МИЛАН РУЖИЋ: Нас нека је срамота, а нашим мученицима нека је вечна слава!

Кажу да се хероји не враћају кући! Лажу! Кажу да се хероји враћају кући! Опет лажу! Српски народ је обе тврдње побио још пре једног века. Они који су остали тамо где су отишли, велики су хероји, као и они који су се у Србију вратили. Срби не би били Срби да не терају инат целом свету.

Осим тих изрека које свака држава креира тако да оне одговарају њиховој историји, из тих истих држава и из тог истог света стижу и друге поруке. Рекли су да је мој народ крив за почетак Првог светског рата! Казали су да је мој народ геноцидни! Говорили су да мој народ треба да буде топовско месо! Тврдили су да мој народ вреди мање од других! Клели су се у то да је мој народ мали! Доказивали су да мој народ није мој народ! Указивали су на то да је мој народ глуп! Сматрали су да мој народ није европски! Хтели су да мој народ ишчезне! Намера им је била да мој народ искористе за своје потребе! Желели су да Србије не буде!

Тај, како се они упињаше да кажу, мали, глуп, неевропски, геноцидни, поводљиви народ, народ који служи да други на њему вежбају циљање, народ који постоји само за друге, у том рату доказао је све супротно од онога у шта су се други клели!

Када је српски народ урадио немогуће, и то више пута кроз историју, постајали смо светли примери, како Марко Миљанов рече, чојства и јунаштва. Земља нам се окити бистама хероја, паркови се окитише споменицима, чесме добише своја имена, некадашње сеоске страћаре у којима су се рађали великани постадоше музеји, а српско небо и српска земља постадоше слободни!

У том рату смо изгубили много, али смо добили све! Све што је дошло после тог рата, био је чист губитак! Ако је истина да сваки народ мора једном нестати, ми смо морали тад – на свом врхунцу ношени крилима победе!

Како и тад терасмо инат, преживесмо до данашњих дана! Оно што се данас назива Србијом, тога се исти ти преци стиде! Рекли су ми да овај скуп има и неформалан назив „Потомци говоре“! Откуд нам право да говоримо? Није ли жртвом наших предака у том рату све речено? Шта да говоримо после преласка Албаније? О чему ми да причамо после пробоја Солунског фронта? Које су нам речи остале после Кајмакчалана? Причати после Принциповог пуцња је бесмислено! Наглабати после усијаног српског оружја је срамотно! Када ми причамо, преци нас не слушају. Нисмо заслужили. Нису ни они заслужили да им то радимо!

Све смо завете изневерили! Све смо праведне прогнали! Свој смо језик затравили! Своју заставу желимо да мењамо за другу, озвездану! Својим смо свецима кандила погасили! Своју смо земљу туђом начинили! У сваком смо рату победили, а у сваком миру били потучени до колена! Своју смо глупост уздигли на пиједестале! Своје смо корене пресекли и сад покушавамо да се накалемимо на неко друго дрво које не рађа! Своју смо колевку затрли! Своје смо речи прегазили! Своје смо душе изгубили! Своје смо цркве гледали како горе не мичући се! Свог смо Бога издали! Своје смо мајке посрамили! Своје смо дедове проклели по сто пута!

Такви потомци да говоре? То је грех према Србији, грех према Богу, грех према свему и свакоме! Грешни смо колико смо тада били велики, па и грешнији! Није лако праве хероје заменити лажним, али ми смо успели! Тешко је велику земљу начинити ситном, али и у томе смо тријумфовали! Ми смо вечити победници у поразу! Тешко да постоји неко са ким нисмо ратовали, али смо најжешћи и највећи јуришници и крвници увек били сами себи!

Потомци говоре… Да је среће да ми као такви потомци умемо да ћутимо, више бисмо претке задужили и поноснији би они на нас били! Нека ме неко убеди да смо ми данашњи заслужили да будемо потомци Гаврила Принципа, војвода Степе, Вука, Бојовића, Путника, Мишића, Милунке Савић, Вишње Мосић, Вуке Попадић, Надежде Петровић, Милутина Бојића, Иве Андрића, Петра Првог Карађорђевића и осталих умних Срба који се нису либили да своју земљу бране онако како су умели и могли!

Нас у нашим школама и у нашим уџбеницима за историју уче томе шта су радили Черчил, Хитлер, Мусолини, Мурат, Бајазит, Франц Фердинанд, фон Хецендорф, Калај, Кардељ, а крију или нам не говоре комплетну истину о томе ко су били наши јунаци. За све наше великане, најчешће реченице које се могу срести су: „од пашњака до научењака“, „из прашине до звезда“, „из опанака у војничке чизме“, „из једног далеког села“, „од сиромашних родитеља“, „од оца комунисте“, „од оца четника“, и томе слично. Дакле, користе све оне интензификаторе који су погрешан пут за доказивање нечије величине. Крећу од нечега што сматрају нискошћу и срамотом како би назначили њихов успех. Зашто је срамота бити у опанкама када су сви наши јунаци њих носили, да не кажем да су рођени са њима на ногама? Па шта ако је неко дошао из прашине? За наше данашње услове, та прашина је била двор!

Потомци говоре… Потомци на исте те хероје данас хуле и урлају из блата, из канализације, из јаме, из ропства које називају слободом, из подрума, из туђих држава, испод туђег неба и из глупости, мислећи како урламо са крова света на оне који су нам под ногама!

Уместо да будемо деца тих хероја из Првог светског рата или из Другог (али оних правих), ми смо прво изабрали да будемо потомци оних који су тај следећи рат искористили да дођу на власт иако ништа са ратом нису ни имали. Споменике великим Србима, заменили су споменици партијским друговима. Школе су понеле називе оних који их нису ни завршили. Сваки разговор, па и онај најневинији, а нарочито они о правим херојима, били су повод за голооточке муке. Свако уво радило је за некога, односно против некога. Све је добило своју скраћеницу скраћене памети. Сви најгори су навукли мантиле, а забранили шињеле. Све је било дозвољено, само ако нема везе са Србијом и Великим ратом. А сваки град, школа, зграда, булевар, улица, институција, продавница, предмет, дрво, добили су име онога о којем смо у школама највише учили. Он је био највећи херој. Ко памети нема, њему херој свако може бити. Рањен на Сутјесци, имао два пса, био доживотни владар, радио искључиво против Србије, братимио непријатеље, на сваком месту где су се два човека споречкала, дизао споменике великим биткама, од сваког његовог покрета дрхтали су само они који су победили у Првом светском рату, јер је то тада био највећи грех, санкао се у кориту. Да је среће да су такви из корита јели, ми бисмо остали Србија. Тај по којем се све звало и који је умислио да је на изборима, у првом кругу, победио Бога, тај исти који је на Колубари и Церу био на супротној страни, тај данас у Србији има много више потомака, него они који су Србију ослободили. Више се воли поробитељ, него ослободитељ до данашњих дана. Његови потомци и данас говоре, а највећа грешка данашњих Срба јесте што се говори тих потомака и даље слушају.

Најсветлија тачка историје моје земље и моје Србије нису измишљене битке, уласци у Европу у којој смо ми од када она постоји, ето погледајте карте! Моје победе нису порази српског народа и интелекта. Моје славе нису оне без иконе! Моја црква није партијски састанак и моје мишљење није туђе!

Моји су преци сви они који су бранили Србију! Моје су победе све битке које су за циљ имале слободу! Мој су понос српски писци, песници, војводе, војници, монаси, а са њима и сви сељаци, радници, деца и просјаци који у срцима носе своје претке и своју земљу! Бог је Отац, а Србија је мајка. Бити Србин значи бити дете тих родитеља којим ће се они поносити и које никада осрамотити нећемо. Баш као наши хероји.

Ми смо народ који је много ратовао, али мислим да смо ипак народ који уме да воли, само нам историја није дала прилику. Због тога треба ту љубав усмерити на ону према миру, према својој земљи, својим прецима и Богу, па нам мора кренути.

Потомци говоре… Ако правих потомака има, нека говоре! Ево ја сам се дрзнуо да покушам, а о мом праву да говорим и успеху тога нека одлучују наши хероји, ако су ме чули и ако имам право. Нас нека је срамота, а нашим мученицима нека је вечна слава.

(Реч књижевника Милана Ружића на трибини „Потомци говоре“, која  је синоћ одржана у Ивањици поводом обележавања завршетка Првог светског рата.)