ТРГОВАЦ У ХРАМУ: Хоће ли Синод СПЦ коначно рашчинити владику Григорија?

Прије деценију и по, први пут сам писао о непочинствима епископа захумско-херцеговачког, Григорија (ревија Исток, бр. 75, „Владика Григорије гори од Педија Ешдауна“). У међувремену, толико се накупило његових прекршаја црквених закона, да би се о томе могла издати сабрана дјела.

Један том би се могао попунити од недјела које је починио само у последњих мјесец дана. Писали смо недавно, да је на један крајње непримјерен начин оставио без канцеларијског простора Српско вијеће у Дубровнику.

Јуче је новинар Небојша Вукановић (из Републике Српске) објавио фотографије као доказ да је дубровачки парох и старјешина Саборног храма на Страдуну, Стево Ковачевић, учествовао у служењу помена усташама који су побијени октобра 1944. године на острву Дакса, наравно по налогу владике Григорија.

„Нисам одмах желио објавити фотографије свештеника Стева Ковачевића код усташког споменика на острву Дакси, јер се ради о релативно добронамјерном свештенику који мора да слуша шта му нареди владика“, каже Небојша Вукановић. „Нажалост, свједоци смо да Григорије и многи свештеници његове епархије показују више пажње према Хрватима него према српским повратницима у приморју и долини Неретве, свечано дочекују хрватског члана Предсједништва БиХ Драгана Човића, организују заједничке мисе, одлазе на утакмице Зринског и чак јавно позивају Србе да умјесто Звезде и Партизана подрже Зрински и остале хрватске спортске клубове.“

То што навија за Зрински и што дочекује хрватског члана Предсједништва БиХ, и није толико битно, али то што учествује у заједничким молитвама са римокатолицима, прекршај је који заслужује рашчињење и изопштење из Православне цркве.

Правило 45. Светих Апостола: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне!“

Правило 64. Светих Апостола: „Клирик или световњак који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут и одлучен“.

Да погледамо шта каже св. Јустин (Поповић) чија је књига „Православна црква и екуменизам“ обавезна литература на Богословском факултету:  „Intercommunio – општење са јеретицима у светим тајнама, нарочито у светој Евхаристији, то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и притом издајство васцијеле Цркве Христове.“

Првоврховни Апостол наређује: „Човјека јеретика по првом и другом савјетовању клони се“ (Тит. 3,10).

Нема сумње, светоотачко и од Апостола наслијеђено мјерило односа према јеретицима, потпуно је богочовјечанско. Св. Максим Исповједник: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу (Боже сачувај!). Ја нисам толико помахнитао да савјетујем да се немилост више цијени него човјекољубље. Напротив, савјетујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добра дјела људима. Притом, једино савјетујем да јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног вјеровања, него ту треба бити оштар и непомирљив.“

Екуменски покрет је тројански коњ у нашој цркви – начин за увођење туђинских, антиправославних, либералних трендова у нашу цркву, који слабе традиционално православље.

Сви свети оци и учитељи цркве, од Фотија Великог, преко Марка Ефеског, до Јустина Ћелијског, римокатолике сматрају јеретицима. Црквено предање и примјер светих отаца нас уче да црква не одржава дијалоге са онима који су се отцијепили од православља. Умјесто тога, црква их упућује на монолог, позивајући их да се врате у њену заједницу одбацујући свако несагласно учење.

„Ни на који начин није цјелисходно да ми православни трчимо ка јеретицима на штету Истине. Жртве екуменистичке пропаганде Латина су углавном рукоположени или цивилни теолози који, пошто су студирали у рационалистичкој, западњачкој средини, и пошто увијек имају жељу за успјехом у свијету компромиса који не дозвољава апсолутности и истину, годинама су до сада распрострињавали ове једне исте опасне идеје”, каже грчки теолог Александар Каломирос. „Православни не дугују послушност епископу ако тај епископ јавно слиједи јеретике на њиховом лажном путу ка јединству са јеретицима.”

Александријски патријарх Николај Шести званично је 1972. године осудио екуменизам: „Осуђујем екуменизам и не сматрам га просто јересју, него надјересју. То је смјестиште свих јереси и зловјерја. Добро су нам познате антихришћанске силе које управљају екуменизмом. Екуменизам је усмјерен против православља. Он је сада највећа могућа опасност, скупа са безвјерјем наше епохе, које обоготворује материјалне привржености и задовољства.”

Коначно, оно што треба да се запамти јесте Исусов примјер. Он је био задивљујуће толерантан према очигледним грешницима, примао их је у своје друштво и стварао заједницу са њима. С друге стране, био је искључив према самоувјереним и претенциозним побожним људима, према трговцима у храму, јер је знао да такви наносе највећу штету хришћанству. То је говорио и епископ Николај: „Вјеро моја, ко те уби, реци? Убише те са олтара жреци!”

Извор: ЦАРСА