У име ког народа? – Устав тзв. “републике Косово“ регулисаће рад српских судија

Како су и под којим околностима српске судије положиле заклетву лажној држави на отетом Косову и Метохији.

Илустрација: КМ Новине

• Срби на Косову и Метохији сада су грађани над којима њихова држава више нема надлежност, а и даље се, на инсистирање Америке и Европске уније, ради на њиховој интеграцији у творевину која није легална, нити може то да буде, а такође је показала да њену „правну стабилност“ и опстанак обезбеђује пре свега нестанак Срба али сада строго контролисаним процесом како би се задржао привид регуларности. Запад спроводи пакет мера над читавим српским народом, паралелно са вођењем Бриселског дијалога, а у циљу промене свести и прихватања губитка Косова и Метохије какав би био немогућ да није оних који ће у њихово име ставити потпис на то. Последица тог потписа је и давање заклетве српских судија самозваној и непризнатој албанској парадржави Косово.

У савременој историји Срба овај се месец назива још и месецом промена започетим 5. октобра 2000. чије догађаје многи пореде са падом Бастиље. Левак Дантеовог пакла као да се просипа баш на Косову и Метохији где се последњих дана са пажњом ослушкивало хоће ли Срби, судије и тужиоци, положити заклетву пред оним који је крвавећи руке рушио баш њихов поредак, што је испрва било заказано за 17. октобар. Неки су се присетили да се ово не догађа по први пут, иако у сасвим другачијем контексту.

Одличан познавалац Уставног права са богатим искуством у раду државних органа, који из опреза пред прогоном режима у овом тренутку не жели да иступи јавно, рекао је ових дана новинару Магазина Таблоид: „…Скупштина Србије је, за потребе судова на Косову и Метохији, деведесетих година омогућила да 15 Албанаца буде именовано за судије. Били су то заиста искусни правници. Нису смели или нису хтели да дођу и сходно томе, остали без радних места. Живели су тешко након тога, једва састављали крај с крајем и углавном се финансирали из илегалних извора, барем према ономе што се зна. По окупацији Косова и Метохије 1999. године, вратили су се у тада оформљено правосуђе под управом УНМИК-а. Међутим, то је било време хаоса и насиља када је у покрајини све важило више него право и закон. Нису могли да се помире са тим и прешли у адвокате а неки и напустили Косово и Метохију заувек. Данас судије са севера покрајине нису отишле да положе заклетву пред Хашимом Тачијем. Овим је сачуван српски суверенитет на Косову и Метохији по питању изузетно важног државног атрибута…“

Саговорник Магазина Таблоид објашњава: „…Зна се шта значи судска функција јер је један од стубова државности. Вероватно је познато али да кажем да свака држава има три облика власти: законодавну: парламент у име грађана којима припада сувереност, извршну власт: Влада, министарства и други извршни органи и судску: основни, виши и Врховни суд, ту је и тужилаштво основно, више и државно. У овом конкретном случају све њих би обавезивали ‘Устав и Закони Косова’…“.

Управо ти елементи били су очекивана морална и законска препрека четрдесеторици Срба да не приступе овом нечасном чину, али, десило се супротно.

Овој групи српских правника, прво је наложено из Владе Србије да не приступе полагању заклетве у Приштини, јер се веровало да би такав чин умањио ионако непостојећу подршку Вучићевој „Српској листи“ на локалним изборима. Али, још истог дана, из Владе Србије најављен је нови датум полагања заклетве, одмах по окончању тих „избора“.

Тако се на Косову и Метохији ипак догодило нешто за шта је, како се овде могло чути, неопходно измислити нове речи јер су сви познати појмови превазиђени степеном почињене издаје. До сада су векови пролазили у сну о ослобођењу Косова а зарад тога милиони Срба страдали. Александар Вучић и његова свита, како је сам рекао, „за мање од 48 сати“ предали су га без икакве борбе.

Звонко Михајловић

„Много ме је погодио овакав чин. И као човека и као Србина“ каже за Магазин Таблоид Звонко Михајловић са оно мало речи до којих може да дође а чије је време након окупације покрајине обележено борбом за његово очување у саставу Србије.

„…Да се објасни шта се догодило, може али не и да се разуме због чега ово неко ради!? Можда објашњење лежи у чињеници да Србију воде уцењене главе које дугују услугу Западу. За Вучића се већ сада може рећи да је отачествоубица…“ објашњава Михајловић управо оним што је време налагало, новом речју.

Ово је не мало изненадило и доцента Међународног права Дејана Мировића:

„…Уопште је невероватно да је то урађено у мирнодопским условима, без претњи санкцијама, не дај Боже ратом, или другим опасностима. Држава одлучује о повлачењу са своје територије једино под неким јаким притисцима, овде не видимо ништа од тога. Овде нема никаве принуде, наш Председник, Премијер и Министар спољних послова нити се жале нити кажу да су их присилили, да то морају него кажу како је то добро. То није лако схватити…“.
Он полагање заклетве тумачи као „…де факто признање државе која има своје правосуђе. У теорији међународног права се сматра да је једна држава има сувереност када врши правосуђе на својој територији. Ако једна држава властима у Приштини, које су знамо под каквим оптужбама, преда правосуђе то онда дефакто значи да је признаје. То су стандарди међународног права, чије је правосуђе, тај има суверену власт над том територијом, он је држава. То што они причају приче (о „покрајинским“ органима) све је то лепо али када неко пресуђује и води судски поступак по својим законима онда је јасно да је он де факто признат. Ситуација је доста тешка зато што се то дешава од стране три особе које имају право да предају овлашћења, власти и да потписују уговоре а то су Премијер, Председник и Министар спољних послова. Са друге стране имате Скупштину и већину која све аминује и да не помињем урликања, еуфорију и ‘победе од 5:0’. Збуњен сам, да вам искрено кажем, шокиран…“

Разлог овакве политике Звонко Михајловић види у већ раније склопљеним договорима под окриљем Европске уније.

„…Све је то произашло из Бриселског споразума чије ћемо последице тек да осетимо. Главни разлози су жеља за власт а власт тим људима доноси моћ, новац, утицај… Вучић је уцењен човек и као такав пристаје на све врсте уцена на штету сопственог народа. Међутим, кључно је питање зашто је не само Влада у Београду већ читав режим пристао на ову врсту капитулације“ дилема је са којом се сасвим оправдано бори наш саговорник и каже да овакви покушаји нису новина али се раније на њима и завршавало, све до дијалога у Бриселу.

Наш саговорник из области Уставног права каже да је „требало на време имати храбрости и принципијелности и чувати сувереност. То треба и сада али имају ли храбрости да се замере Западу и ЕУ? Иначе већ, као што знамо, Устав Србије се не поштује и све оваке одлуке су супротне Уставу. А ту је суштина. Уставни суд је избегао да Бриселски споразум прогласи неуставним па га оценио политичким што познаваоци права препознају као неистину. Није политички јер производи правне последице„.

Бивши британски дипломата са тридесетогодишњим стажом, Чарлс Крафорд који иначе подржава отимање дела српске територије, дотакао се Косова и Метохије одговарајући на једно од питања о независности Каталоније на свом сајту где каже:

„…Косово је класичан пример онога што може постати погрешно када нема међународног консензуса о признању. Косово је признало 111 држава чланица УН али нису многе кључне државе (Русија, Индија, Кина, Бразил итд.). Чак и у оквиру ЕУ, ставови су подељени: Шпанија, Румунија, Кипар и Словачка нису признале независност Косова“ наводи Крафорд који у наставку још експлицитније појашњава и додаје: „…Случај Косова показује шта се дешава када део државе покушава да се одузме у супротности са ставовима већине те државе и њене легитимне владе“каже он појашњавајући да „нико не воли преседан“ јер то може да покрене сепаратистичке покрете и у другим земљама.

Крафорд овде долази до момента који би морао да буде кључна тачка и полазиште у свести пре свега српских политичара али и народа.

Дејан Мировић

„Међутим, ако Србија коначно дубоко уздахне и на крају прихвати Косово као независног суседа, сви остали укључујући Русију и Кину, вероватно и остале, прихватиће то и дозволити Косову да постане члан Уједињених нација. Кључни принцип, да независност долази само споразумом, биће потврђен„наводи Крафорд који није једини то рекао поводом кризе у Шпанији.

Да право на сепаратизам не постоји подсетио је и немачки професор међународног права Штефан Талмон.

„…Право народа на самоопредељење претпоставља да постоји један народ који на то право може да се позове. Део народа у оквиру националне државе, чак и да има одређени идентитет, у међународноправном смислу није народ који може да се позове на право на самоопредељење“ прецизирао је Талмон овог месеца у изјави за Дојче Веле истичући да Албанци на Косову и Метохији не важе за народ у међународном смислу. Он је подсетио и на мишљење Међународног суда из 2010. које се, опет вероватно под утицајем западних финансијера на медијске редакције у Србији, код нас сасвим погрешно представља као подршка албанском сепаратизму. Супротно томе, Талмон објашњава да суд није дефинисао статусно питање и да је „потврдио Резолуцију 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике Југославије, чији је правни наследник Србија“. 

Тако да тврдње које представници власти упућују домаћој јавности да се питање Косова и Метохије мора што пре решити апсолутно је нетачно јер, каже даље Талмон, „не само међународно већ и европско право штити статус кво“.

Не треба много мудрости да се из овога извуче одговор на питање зашто власт у Србији жури са решавањем питања које осим договором, у нашем случају пристанком на капитулацију, не може другачије да се реши можда ни у нашу корист али свакако не на нашу штету.

Запад спроводи пакет мера над читавим српским народом паралелно са вођењем Бриселског дијалога а у циљу промене свести и прихватања губитка Косова и Метохије какав би био немогућ да није оних који ће у његово име ставити потпис на то.

Један од механизама који треба да нас убеди да то прихватимо као једини излаз јесте и непрестано јадиковање српских преговарача на третман који трпе у Бриселу. Мировић није сигуран да то може да буде прихватљиво као притисак према стандардима међународног права.

„…Тачно је то, али знате како, претње су усмерене ка њима. Ако је тако страшно, ако нема никаквих бенефиција за њихове политичке каријере онда ти људи не морају да се баве политиком, нека поднесу оставку. Али они не чине то већ подносе притиске и даље и раде оно што се од њих захтева. Зато мени ова ситуација делује потпуно невероватно. ‘Трпимо притиске а остајемо на власти…’ а остављамо свој народ на Косову. Сетите се ’99, сетите се ’91. и санкција, рата и тако даље… Овде немамо ништа слично него један сасвим уобичајен процес преговарања. Од Бриселског споразума су прошле четири године и ништа али ништа није остварено у корист Србије чак ни та „Заједница српских општина“ нити било шта од њихових обећања а сам Председник каже да чека преко 1.600 дана да се оствари ЗСО али је он у року од 48 сати у стању да оствари предају правосуђа! Нешто ту није у реду. Ако постоји однос коме једна страна поштује све договорено а друга ништа, онда се такав однос раскида“ сматра саговорник Магазина Таблоид.

Одговарајући на прозивке из ЕУ и Хашима Тачија поводом одбијања српских судија и тужиоца да положе заклетву тзв. „републици Косово“ да ће се у раду држати њеног „Устава“ а одрећи своје државе, Александар Вучић је назначио да није протекло ни 48 сати и додао да су и Влада Србије и он као председник дали одобрење „да то може да иде“ и да нема потребе да се отимачи српске територије узнемиравају.

„…Због мање од 48 сати, а 1.643 дан да ЗСО као суштину Бриселског споразума више и не помињу и неће има пасти на памет ни после 2.000 дана да то спроведу у дело. Нити ће овима који су били гаранти тог споразума из ЕУ пасти на памет да кажу да су они криви као што брже боље издају саопштење да смо ми за ово криви“ – рекао је Вучић на једном од редовних дневних појављивања у медијима.

Заједница српских општина, због које се Вучић жали јер није основана а остали представници власти њоме најављују заштиту Срба на КиМ, спорна је по много чему. Пре свега назив који користимо служи за јавност, док на сајту Канцеларије за КиМ прецизно пише „Асоцијација општина са српком већином“ што значи да су то општине у којој већину чине Срби. Она ће бити успостављена по „законима Косова“ а „Влада Косова ће усвојити уредбу која ће се непосредно примењивати и коју ће размотрити Уставни суд (Косова)“, без кога неће бити могућа никаква измена у статуту ове Асоцијације, док ће њени званични симболи Асоцијације (грб и застава) бити„у складу са законима Косова“. Ни таква Асоцијација, ни такве општине нису српске!

Индикативно је да управо директор Канцеларије за КиМ, Марко Ђурић, истиче како је он још 2012. „артикулисао Заједницу српских општина“ која ће постати тема Бриселског дијалога тек годину дана касније а ослања се и прихвата одбачени Ахтисаријев план о „независности Косова“! У Ђурићевој биографији се може наћи и податак да је „…своју правнополитичку анализу предложеног Статута Аутономне Покрајине Војводине објавио 2008. године“ а најчешћи гост на догађајима и промотивним скуповима „Српске листе“ која спроводи циљеве албанских сепаратиста је управо градоначелник Новог Сада, Милош Вучевић, сви чланови СНС од њеног оснивања или најранијих дана.

Осећај туге се јавља и када видите да су у свим званичним документима Владе Србије, доступним на сајту Канцеларије за Косово и Метохију, избачени српски топоними, називи насеља на КиМ и замењени албанским попут „Митровица“ (без Косовска) или „Јужна“ и „Северна Митровица“ што су општине по систему „републике Косово“.

Наш саговорник, експерт за Уставно право, узима као пандан 1989. годину када се „…по амандманима за кривична дела међунациналног карактера могло жалити Врховном суду Србије. Та кривична дела су тачно набројана и тицала су се међунационалних сукоба ради заштите од мајоризације. Све остало се завршавало до Врховног суда Косова. Доношењем новог Устава Србије формирано је одељење Врховног суда Србије у Новом Саду и Приштини за предмете из Покрајина. Касније је донет нови Устав па је Судска функција везана за државу Србију и њене законе. Полагање заклетве значи да судска функција потпуно улази у Уставно правни систем Косова и нема никакве правне везе са Србијом и њеним Уставом. То су судови Косова који суде по законима Косова. Као и Скупштина Косова и Влада Косова – то су три гране власти државе. Али ето, сада има судија Срба не само Албанаца…“ резигнирано закључује.

Ни Михајловић нема позитивна очекивања од интеграције, односно предаје правосуђа у албанске руке.

„…Завладаће нова несигурност код Срба, пре свега она правна. Неки од судова у централној Србији ће бити надлежни за нас који живимо на КиМ, што значи да ћемо бити принуђени да одлазимо тамо (Рашка, Краљево, Прокупље, Врање, Лесковац…) како бисмо завршавали папирологију. И то углавном ону баналну попут оставинских поступака, потврде да неко лице није под истрагом, овере докумената, овлашћења о заступању и слично. То ће да произведе додатне трошкове, губљење времена и малтретирање. Уследиће гашење и преосталих институција а статус запослених у њима биће решаван по моделу полиције и правосуђа, а то значи интеграција или тзв. „посебна пензија“. Све то проузроковаће талас исељавања Срба са Косова и Метохије“ уверен је Михајловић.

Бриселским споразумом у делу који се односи на правосуђе, између осталог, предвиђено је да „главни тужилац Основног тужилаштва у Митровици“ буде косовски Албанац.

„…Председник суда је одговоран за техничку организацију рада о администрацији, финансијским питањима да прати ефикасност суда и подноси извештаје већој инстанци. У конкретним предметима, ако је у судећем већу, онда је само судија као и сви други. Судећа већа су по закону потпуно самостална у доношењу одлука које се доносе већином судија тог већа. Преседник брине да судије добијају предмете тачно по редоследу из уписника…“ тврди наш саговорник који је желео да остане анониман предочавајући систем рада ове институције у регуларним условима.

Међутим, на КиМ ипак се не може говорити о„правосуђу“ јер је тек шематски установљено у оквиру заједнице косовских Албанаца који грцају у сиромаштву вођени мафијашким босовима, ратним злочинцима и вођама кланова у чијим су рукама све сфере организованог криминала. Шефови ових криминалних кланова најчешће се налазе у самом врху власти на КиМ попут Хашима Тачија или Рамуша Харадинаја.

У беди која влада на Косову и Метохији цветају једино нови примерци исламских фундамендалиста по којима Албанци са КиМ предњаче у броју припадника у исламским терористичким организацијама. Србима остају једино несметано гоњење и одсуство сваке правне заштите. Протекле готово две деценије сведоци смо високог броја случајева који су се против Срба водили из много разлога осим основане или доказане сумње да су починили ма какав злочин. Најчешће са циљем да се Срби приморају да преостала имања напусте и продају локалном Албанцу коме је оно „запало за око“ или га је већ узурпирао.

Чак и данас се такви процеси воде пред албанским „судовима“ попут случајаБогдана Митровића (75) ухапшеног августа месеца док је са групом прогнаних био у једнодневној посети обиласка имања у Мушутишту. Њега је пријавио управо Албанац који је узурпирао имање Митровића а очигледно из страха да би се могли вратити у своје куће. Питање је колики ће утицај у таквом окружењу уопште имати Срби који су положили заклетве.

„…Сваку одлуку нижег суда може поништити Врховни суд кроз редовне и ванредне правне лекове. Нижи тужилац је дужан да поступи по налогу вишег. тзв. ‘Врховни суд Косова’ који може сваку одлуку нижих судова укинути или преиначити по редовним и ванредним правним лековима. Срби ће моћи да доносе пресуде али по жалби одлучује ‘Врховни суд’ а ако је пресуда правоснажна могу се уложити ванредни правни лекови рецимо Захтев за заштиту законитости или за ванредно преиспитивање одлуке суда. И још главни тужилац може издати обавезно упутство по коме је дужан да поступа нижи тужилац, ако по томе не поступи може преузети сам гоњење осумњиченог. Тако да није да баш неће имати никакав утицај али се њихове одлуке могу обарати од тзв. Врховног суда Косова по жалби или по захтеву за заштиту законитости…“ наводи саговорник Магазина Таблоид ипак алудирајући на једноставну чињеницу да Срби у оквиру самопроглашене албанске творевине на КиМ морају да буду под контролом Албанаца а интеграција у њихов систем баш то представља.

То није једини проблем који је на овај начин створен јер Срби, као ни Албанци, са територији Косова и Метохије не могу да буду гоњени због преступа које почине над српским, на пример, буџетом одређеним за неку од институција. Тако да су у неку руку, с обзиром да Косово није држава, ван регуларних токова закона јер правно Србија сада више нема инструменте.
Ако злоупотребе средства Србије, могу да одговарају ако буду ухваћени на територији централне Србију или их албански сепаратисти изруче, а то би већ био виши степен „међудржавних“ односа који за сада нису успостављени. Због тога је и предвиђено формирање ЗСО која би у оквиру система албанских сепаратиста, требало да буде нека врста кровне институције за регулисање животних потреба Срба. Ипак, и она би била фарса и фасада која би скривала катастрофалан положај српског народа у који га је довела његова Влада. Довољно је осврнути се на раније тврдње да ће успостављањем интегрисаних прелаза новац са „царина“ бити уплаћиван општинама са српском већином на северу КиМ до чега, у духу традиције преговора са Албанцима, никада није дошло.

Трпећи зулум и, у новије време, и издају на Косову и Метохији Срби често посежу за крилатицама попут оних „ничија није горела до зоре“ или „проћи ће и та олуја“… Зора никако да сване а колико ће олуја трајати није битно колико какву ће пустош за собом оставити а ова прети да оствари најмрачније прогнозе. Ко зна, Султан је узор Вучићу коме његови не би могли ни скуте да носе, па се зарад бољих односа и мира у региону не може искључити ни увођење нових законских регулатива попут можда турског „права прве брачне ноћи“ јер шта је још преостало издати и обешчастити на Косову? Али је српски народ кроз векове ропства и одржало сећање на Обилића који је баш тог великог стратега, у сред његове силне војске, преклао као пиле.

Извор: КМ Новине