Николај В. Гогољ – СТРАШНА, НЕОБОРИВА ПРЕПРЕКА — НАДМЕНОСТ

(…) Не, не слaви данашњи човек светли празник (Васкрсење) онако како би требало. Постоји страшна, постоји необорива препрека, а име јој је надменост. За њу су знали и ранији векови; то је била више дечија надменост, надменост због своје физичке снаге, надменост због иметка, због порекла и сталежа, али она није достизала онај застрашујући духовни раст, у коме се сада показала. Она се сада појавила у два вида. Први је, надменост због властите честитости.

Обрадовано тиме што је у много чему постало боље од својих предака, човечанство овога века се заљубило у своју честитиост и лепоту. Нико се не стиди да се јавно хвали својим духовном лепотом и да се сматра бољим од других. Треба само пажљивије погледати с каквом витешком племенитшћу иступа сад свако од нас и како немилосрдно и оштро суди о другоме. Треба само ослушнути оне изговоре којима се човек оправдава зато што, чак ни у дан светлог Васкрсења, није загрлио свога брата. Без имало стида, чак и не трепнувиши срцем он каже: „Не могу да загрлим тог човека: он ми је одвратан, он је подао у души, он је себе окаљао најнечистијим делом; нећу га пустити чак ни у предворје; не желим чак ни да дишем ваздух који он удише; поћи ћу заобилазним путем, да га обиђем и не сретнем. Не могу да живим са подлим и ниским људима – зар да таквог човека као брата загрлим?“ Авај! Заборавио је јадни човек XIX века да у том дану нема ни подлих ни ниских људи, већ да су сви људи између себе браћа из исте породице и да се сваки човек зове управо братом.Све је он намах и у моменту заборави: заборавио је да су га можда управо зато окружили ниски и подли људи, да би, гледајући у њих, и себе погледао и у себи самоме потражио управо оно од чега се код других људи уплашио.Заборавио је да је можда и сам, а да то чак није ни приметио, на сваком кораку учинио исто подло дело само у другом облику – које није извргнуто јавној срамоти, али се ипак може означити пословицом: Иста палачинка, само на туђем тањиру. Све је он заобравио. Заборавио је да се можда управо зато намножило толико подлих и мизерних људи, јер је он сурово и нељудски одгурнуо најбоље и најдивније, и тиме их приморао да се још више разгневе. Као да је лако отрпети потцењивање! Бог зна, можда неко није ни био рођен као непоштен човек, можда је његова јадна душа не могавши да се бори противу греха молила за помоћ и била спремна да изљуби руке и ноге ономе ко би је, подстакнут душевном самилости, задржао на ивици понора. Можда би само кап љубави била довољна да га врати на прави пут. Као да је путем љубави тешко допрети до његовог срца. Као да му је толико огрубело срце, да никаква осећања нису у њему могла да се покрену онда када је и разбојник захвалан за љубав, када и звер памти руку која је милује! Али човек  XIX века је заборавио на све и гура од себе брата као што богаташ тера краставог просјака са свог велелпног прага. Њега се не тичу само патње; само да он не види гној просјакових рана. Он чак не жели ни да чује просјакову исповест, бојећи се да му њих не запахне смрдљиви дах несрећникових уста, поносан на мирис своје чистоте. Зар да такав човек слави празник небеске љубави?

Постоји друга врста надмености, још јача од прве, а то је надменост ума.Никада до сада она није достигла такву снагу као у XIX веку. Она се осећа у страху сваког човека да га не сматрају за глупака. Све ће поднети човек овога века: поднеће и име лопова, подлаца, назови га како год хоћеш и то ће истрпети – само неће поднети ако га назову глупаком. Дозволиће да се свему подсмехну само неће дозволити да се подсмехну његовом уму. Његов ум је за њега светиња. Због најмањег подсмеха његовом уму у стању ја истог тренутка удаљи свог брата на пристојну раздаљину и да му, не трепнувши, просвира метак у чело. Ничему и ни у шта он не верује; само верује у свој ум. Оно што његов ум не види за њега не постоји. Заборавио је чак да се ум развија када се усавршавају моралне снаге у човеку, а да стагнира па чак и назадује, када се оне не развијају. Заборавио је да ниједан човек не поседује све видове ума, да други човек може да види управо ону страну ствари коју он није у стању и да, самим тим, може да зна оно што он не може. Он у то не верује, а оно што сам не види за њега је лаж. Ни сенка хришћанске смерности неће га окрзнути, због надмености његовог ума. Он ће у све сумњати: у срце човека кога је познавао неколико година, у истину, у Бога, али неће посумњати у свој ум. Свађе и препирке нису се заподенуле због неких битних ствари, већ због личне мржње – не нису се заподенуле чулне страсти, већ страсти ума; почели су да се лично сукобљавају због различитог мишљења, због неслагања у замишљеном свету. Већ су се створиле целе партије које мрзе једна другу, и које то чине иако нису имале никакве личне контакте. Запањујуће је да у исто време док људи почињу да мисле да су образовањем унеколико искоренили пакост у свету, она у свет долази с друге стране – путем ума; на крилима новинских листова, као скакавци који све уништавају, она са свих страна напада на људске душе. Више се ни сам ум не чује. Већ и паметни људи почињу да лажу противно личном убеђењу, само да не би пропустили противничкој партији и зато што им понос не дозвољава да признају грешку, па се уместо ума свуда укоренила чиста пакост.

Зар да човек таквог века уме да заволи и осети хришћанску љубав према човеку? Зар он да буде испуњен том светлом простодушношћу и анђеоским детињством, које све људе обједињује у једну породицу? Зар да он осети миомирис нашег небеског братства? Зар да он слави тај дан? Нестао је чак и онај спољни добродушни израз ранијих искрених векова у којима је изгледало да је човек ближи човеку. Затро га је надмени ум XIX века.

Извор: Сродство по избору