Војска Kраљевине Mађарске у нападу на Kраљевину Jугославију у Априлском рату 1941. на територији Бачке

Краљевина Мађарска била је један од три учесника напада на Краљевину Југославију у Априлском рату, поред Немачког Рајха и Краљевине Италије.

Доласком на власт радикалнијих политичких елемената у виду бившег аустро-угарског адмирала Миклоша Хортија, Мађарска је тежила ревизији Тријанонског споразума и повратку изгубљених територија које су сматране историјским. Оснивањем партије Стреластих крстова Мађарска се све више радикализовала и приближавала савезништву са Хитлером и Мусолинијем. 20. новембра 1940. Мађарска је званично приступила Тројном пакту.

У Југославији је по попису из 1931. живело 468.165 грађана мађарске националности, од тога у Војводини 391.720. [1] Дакле, већи део мађарског становништва је живео на територијама на које је Мађарска имала претензије. У циљу спречавања потенцијалног напада, Краљевина Југославија је покушавала да потпише мировне споразуме са државама које су је окруживале а биле су чланице Тројног пакта. 12. децембра 1940. потписан је споразум о вечном пријатељству двеју краљевина. Након потписивања споразума, мађарска влада је почела израду меморандума Проблеми југословенско-мађарских односа који је завршен 20. марта 1941. Меморандум је истицао подређен положај мађарске мањине у Југославији и истицао историјско право Мађарске на територије које су припале Југославији након споразума у Тријанону.

Представници Мађара у Југославији др Лео Деак и др Имре Варади посетили су јула 1940. године југословенског премијера Драгишу Цветковића и захтевали формирање Мађарског културног савеза. Није познат тачан датум оснивања Мађарског културног савеза у Југославији, а признат је 30. јануара 1941. Већ при самом формирању, у оквиру савеза јавиле су се две струје: умеренија која је тежила компромису са југословенским властима на челу са Леом Деаком и екстремнија која је тежила припајању Мађарској на челу са Иваном Нађом. [2]

Још једна организација која је активно радила на питању повратка територија је Мађарски католички круг на челу са Ђозом Нађом. Назив који који је од стране одређених Мађара коришћен за ове просторе је „Јужне територије“ (мађ. Délvidék). По окупацији је и Мађарски културни савез у Југославији променио име у Јужномађарски културни савез. [3]

Хитлер је и Мађарској обећао повратак територија изгубљених након Првог Светског рата, покушавајући да их придобије на своју страну за  напад на Југославију. Првом и Другом Бечком арбитражом Мађарска је већ значајно проширила своје територије и спорне су остале само територије у склопу Југославије. Адолф Хитлер се састао са мађарским послаником Стојаијем септембра 1940. и изнео му своје симпатије према Мађарској и дао обећања о даљем ширењу територија, док је шире гледано Хитлер желео да обезбеди себи лакши транспорт трупа преко Мађарске даље на исток. Мањи проблем за Хитлера представљало је неслагање Мађарске и Румуније и њихов територијални спор око Трансилваније. [4] Фридрих фон Паулус је Мађарску посетио 30. марта да проследи инструкције за спровођење плана 25 о нападу на Југославију.

Непосредно пред сам напад на Југославију Хитлер је подсетио Мађарску да је дошло време да се исправе границе. У самој Мађарској је дошло до превирања око напада јер би њиме Мађарска прекршила споразум који је имала са Југославијом. Након састанка државног врха Мађарске 1. априла 1941. премијер Пал Телеки је 3. априла извршио самоубиство, осуђујући не само предстојећи напад на Југославију већ и приступање Мађарске Тројном пакту. [5] У свом опроштајном писму је забележио: “Мађарска је погазила реч о пријатељству са Југославијом из кукавичлула. Стали смо на страну ниткова, бићемо лешинари“. [6] 

У Мађарској су почеле припреме за напад. Државни врх Мађарске и сам регент Хорти су чекали да се догоди чин којим би Југославија престала да постоји и тек онда планирали да је нападну. Као престанак постојања Југославије узели су проглашење НДХ у Загребу 10. априла. На седници Мађарске владе регент Хорти је изнео да Југославија више не постоји и да сада Мађарска не треба да страхује од кршења споразума који је постојао. Изговор Мађарске да нападне Југославију било је подређено стање мађарске мањине у Југославији и потреба интервенције да се то становништво заштити. Мађарска пропаганда ја чак оптужила Југославију да је она прва почела напад бомбардујући Сегедин и Печуј. [7]

Мађарским ратним планом за напад на Југославију предвиђени су делови 3. Армије, тачније четири корпуса I, IV, V и брзи корпус, једна бригада речне флотиле, једно одељење ваздушних бомбардера и једна падобранска чета, свеукупно око 80.000 војника.[8] Истог дана је издато и наређење о увођењу војне управе на територији која буде заузета. [9]

На територији Бачке на коју је био усмерен главни мађарски напад налазили су се мањи одреди југословенске војске. Бачка је спадала у област Потиске дивизије за њену одбрану је била предвиђена по ратном плану Р 41 2. група Армија, односно 1. Армија која је имала за циљ одбрану подручја од Бегејског канала до реке Дунав. [10] 6. Априла штаб 1. Армије издао је наређење о одбрани Бачке и Баната од немачког напада. Предвиђено је утврђивање границе и прављене мостобрана на каналу краља Петра. [11]

10. Априла 1. Армија као део 2. групе Армија добила је наређење о повлачењу из области Бачке и Баната и премештају на другу линију фронта. 1. Армија је добила наређење о повлачењу на линију Шабац-Бијељина-Тузла. Остављене су само посадне јединице које су требале да се утврде и чекају наређење о повлачењу. [12] Дакле, подручје Бачке на којем је уследио мађарски напад остало је слабо брањено, чега су и мађарски команданти били свесни. Напад је отпочео 11. априла када су прве мађарске јединице прешле границу.

На граничним прелазима дошло је до мањих окршаја са симболичним одредима југословенске војске. Продор мађарске војске био је брз те су већ 12. априла одреди мађарске војске заузели Суботицу и Сомбор. У оба места је дошло до пуцњаве за коју су мађарски одреди оптужили четнике. [13] Исти дан мађарски одреди су дошли до линије Жедник-Пачир-Сомбор, продревши у југословенску територију око 40 км дубине. 12. априла извршен је и десант падобранаца мађарске војске на мостобране које је формирала југословенска војска на каналу краља Петра I. [14] Ова два мостобрана, у близини Србобрана и Врбаса, морала су бити заузета како би се наставило напредовање мађарске војске. Падобранци су искочили 12. априла и препешачили су око 30 километара до положаја које су имали да заузму. Након краће борбе са мањим одредима југословенске војске ови мостобрани су заузети. [15]

Уочи самог полетања погинуо је командант падобранског батаљона мајор Арпад Берталан. Његов авион се срушио на аеродрому у Веспрему услед великог товара а са њим је заједно живот изгубило још 22 војника. По њему је касније батаљон понео име. [16] 13. априла је настављено напредовање трупа које су улазиле у готово небрањена насеља. Велики број сукоба за које припадници мађарске војске тврде да су се десили су били исценирани. Често су наглашавали да се сукобљавају са четницима и одметницима. Том приликом је долазило до одмазди у којима је страдало цивилно становништво. [17] Делови мађарских јединица су 13. априла ушли у Нови Сад, који су претходно заузеле немачке трупе.

У Новом Саду су већ пре доласка мађарских трупа били организовани одреди Немзетера (Националне страже) на челу са Ђезе Нађом, који су изашли у сусрет доласку мађарских трупа. У град је ушла 1. моторизована бригада под командом генерал-мајора Јене Мајора. У градској кући коњички капетан Светозар Димитријевић је предао власт мађарском пуковнику Жомбољију. Након кратког боравка у граду јединица је наставила пут ка северу да би се срела са 2. оклопном бригадом. Јединица је кратко време након тога била стационирана у Новом Саду.[18]

И у Новом Саду је дошло до исценираних сукоба мађарске војске са четницима и одметницима.  Мађарске трупе су до 16. априла заузеле све територије Југославије на које су имале претензије, а остао је само спор око Баната који ће на крају бити под немачком војном управом. Окупацијом делова Југославије Мађарска је стекла територију површине 11.600 км². На овом простору живело је око 300.000 Мађара, 243.000 Срба, 220.000 Хрвата и око 200.000 Немаца. [19]
Наоружање мађарске војске било је претежно произведено у немачким фабрикама или је потицало још из Првог светског рата. Стандардна пушка мађарске војске била је модификована верзија аустријског Манлихера М1890 под називом FEGM31. 1931. за потребе мађарске војске је преузет овај Манлихер који је користио муницију 8×56 mm. Због проблема са коришћењем пар година касније усвојен је нови модел FEGM35 који је прозвођен у Будимпешти. [20] Што се тиче пиштоља коришћен је мађарски Frommer 37M, калибра 9x17mmSR. [21]  Падобрански батаљон који је учествовао у нападу на Југославију био је наоружан аутоматском пушком мађарске производње Danuvia 39M. Овај аутомат је конструисао Пал Кираљ и то је било његово најуспешније оружје. Користило је калибар немачког маузера 9×25 mm. [22] Мађарске јединице користиле су такође лаки митраљез Solothunr-SteyrS2-200. [23] Падобрански батаљон користио је транспортне авионе италијанске производње Savoia Marchetti SM.75. [24] 1. моторизована бригада у свом саставу је поседовала лаки тенк 38М Toldi.

Овај тенк је направљен на основи шведског тенка Landsverk L60 с тим што је за потребе мађарске војске смањена дебљина оклопа ради боље покретљивости. Тенк је имао куполу са топом од 20 мм QF 36M Solothurn иако је првобитно планирано да се монтира топ од 25 мм. [25] Овај тенк није озбиљније био тестиран током напада на Југославију јер мађарске трупе нису наишле на озбиљнији отпор. Оклопно возило мађарске војске коришћено у нападу на Југославију је 39М Csaba. Конструктор овог оклопног возила био је Миклош Штрауслер, британски инжињер мађарског порекла, оснивач компаније Straussler Mechanisation Ltd. Он је направио два прототипа оклопних возила за потребе британске армије али су та возила одбијена те је мађарско министарство одбране одлучило да их откупи и производи под именом 39М Csaba. Возило је било наоружано истим топом као и тенк Толди (20 мм QF 36M Solothurn) и са два митраљеза 8 mm Gebauer 38M. [26]
_______________
[1]http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/G1931/pdf/G19314001.pdf Приступљено 05.10.2016.

[2]Др Лео Деак био је за време окупације велику жупан Бач-Бодрошке жупаније и Новог Сада и 1945. је осуђен на смрт стрељањем.

[3]Zvonimir Golubović, Novi Sad u ratu i revoluciji, 257-258

[4]Dušan Lukač, Treći Rajh i zemlje Jugoistočne Evrope II, 413-414 Такође: Bogdan Krizman, Hitlerov plan 25 protiv Jugoslavije, 81-82

[5]Пал Телеки је био творац спољне политике Мађарске у том периоду и упозоравао је Хортија и државни врх да пазе на дипломатске поступке јер би могли да коштају Мађарску у будућности.

[6]Рокаи, Ђере, Пал, Касаш, Историја Мађара, 322-323

[7]У Сегедину и Печују су се налазили аеродроми са којих су полетали немачки авиони те је југословенска авијација 6. априла бомбардовала те положаје.

[8]Aprilski rat, Zbornik dokumenata, knjiga 2, 584-589. Наређење за напад на Југославију издао је командант мађарске 3. Армије генерал Новак Елемер Горонди. Већ у наређењу за напад види се да су мађарски команданти били информисани о слабом стању југословенске војске.

[9]Исто, 581-584. Наређење је издао начелник генералштаба Краљевине Мађарске, пешадијски генерал Хенрик Верт. Налаже се увођење војне управе, интернирање југословенских чиновника, обустава изласка српске штампе и исељавање становништва досељеног после 31. октобра 1918.

[10]Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije, 382. Одбрану овог подручја чинили су Штаб Армије и армијски делови, Сенћански одред, Потиска дивизија, Сомборски одред, 16. посадни пук, Жабаљски одред, Пионирски батаљон и Речна флотила.

[11]Aprilski rat, Zbornik dokumenata, knjiga 2, 466-472. Наређење је издао командант 1. Армије армиски ђенерал Милан Раденковић.

[12]Aprilski rat, Zbornik dokumenata, knjiga 2, 536-541. Наређење о повлачењу је издао командант 2. групе Армија армиски ђенерал Милутин Недић.

[13]Према сведочењу једног очевица из Сомбора мађарски војници су сами пуцали да би оптужили четнике што су урадили у сврху застрашивања становништва. Dragoslav Ognjanović, Deca buntovne ravnice, 19-20.

[14]Данашњи канал Дунав-Тиса-Дунав

[15]MartinvanLauesen, The death heads,HungarianAirborneforces1938-1944, 2

[16]Исто, 2-3Такође: Henry Krog, Royal Hungarian Paratroopers, 1. Овде се наводи да је Берталан погинуо у чину потпуковника.

[17]Dragoslav Ognjanović, Deca buntovne ravnice, 16-17.  Према извештају Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача приликом уласка у Бачку страдало је од мађарске војске 8350 лица. Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача у Војводини изнела је цифру од 3500 лица.

[18]Zvonimir Golubović, Novi Sad u ratu i revoluciji, 282-283

[19]Сем Бачке мађарске трупе су окупирале део Барање и Прекомурје у Словенији.

[20]Први модел М31 имао је доста мана попут тога да није функционисао при ниским температурама. http://www.hungariae.com/Mann9031.htm  Приступљено 10.10.2016.

[21]Након што су немачке трупе заузеле Мађарску фабрика у Будимпешти је производила овај модел пиштоља у другачијем калибру, 7.65x17mmSR. http://www.militaryfactory.com/smallarms/detail.asp?smallarms_id=786 Приступљено 10.10.2016.

[22]Касније су овај аутомат користиле и остале мађарске јединице а употребљиван је и на Источном фронту. http://www.forgottenweapons.com/submachine-guns/danuvia-39m/ Приступљено 10.10.2016.

[23]У Мађарској је овај митраљез вођен као 31М. То је била швајцарска верзија немачког митраљеза MG30.

[24]Батаљон је у свом саставу имао четири авиона SM.75 али се један срушио приликом полетања у нападу на Југославију. HenryKrog, RoyalHungarianParatroopers, 2

[25]http://www.tanks-encyclopedia.com/ww2/hungary/Toldi_Tank.phpПриступљено 11.10.2016. Тенк је носио име по мађарском витезу из Средњег века, Миклошу Толдију.

[26]http://www.tanks-encyclopedia.com/ww2/hungary/39M-40M_Csaba.php Приступљено 11.10.2016.

*

Извор: СРБски ФБРепортер