Скрнављење дечијих душа

Нисмо ни свесни да смо управо највећи саучесници у обесвећивању и светогрђу чистих дечијих душа, излажући их неумереном и неконтролисаном утицају ТВ-а и видео игара. Откривено је да човеков разум пред ТВ екраном улази у тзв. алфа-стање, у коме су мождани таласи успорени и у коме гледалац и без своје сагласности олако упија и усваја информације, слике и сугестије. Замислите шта се тек дешава у слабашним и чистим душама наше деце под утицајем медијских слика разврата или убистава!

Ко каже да данас нема светих људи? Итекако их има, и то у свакој кући. Зар наша деца не носе радост Св. Серафима Саровског, који је из срца препуног љубави, свакоме познатом и непознатом клицао: Радости моја!“? Зар њихове бистре, чисте, безазлене очи немају сјај очију великих подвижника и испосника, и зар такве очи нису имали Св. Јован и Св. Петка, и многи други? Погледајте и њихову незлобивост по којој они брзо праштају и заборављају понекад и неправедне казне и батине, и по којој нам убрзо затим трче у загрљај, ломећи тако у парампарчад наша ледена срца. Није ли то незлобивост равна Св. Стефану Првомученику, који је у тренутку каменовања подигао руке и узнео молитву за своје мучитеље и убице: „Господе, не урачунај им грех овај!“?

Погледајте и њихово усхићење када су заједно, није ли и то управо братољубље и саборност Св. апостола Павла и првих хришћана? Загледајте се у њихове веселе и раздрагане цртеже, не скривају ли они исту тајну и лепоту божанског које лебди у иконама преподобног Андреја Рубљова? На крају, није ли њихова природна чежња и потреба за нереалним, надљудским и божанским, иста она по којој су светитељи чистих, дечачких душа, Ђорђе и Димитрије, пострадали за Христа и живот вечни?

Заиста су наши малишани траг божанског на земљи и заиста су тачне јеванђељске речи нама одраслима: “Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско…“ Међутим, разлика између наше дечице и правих светитеља, који су дечију чистоту и дечије врлине тешким подвигом и одрицањем очували или великим покајањем и сузама постигли, јесте у томе што ови малени необични светлоносци немају разумну и духовну силу да се одбране од опасности које их, као никада до сада, вребају, и то – са свих страна.

На жалост, ми, данашњи родитељи, нисмо ни свесни да смо управо највећи саучесници у обесвећивању и светогрђу чистих дечијих душа, излажући их неумереном и неконтролисаном утицају ТВ-а и видео игара. Ево какав сумрак у душама наше дечице настаје када ми, што због жеље да нам деца буду учена и напредна, што због неразумно дугог и исцрпљујућег европског радног времена, које нас превише троши и умртвљује, препуштамо нашу децу виртуелном васпитачу, у кога, изгледа, имамо бескрајно много поверења и у чији програм рада ни мало не сумњамо.

Учени људи су открили да човеков разум пред ТВ екраном улази у тзв. алфа-стање, у коме су мождани таласи успорени и у коме гледалац и без своје сагласности олако упија и усваја информације, слике и сугестије. Замислите шта се тек дешава у слабашним и чистим душама наше дечице у тренутку када их са овог врло сугестивног медија спопадну слике разврата или крвавог убиства!

Невероватно је да у Србији нико ништа радикално не чини по питању насиља, бруталности и освета, који се агресивно пропагирају скоро на сваком ТВ каналу и у свакој видео-играоници. Уђите у било коју предшколску установу и упитајте неку од васпитачица какви су цртежи данашње деце у односу на ону пре 20-ак година. Добићете изненађујући одговор: креативност и моторика наше деце је за њихов узраст – изузетно лоша.

Сви смо сведоци да ова мала дружељубива бића све мање другују, а све више се отуђују и осамљују у вештачке и нездраве светове видео-игара и ТВ-а. Запитајте се који вештачки и синтетички светови чекају ову отуђену и осамљену децу, када једнога дана из својих дигиталних соба изађу на улицу? Шта нам је чинити?

Ништа више од Била Гејтса, творца савременог компјутерског софтвера и једног од најбогатијих људи на планети, који је својој деци разрезао норму од 45 минута дневно гледања у екран. На питање малишана кад ће ово ограничење да престане, он је неумољиво одговорио: “Када одете из ове куће“. 

Зашто се не бисмо окренули својој традицији и нашли у свом Светом Православљу и својој часној историји много садржаја који могу нашој богочежњивој деци итекако да напоје жедне душе? Зашто им, уместо мађијарских филмова, цртаћа и часописа не бисмо читали и препричавали предивна, поучна житија Светих Чудотвораца у којима има надреалног, али истинитог и божанског?

Зашто нашим дечацима не бисмо, уместо сурових америчких боксера и других анимално бруталних јунака, причали о храбрим хришћанским исповедницима, о великом јунаштву и смелости Св. Николе…? Зашто мали Србчићи своје јунаке не би нашли у нашим Светим прецима, зашто се не би угледали на кротког принца жалостивих очију, Растка, на витезове храброг срца, Лазара и Милоша, на незлобивог и трпељивог Стефана Дечанца? Зашто да нам наше предивне, прелепе и преслатке девојчице постају вештице, и зашто пред собом не би за пример имале чистоту и нежност Богородице, уздржање и одрицање преподобне Параскеве и мајчинство мајке Југовића? …

Жељко Петровић

Извор: ЦАРСА