Избори у Црној Гори: Ђукановићева последња победа или први пораз

Председнички избори у Црној Гори, који ће се одржати у недељу, 7. априла, могли би да одреде геополитичку судбину те бивше југословенске републике.

Иако провладини медији фаворизују кандидата власти Филипа Вујановића – који се већ два мандата налази на месту председника, док му, једнако провладине, агенције за испитивање јавног мњења дају предност од скоро десет одсто над главним конкурентом – та победа није тако извесна.

Некадашњи југословенски дипломата Миодраг Лекић, иако је у изборну трку ушао као потпуни аутсајдер, последњих недеља, чини се, смањује Вујановићеву предност. Он је успео да обезбеди подршку веома широког и шароликог фронта – од просрпских странака, које су се 2006. године противиле разлазу Црне Горе и Србије, преко процрногорских странака, које су подржавале тај раскид, све до невладиног сектора и неколико веома утицајних медија.

Ту подршку у мањој мери је окупила Лекићева веома умерена реторика, а много више чињеница да је Вујановић кандидат Мила Ђукановића, који већ више од две деценије неприкосновено влада Црном Гором.

Због тога би се могло рећи да је Лекић успео да око себе окупи коалицију тако разнородних чак и међусобно супротстављених снага да би она могла да симболизује неку врсту растућег друштвеног консензуса против Ђукановића. По томе би ови избори могли да подсећају на српске изборе из 2000. године, када је шаролика коалиција опозиционих странака ДОС са својим кандидатом Војиславом Коштуницом на председничким изборима победила Слободана Милошевића, изазивајући тектонске промене у Србији. Наравно, уз једну можда и пресудну разлику: пре 13 година најмоћније западне земље активно су подржавале Милошевићеве протовнике, док у Црној Гори једнако активно подржавају Ђукановића и његовог кандидата Вујановића.

Већи део своје владавине – од јесени 1996. године – Ђукановић је провео као прозападни играч, који је најпре био важна регионална полуга за рушење Слободана Милошевића, а потом за притисак на касније српске лидере, посебно у ситуацијама када би се они супротстављали вољи западних земаља.

Заузврат му је дата независност Црне Горе, коју је изборио 2006. године на веома сумњивом референдуму, затим да буде најдуговечнији европски владар, као и да потпуно криминализује друштво мале Црне Горе, о чијој ће судбини на изборима одлучивати тек нешто више од пола милиона уписаних бирача.

Најважнији извори дуговечности и стабилности Ђукановићеве владавине, поред западне подршке, јесу његов манир ауторитарне власти и савез са веома моћним подземљем. Због тога су против њега у више наврата биле провођене истраге у Италији за велики међународни шверц цигарета. Оптужница, међутим, никад није подигнута јер су увек претезали политички разлози – пре свих Ђукановићев успешан рад на дестабилизацији Србије за рачун западних сила.

Веома умешном дипломатијом, коју је водио преко свог министра иностраних послова Милана Роћена, раније дугогодишњег југословенског дипломате у Москви, Ђукановић је успео да за то време обезбеди и подршку Русије. Та подршка кулминирала је Ђукановићевом одлуком да дозволи руским пословним људима куповину земље на обали Јадранског мора, отварањем врата за руске грађевинске фирме и продајом једне од највећих црногорских компанија – Алуминијумског комбината у Подгорици – руском олигарху Олегу Дерипаски. Али та подршка у последње време дошла је у питање не толико због тога што је Дерипаска у међувремену веома грубо избачен из Црне Горе, колико због тога што је Ђукановић своју државу толико приближио чланству НАТО, које би, према најавама, могло да се догоди већ следеће године.

НАТО је један од најважнијих адута Ђукановића и његовог кандидата Вујановића. Због тога је Вујановић у својој кампањи 11. фебруара изјавио да би Црна Гора могла да уђе у НАТО одлуком парламента уместо да одлуку донесу грађани на референдуму. „Ако велика већина парламента саопшти, као свој политички став, да је за улазак у Алијансу, онда треба проценити да ли је потребан референдум“, рекао је тада Вујановић.

Наравно, питање је зашто је Вујановић, борећи се за популарност и подршку грађана, дао такву изјаву, утолико пре што НАТО није популаран у Црној Гори, где улазак у Алијансу подржава тек мало више од трећине бирачког тела? Више него бирачима, та порука могла се допасти западним амбасадама, пре свих америчкој, будући да и најутицајније европске земље на челу са Немачком већ дуго времена показују скепсу и отпор према Ђукановићевој владавини. Зар онда Вујановић америчком амбасадору није могао дискретније да саопшти ту поруку, утолико пре што она није допринела његовој популарности код грађана? Одговор на то питање могао би да пробуди озбиљну забринутост за регуларност избора. Наиме, ако је Вујановић могао да се јавно декларише као човек који би увео Црну Гору у НАТО упркос вољи њених грађана, утолико пре што се Лекић изричито декларисао да се без референдума не би одлучио на тај корак, поставља се питање да ли је њему више стало до америчког става о изборима него до става грађана о њему? Ако је и то тачно, тада није без основа питање да ли се Ђукановић и Вујановић спремају за изборне манипулације, које би касније као регуларне легитимисали управо Американци, свесни да да ће они најшире отворити врата НАТО у Црној Гори?

Да ова претпоставка није без основа, потврдили су референдум о црногорској независности из 2006. године, када су пронађени докази о крађи и куповини гласова. Слично се показало и на каснијим изборима.

Ако је за тиме посезао раније, Ђукановић сада има много више разлога да манипулише изборима. Наиме, он сам и његова партија се већ неко време суочавају са падом популарности, у тренутку када је Црна Гора у економској кризи готово сасвим остала без привреде, док се грађани све више сусрећу са сиромаштвом. Социјални мир у овој земљи са високом корупцијом одржава се на страним донацијама и кредитима, због чега су антиђукановићевске демонстрације постале честа слика на улицама Подгорице.

Корупција, криминал и економија због тога су најважније теме које отвара Лекић, коме се, за разлику од Ђукановића и Вујановића, ништа од транзиционих грехова не може ставити у одговорност.

Други Ђукановићев проблем на изборима јесте губитак дела јавног простора.Неколико телевизија и најутицајније дневне новине „Вијести“ су у међувремену из редова Ђукановићевих симпатизера прешле у његове противнике. Чак ни његови политички редови нису онако збијени као раније. Веома су нарушени односи између Ђукановића и најутицанијих људи из његове партије ДПС – Светозара Маровића и Миломира Мугоше, јаког градоначелника Подгорице. Чак је и дугогодишњи Ђукановићев коалициони партнер Ранко Кривокапић са својом радикално прозападном Социјалдеморатском партијом одбио да подржи Вујановића.

Ђукановић је због свега тога у кампањи почео да показује знаке нервозе.Оптужио је Лекића да ужива подршку Војислава Коштунице, некадашњег премијера Србије и Ђукановићевог противника, за кога је рекао да стоји иза убиства црногорског новинара Душана Јовановића, које се догодило 2004. године. Ова оптужбе чудна је не само по томе што Ђукановић није дао никакав доказ за своју тврдњу већ и по томе што је Јовановић био његов огорчени противник. Истовремено, у Подгорицу је дошао да помогне Вујановићевој кампањи Владимир Беба Поповић, некадашњи спин мајстор Зорана Ђинђића који је по злу обележио српске медије у првој половини 2000-тих година. Поповић је одмах покушао да дискредитује Лекића, оптужујући га за послове са италијанском мафијом, за шта се до сада углавном везивало Ђукановићево име.

Отуда није тешко закључити да је Ђукановићев утицај у Црној Гори у опадању. Наравно, он је био толико велики да још увек нема никакве сумње да је и ослабљени Ђукановић најмоћнији политичар у Црној Гори а да је његов председнички кандидат Вујановић фаворит недељних избора. Ђукановићев улог утолико је већи, будући да би Лекићева победа била тектонски потрес за Црну Гору, који би у веома кратком року довео до распада владе и урушавања целог криминалног политичког система који је Ђукановић створио.

Јасно је да би победа Вујановића довела до радикализације Ђукановићевог прозападног курса, који би се пре свега показао његовим одлучним уласком у НАТО, на шта ниједна унутрашња опозцициона снага не био могла да утиче. Победа Лекића, умерено прозападног политчара, заговорника уласка Црне Горе у ЕУ и опрезног противника уласка у НАТО, највероватније би довела до неке врсте геополитичке диверсификације Црне Горе.

Због свега тога је веома важно да, чак и у случају Лекићевог пораза, коалиција која је стала иза њега остане на окупу. У најгорем случају Лекић ће освојити много гласова а опозиција први пут од 90-зих добити јаког лидера који може да се носи са Ђукановићем.Ако се то догоди, можда ће Ђукановић поново добити свог председника, али ће у перспективи његова владавина сваким даном бити све угроженија.

Жељко Цвијановић