Михаило Меденица: Случај Херте Милер – да ли се Херта Милер могла догодити негде осим овде?!

 Да се не лажемо- Херта Милер се могла догодити само нама, баш као и својевремено она гадост од „изложбе“ у сред Београда, чија је окосница био предимензионирани пано с ликом монструма Адема Јашарија!

Она мржњи, патолошкој, а ми истини да ћемо довека бити жртве себе, због чега нас под земљом и има више неголи на њој, док по тој земљи газимо као по комини а не светињи!

Међутим, оно што мене далеко више боли јесте оно с почетка текста- Херта Милер се могла догодити само нама, јер шта је та примадона апокалипсе учинила а да ми нисмо много пре ње?!

Оправдала је 78 дана пакла 1999. године?! А, ми нисмо бесрамном коалицијом соном звери од Рамуша Харадинаја и потписивањем пуномоћја НАТО сатрапама да Србијом могу да се зоре и шенлуче како им воља?!

Пљунула нас је у око?! А, ми нисмо опростивши Харадинају све повађене очи?!

Ујела нас је за срце?! А, ми нисмо замоливши оно ђаволско семе од Тачија да нам опрости крике умирућих у агонији док им на живо ваде срца?!

Ударила нам на идентитет, веру, традицију? А, шта ми чинимо живећи у страху и говорећи шапатом, јел нам то у идентитету?!

Шта чинимо унижавајући свету Српску православну цркву премеравајући је и пресуђујући по упосленицима у њој, поистовећујући грешно и трулежно (такви смо сви, људи смо само, мантија не чини анђела) са два миленијума постојања, саборности, спасења, духовности, смираја и спокоја која су за њом и, даће Бог, још небројено миленијума пред нашим олтарима?!

Шта чинимо када о годишњицама у Братунцу, Кравици, Залазју, Сасе, Каменици…горе само воштанице пресамићених црнина, бораца и понеке нижеразредне мастиљаре из Београда?!

Шта је, дакле, то несојно, звано Херта Милер учинила што ми већ нисмо себи самима?!

Боли ли нас, искрено, зла реч погане жене или то што само овде такав несој може да говори о домаћину, прекоревајући га да тише нариче над побијеном децом?!

Лично, мени за Херту Милер што се оно каже “ни уз Ибар- ни низ Ибар”, али ме уби оно што Ибар носи а ми (да будем јасан, кад кажем ми мислим на власт, ову и претходну понајвише, и онај строј патриЈота који се суштински гнушају речи- родољуб) загледани у мирну воду правећи се да не чујемо вапаје дављеника…

Опскурна “књижевница” је била, отишла, не повратила се, али шта ћемо с оним што довека остаје а правимо се да је нож у туђем срцу- истина да је нацистичка кћи показала право лице зато што јој се могло и имало где!

Истина да смо придржали кондир крвницима да оперу руке, па их целивали иштући благослов?!

Истина да смо Србију продали ко прецвалу анимир даму пијаним белосветским политикантски хохштаплерима да се иживљавају над њом док још има снаге у сиротици, па да је сапну ко говече кад ни за оргијање више не баста!

Истина да су нам Тони Блер и клика саветници у пропасти!

Истина да Ана Брнабић, председница друштва за очување лика, дела и сапунице о Великом вођи без оне трунке дрхтаја у гласу поштеног човека изјави како српске судије и тужиоци нису положили заклетву пред крвником Тачијем, као да смо колективно слепи, глуви и глупи!

А, пред ким су је положили?! Пред огледалом, савешћу, иконом..?

Коме ће служити, мучени?! Правди, Тачијевој, или за Србе постоји нека нарочита правда на Косову и Метохији, а мери се кубицима иловаче?

Дакле, ништа Херта Милер није рекла што ми нисмо делом учинили својим убогима, херојима, матерама свијеним довека у црнину, мајкама што јецају над гладном децом, децом што ће детињства добрано носити ко трауме, светињи коју смо издали заборављајући Његошеве да “Част и брука живе довијека!”

Да је части Милерова би добро знала да се у Србији не може кофом крви и жучи по Србији, али брука није њена већ наша, а Херта Милер је само доследна себи тамо где јој се да!

Где јој се пода, тачније!

(Два у један)

ПИШЕ: Михаило МЕДЕНИЦА

*

Извор: НСПМ