“Косово – монолог или дијалог? Питање је сад?“

Покренути осећањем одговорности за свој народ, земљу, за своју канонску територију, и за наше свето Косово и Метохију, а поводом започетог тзв. унутрашњег дијалога, Епархија рашко призренска у егзилу и организација СНО Срби на окуп, те представници НП Отаџбина са КиМ, одржали су конференцију за новинаре, на којој су изнели своју забринутост у вези са оним што се у задњих 17 година ради са Косовом и Метохијом. Конференција је одржана у Прес центру Удружења новинара Србије у Београду, у понедељак, 20. новембра 2017. године. На конференцији су говорили:

– Епископ рашко-призренски у егзилу, Г. Артемије
– Др Марко Јакшић, НП Отаџбина, Косовска Митровица
– Драган Велић, председник СНО Срби на окуп, Грачаница
– Саша Касаловић, потпредседник СНО Срби на окуп, Зубин Поток
– Др Ненад Којић, СНО Срби на окуп, Косовска Витина

У наредном прилогу доносимо: видео и фото запис конференције, транскрипт обраћања Епископа Артемија и саопштење СНО “Срби на окуп“.

Инфо служба

  

  

  

Транскрипт обраћања Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија

А.          К  О  С  О  В  С  К  И       Д  И  Ј  А  Л  О  Г

Ово лето, 2017-то остаће упамћено у Српском народу не само по тропским врућинама, градом који је у више наврата тукао земљу Србију, сушом која Србију кошта (по процени неких) више од милијарду евра, него далеко више од свега тога због “ломљаве копаља“ око светог Косова. Истина, око Косова “копља се ломе“ већ пуних 628 година, увек и свагда са једним циљем: одбранити СВЕТО КОСОВО  као нешто најсветије у историји Срба, као основ и темељ нашег народног индентитета, као “звезду водиљу“ кроз све тмине и помрчине, кроз све урвине и поноре наше бурне историје. Но, ломљава копаља око Косова задњих година, надмашила је све што се до данас збивало на Косову и око Косова, чак и оно из 1389. године. Тада је постојала јасна визија и циљ пред светим Кнезом и његовим витезовима, и они су свесно  храбро ишли ка томе циљу – Царству небескоме. А данас? Лутања без смисла и циља.

Дијалог, дијалог, дијалог … са свим и сваким у задњих десет година, дијалог који је сваког дана, сваког месеца и сваке године све више издвајао и удаљавао Косово (и Метохију, то двоје увек иде заједно) од Србије брзином светлости. Било како било то се некако подносило, нада је увек постојала да је и “то“ ради очувања Косова у Србији и за Србе. Али, времена се мењају. Та брзина одвајања Косова од Србије, некима се учинила преспором. Негде им се жури или их неко пожурује. Тек ове године уместо дијалога “са свим и сваким“ лансирана је идеја да Срби између себе воде дијалог о Косову, као “унутрашњи дијалог“. Ради чега? Медији – штампани и електронски – понављају, пишу, говоре, – ради коначног решења “косовског питања“. Коме се то жури?

Почетак тог “дијалога“, нови Председник Србије, г-н Вучић, у свом инаугурационом говору, најавио је за почетак септембра. Та вест је многе шокирала, јер су схватили да ту нису чиста посла. Неки су замишљали да ће то бити неки организован скуп, (не целог народа, него) мислећих Срба, којима глава служи “не само за шишање“, да ће се на том скупу заузети став како би Косово било и остало тамо где је вековима било (још од светог Стефана Немање) – у грудима Србије, као њен најсветији део. Уместо таквог дијалога (ако је некоме баш стало за дијалогом), ми цело лето слушамо “монологе“ појединаца, који износе своја мишљења и ставове, како би питање Косова могло и требало бити решено. На крају ће зачетник те идеје унутар српског дијалога, г-н Вучић објавити да је дијалог завршен, и на основу изнетих (појединачних) ставова и мишљења, извући закључак и решење. Какав закључак? Какво решење? Не смем ни да помислим. Свима је јасно, куда све то води и ради чега. То је он “појаснио“ ускоро у свом ауторском тексту објављеном у Блицу (24. Јула 2017.), где је изнео своје основне поставке, које говоре само једно “спас Србије је у жртвовању Косова (и Метохије)“.

Зато нам он, не плашећи се да му се “о главу разбије косовски крчаг“, смело позива да “престанемо као ној да забијамо главу у песак“, те да покушамо “да будемо реални“. У том циљу, Србија не сме да буде “бахата и арогантна као што је неретко била“. Решење косовског питања, стога не лежи  “у нашим митовима“ (наша шествековна реалност), те је потребно “да сви заједно пронађемо одговор … који ће бити трајан“. Зато нам је потребна “промена у нашој колективној свести“ (да престанемо бити што јесмо – Срби и Православци). Тада, о лепоте, “сви путеви политичке сарадње и економског напретка били би отворени за Србију. Врата Европске уније, такође“ и ето нас у давно обећаваној светлој и бољој будућности.

После тога текста кренула је плејада позваних и непозваних са својим изјавама и мишљењима, како би и због чега требало баш тако решити питање Косова. Далеко би нас одвело навођење (и коментарисање) свих тих мишљења и разлога, а и непотребно је. Јавност је са тим добро упозната. Ипак, треба рећи да неки од мислилаца и душебрижника за Косово утркују се ко ће сервилнији бити и подржати “грандиозну“ идеју г-на Председника.

Почетак унутар-српског дијалога предвиђен за септембар одложен је без икаквог образложења за октобар, да би се тек 31. октобра одржао први округли сто правника, као почетак тог дијалога. И ту је сваки од присутних износио своје мишљење и ставове, али је цео скуп завршен без конкретног закључка. А и чему ће, када је Председник још од раније истицао (као у свом ауторском тексту, па и касније) своје ставове, које ће он, по завршетку дијалога, ОБЗНАНИТИ. Но, учинило му се да ће дијалог потрајати, а њему се журило да што пре упозна јавност и побере ловорике за свој, по свој прилици, коначни став, те је претекао почетак дијалога и у НОВОСТИМА већ 30. октобра свечано објавио: “Морамо се ослободити мита да је на КиМ све наше, али и лажи да ништа није наше“. О косовском миту је говорио и раније, негирајући најреалнију српску реалност на којој смо опстали и на којој почивамо.

Али, ако би се прихватило његово мишљење да зато што “на КиМ није све наше“, можемо и без њега, тек да сачувамо “(по)нешто што је (тамо) наше“, мислећи вероватно на наше светиње, куда би нас то одвело. Сигурно у Земљу Недођију, како је говорио свети Владика Николај. Тачно је да на КиМ “није све наше“, али је много тачније да је КиМ – наше. Идући логиком да део Србије на којем “није све наше“, можемо и да жртвујемо и некоме уступимо, могло би нам се десити  да останемо без Србије. Јер, у Рашкој Области, у Војводини, у Тимочкој Крајини, па и у самој Шумадији, није “све наше“. Да ли би, ако неко захтева, од свега тога требали да се одрекнемо зато “што тамо није све наше“. Где би нас таква политика одвела … нека свак закључи, па онда нека размисли о унутрашњем дијалогу о Косову.

Б.          КОСОВО – МОНОЛОГ ИЛИ ДИЈАЛОГ ПИТАЊЕ ЈЕ САД

Иако сам априори против таквог дијалога, иако знам да на тај дијалог нећу бити позван, ипак сматрам да је потребно да укратко овде изнесем нека своја размишљања када је Косово и Метохија у питању. На то ми даје право мој двадесетогодишњи живот и рад на Косову као епископа рашко-призренског. За то време, по захтеву своје службе, али и по својој савести, упознао сам добро како територију Косова, тако и живот и страдање нашег српског народа на њему. Зато ме и сада, после насилног прогона са светог Косова, и даље “све ране (Косова) и мога рода боле“. То ме је и навело да проговорим о најважнијем и најсудбоноснијем питању Срба и Србије.

Пре свега треба рећи оно што сваки Србин/Српкиња зна и у дубини свога бића осећа, да Косово (и Метохија, то увек иде заједно) не припада ни једном појединцу, ни једној партији, ни једној генерацији Срба, те да о судбини Косова они не могу ни одлучивати у последњој инстанци. Косово је СРПСКО јер припада свим Србима свих векова и свих генерација (прошлих и будућих). Питамо се: може ли се о Косову говорити, расправљати или одлучивати, а да не ослушнемо (и уважимо) глас оних који су за Косово живели и умирали. Ко може и са којим правом њих лишити Косова? Ко може и са којим правом пресећи нит која повезује генерације, те будућа покољења (без њиховог гласа) лишити Косова? На чему ће они заснивати свој живот, у чему ће налазити његов смисао?

Па шта да чинимо са Косовом? Да ли да поново кренемо у рат, у нови косовски бој? Не, никако. Нико то не заговара и ако се некима то приговара. Треба само имати свести и добре воље, сагледати реалност на Косову и то званично објавити “граду и свету“. Та реалност је да је Косово неотуђиви део територије државе Србије и као такав под ОКУПАЦИЈОМ од 1999. године. А по сваком Божијем и људском и међународном праву, окупирани део неке државе и даље остаје део те државе, али под окупацијом. Зна се како се под окупацијом живи. Бар ми Срби имамо искуства у томе. Окупација се трпи, али се у исто време ради и на ослобађању окупиране територије. Она никада не може постати нешто “друго“, јер свака окупација је привремена. То је оно што је власт Србије требала да објави одлуком Народне Скупштине још 1999. Или бар 2008. А није касно ни сада. То је једини државотворни и достојанствени чин.

Уместо тога, кренуло се у дијалоге и компромисе по Бриселу и другде, и видимо докле смо стигли и шта нам се са Косовом десило. Садашњи “унутрашњи“ дијалог треба само да на створено стање удари печат и стави тачку. Тај дијалог није ништа друго до параван који треба да покрије или бар подели историјску одговорност за губљење Косова, тј. да се одговорност пребаци на цео народ. Ко је частан Србин, родољуб и патриота, у томе неће учествовати. То зависи од свакога од нас и наше слободне одлуке.

Како чинили, тако нам Бог помогао.

Епископ +АРТЕМИЈЕ

С А О П Ш Т Е Њ Е   СНО  “СРБИ НА ОКУП“

Привржени идеалу слободе, надахнути косовским Заветом, водећи рачуна о будућности нашег потомства и будућности Србије СНО “СРБИ НА ОКУП“ је одлучна да у овом историјски важном тренутку, када се отвара тзв. “унутрашњи дијалог“ о Косову и Метохији изнесе путем Саопштења, српској и међународној јавности, свој став по овом питању, пошто сматрамо да ће овај дијалог изузетно утицати како на будућност српског народа на Косову и Метохији, тако и на будућност целе Србије.

Имајући у виду да Косово и Метохија није само део српске територије, већ је оно и темељ српске историје, националног и државног идентитета, зато се у решавању питања Косова и Метохије морају узети у обзир и ове чињенице, што до сада није чинила ниједна власт од завршетка Другог светског рата.  У политичком процесу све одлуке везане за Косово и Метохију ишле су углавном на штету српског народа и државе Србије, тако да је коначно распарчавање српског бића и државе Србије, довршено НАТО агресијом 1999. године.

Међутим, и после ове агресије и успостављањем међународне мисије на Косову и Метохији ниједна власт у Београду, до данас, није на адекватан начин штитила државне и националне интересе на Косову и Метохији, већ је у целом процесу била пасивна, без идеје и иницијативе и врло често радила по налогу западних ментора на штету српског народа и државе Србије, а све ради очувања сопственог положаја и власти.

На све погрешне потезе и недостатке активног приступа о очувању српског народа и државе Србије на Косову и Метохији безуспешно смо, нажалост, све време указивали што и данас чинимо. Један од врло важних захтева СНО “СРБИ НА ОКУП“ властима у Београду био је да се територија Косова и Метохије прогласи под окупацијом, након једностраног проглашења независности 2008. године, јер је флагрантно прекршено међународно право и Резолуција 1244 СБ УН,  што наравно није прихваћено.

Након пристанка Београда да се процес одговорности и решавање питања Косова и Метохије практично из УН пребаци на ЕУ, као и успостављање “Бриселских преговора“, на шта смо се оштро супроставили и указивали на несагледиве последице по очување суверенитета и интегритета Републике Србије, оваквом одлуком тадашње власти, држава Србија је потпуно изгубила простор за политичко деловање о очувању Косова и Метохије као њеног неотуђивог дела. Један од задњих удараца на уставно – правни поредак државе Србије и Резолуцију 1244 СБ УН  био је и “Бриселски споразум“ који је потписан углавном на штету српског народа и државе Србије, а у корист заокруживања косовске независности.

Уступање  матичних и катастарских књига по овом споразуму из 2013. године као и интеграција полиције и судства, давање сагласности за добијање међународног позивног броја за Косово и Метохију, као и  подршка власти у Београду за учествовање Срба на свим изборима које организује тзв. Република Косово дају крајњи печат негирања уставно-правног поретка Републике Србије на територији Косова и Метохије. Управо сви ови поступци и одлуке који се реализују на основу “Бриселског споразума“, а којим се спроводи правно насиље имају за циљ да, корак по корак, легализују и легитимишу псеудо-правни поредак лажне државе Косово.  Међутим, и поред катастрофалних последица, како по српски народ на Косову и Метохији тако и државу Србију који је донео “Бриселски споразум“, медијском манипулацијом и спиновањем перманентно се ствара атмосфера у српској јавности како је власт у Београду постигла велике успехе у побољшању услова живота Срба у Покрајини својом мудром политиком, а уједно се са друге стране тврди да је Косово и Метохија практично изгубљено и да ту чињеницу треба прихватити као реалност.

Из свега наведеног видимо да је процес разградње и укидања и оно мало институција Републике Србије које су функционисале на Косову и Метохији  приведен крају, као и да је процес изградње институција квази „државе Косово“ скоро у потпуности успостављен супротно Уставу Републике Србије. Како би се цео процес довео до краја а све одлуке  “Бриселског споразума“ увеле у легални ток као и потписао  “Бриселски споразум 2“ односно споразум између Републике Србије и квази државе Косово, неоходно је променити Устав Републике Србије. Овај споразум би предвидео међусобно непризнавање као и забрану Републици Србији да спречи самопрокламовану Републику Косова да се учлани у све међународне организације, па самим тим и у УН. На овај начин, ова квази држава би постала држава пуног капацитета и међународно призната, а српска власт би имала покриће пред својим народом да ту државу није признала. Наравно, за овакав процес неопходно је постићи широки консензус свих релевантних политичких и друштвених чиниоца у Републици Србији, па из тих разлога, и уз подршку Запада власт у Београду организује тзв. “Унутрашњи дијалог“ о Косову и Метохији.

Да би цео процес ишао врло каналисано, а резултати дијалога се преточили у пројектоване оквире, све у циљу добијања широке подршке за вођење досадашње политике о Косову и Метохији,  садашња власт пре званичног почетка дијалога путем медија и свих расположивих ресурса за промовисање досадашње политике и својих ставова по питању Косова и Метохије излази у јавност практично са готовим решењем које дијалог треба само да потврди. У ставовима званичне власти искључује се свака могућност преиспитивања актуелне државне политике, оспоравање неког од потписаних споразума а једино што може и треба да се мења јесте “наш менталитет“, “наши митови“ и “наша очекивања“ као и да ће крајње решење за Косово и Метохију бити “болно“ што само по себи говори да је решење већ познато. Оваквим приступом и начином вођења “Унутрашњег дијалога“ јасно се показује да се он неће водити у најбољем националном интересу већ да ће он остати без правне гаранције, пошто  иницијатор  “Унутрашњег дијалога“ ниједног тренутка није навео да ће се он водити у оквиру Устава Републике Србије, чиме се омогућава ампутација Косова и Метохије из уставно правног поретка Републике Србије. Овакав приступ “унутрашњем дијалогу“ јасно показује да се ставови стожерних националних установа, патриотских организација и појединаца који у њему буду учествовали неће уважити, а њихове добре намере бити изманипулисане и потрошене.

Из угла коначног, већ пројектованог антиуставног решења јасно је да учешће у таквом “унутрашњем дијалогу“ нема никакве везе са националном одговорношћу и саборношћу. Зато сви они који стоје на позицијама очувања Косова и Метохије, у оквиру Републике Србије, не требају да учествују у “Унутрашњем дијалогу“, јер једино тако могу да му одузму легалитет и легитимитет.

Зато се дијалог води форме ради, а у ствари биће то дуг монолог који за циљ има, не да државну политику прилагоди народној вољи, него да народну вољу прилагоди државној политици. Дакле, о чему ће се водити “Унутрашњи дијалог“? Никако о државној политици према Косову и Метохији! Напротив, тај дијалог треба да буде нека врста “колективне промене свести“, у којој се од Срба захтева да постану “реални“, како би бриселске договоре почели да гледају као победе и како би се, пре свега одрекли митова. И која је то “реалност“ коју  треба да прихватимо? Наравно, то је  реалност да је “Косово и Метохија изгубљено“! Али у овом дијалогу, очигледно, није битно ни како ствари заиста стоје, ни шта је истина, ни шта је стварност, ни шта је државни интерес, а понајмање шта је праведно и поштено – битно је само шта власт, уз подршку Запада,  проглашава за реалност, истину и интерес. Сви они који устану против овог става и имају супротно мишљење биће унапред проглашени за ратне хушкаче, незналице и за оне који блокирају сваки разговор а не нуде никаква решења. Међутим, то једноставно није тачно, многе организације а међу њима и СНО “СРБИ НА ОКУП“ много пута је предлагала и предлаже шта би српска држава требало да ради на Косову и Метохији, а шта не би требало да ради. Као и много пута до сада и овом приликом понављамо да под условима својеврсне окупације Косова и Метохије која је извршена супротно међународном праву треба безусловно прекинути “Бриселске преговоре“ прогласити неважећим и неуставним све постигнуте споразуме у овим преговорима и затражити да се цео процес врати у УН и у оквире резолуције 1244 СБ УН. Наравно неопходно је фундаментално променити политику о Косову и Метохији и за овакав политички процес потребно је стрпљиво и напорно радити са доказаним пријатељима државе Србије. Свакако, сада је више него јасно да се глобални политички процеси мењају и они у будућности могу ићи у корист остварења најважнијих националних и државних интереса Републике Србије.

И сасвим на крају, свакако, о свим нашим ставовима по кључним националним и државним питањима нећемо ћутати, већ ћемо се постарати да јасно и гласно о тим ставовима обавестимо онолико наших суграђана, колико је спремно да их чује, упркос свим медијским блокадама и притисцима којима смо изложени.

Зато поручујемо свим родољубивим Србима, учинимо оно што је до нас, остало ће Господ дати!

СНО  СРБИ НА ОКУП

20. 11. 2017. године

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ