење, у ту исту државу, када се ради о вакцинацији. У корумпираном друштву, корупцији су подложни и научници који производе и контролишу вакцине, и лекари који дају вакцине, и полицајци, тужиоци и судије који треба да казне несавесне лекаре и научнике… Ти, тако корумпирани људи, приморавају све нас да примамо вакцине које они производе и једини контролишу. Тек када се промени закон и више не буде обавезна вакцинација, тек када се поврати или стекне поверење у људе који воде државне институције и службе безбедности, у лекаре, у фармацеутске компаније, у научне институте и лабораторије које контролишу квалитет и исправност, можемо да разговарамо о самим вакцинама – да ли треба давати вакцине, од кога купити вакцине, које вакцине, у ком узрасту и коме давати вакцине, итд. Најбоље решење је да се обнови институт Торлак, и да се вакцине производе и испитују у Србији, ако неке вакцине неко треба да прими. Да ли постоји вакцина за тако нешто?

Надам се да сам бар мало помогао вакцинашима, попут Кишјухаса, да боље разумеју или појме „антивакцинаше“.

[1] Исто тако су направили велику буку да се „укида Дарвин“, тј. да се избацује теорија еволуције из наставе у школама. Др Радмило Рончевић је тада када је покренуо петицију да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школама и на факултетима, нагласио да „теорија еволуције треба да се изучава као хипотеза са свим чињеницама које јој евентуално иду у прилог и чињеницама које јој не иду у прилог“. Они уопште не слушају шта др Ромчевић или др Стојковић говоре, они не чују другог и другачијег, они не виде шта пише.

[2] У овој емисији је гост и мајка детета које је примило вакцину и постало инвалид. Мајка тог детета је медицинска сестра. Она већ 10 година не може да заврши судски процес, нити је икада од државе или Торлака добила помоћ за непокретно дете. Просудите сами: https://youtu.be/bksSOMpf5x8

Извор: Стање ствари