Ненад Благојевић: Истина а не мит

Истина какву су „ослободилачку“ политику водили и помагали Бугари у Јужној Србији крајем XIX и почетком XX века може се видети и на примеру Илинданског устанка. Када су бугарашки теренски активисти одлучили да казне становнике у Битољском вилајету.

Због њиховог одбијања да плаћају велике намете, изабрали су варош Крушево. Управо у тој вароши одлучују да организују „спонтани устанак“ 2.августа 1903. године, на православни празник Илиндан.

Не би можда у томе било ничег чудног да то није била варош у Македонији где није живело турско становништво,нити је постојао јак гарнизон, изузев одељења жандара који су чували телеграфску станицу. Али ипак неколико дана пре „спонтаног устанка“ на терен је стигла група бугарских официра. Група која има задатак да одмах када се сам догађај и збије обавести свет о величанственом почетку борбе против отоманских окупатора!

Последице тога су биле да је после „Илинденског устанка“ и кампање коју су бугарашки елементи успели да изазову у штампи, отоманска власт подузела хитне мере одмазде. Ангажујући редовну војску и жандармерију, као и шиптарске злотворе, почела је нова репресија на недужно становништво, притом позивајући устанике на мирну предају.

Видећи озбиљне припреме за обрачун, клиснули су бугарски официри натраг. Препустивши народ и устанике на милост и немилост. Варош Крушево је потпуно разорена, опљачкана и спаљена, а потом су шиптарски мародери добили одрешене руке. Те су заједно са домаћим муслиманима спалили преко 150 села, 12.400 кућа, 70.836 људи је остало без дома. Становништво је натерано у збегове, док су потерна одељења немилосрдно таманила разбијене устанике. Из Јужне Србије том приликом избегло је 30.000 хришћана, а убијено је 8.816 људи, жена, деце, стараца. (1)

Све је то био само наставак систематског истребљавања Срба на које нико из те „пријатељске“ Европе нити се обазирао, нити је марио, нити је покушао да заустави. Није било реакције ни на отоманске и арбанашке зулуме и злочине као што није било ни на бугарска зверства.

„Убиства нису престајала. Поклани су српски свештеници у Грчишту, у Мировцима, у Јабланици, у Нивичанима. Секиром су расцепили главу проти Јовану Максимовићу у Кратову, у реку су бацили закланог проту Димитрија Марковића из кочана, а претученог архимандрита Артенија у Сопотници у виру су удавили.

Најстрашнија је судбина попа Алексе у Робову у Малешу. На њиви су ухватили поповог брата и његову одсечену главу послали су Алекси са поруком да напусти одмах село. Огорчен и поносан изабрао је да остане и настави борбу.

Једне јесење ноћи остала је код куће његова жена са снајом удовицом и два детета, а поп је изненада отишао послом у суседно село. Кад се сутра дан вратио, место своје породице нашао је на поњавама натопљеним крвљу гомилу удова и исеченог меса. Около су кукале сељанке и причале како је било. Комите су прво силовале жене.

Раскидан од бола и мржње, али увек пун јунаштва остао је свештеник и даље међу својим сељанима, сам са сећањем на страшан крај својих, живеће за освету, али после неколико месеци и он, обазрив и неповерљив, пао у заседу. Везаног сатима су га комите секле комад по комад, продужавајући долазак смрти њему, коме су још једино живот могли да униште…“ (2)

После организованих злочина 1903 над српским цивилима у Србији се већ увелико осећала потреба за разним врстама самоорганизовања. Коло „Српских сестара“ као невладина хуманитарно удружење, организовало је широку акцију помоћи и збрињавања гладних,болесних и немоћних, посебно деце и трудница. Идеју о оснивању ове организације дала је Надежда Петровић. Она је уз свесрдну помоћ Делфе Иванић жене тадашњег конзула у Скопљу успела да на Велику госпојину 28.августа 1903. године одржи и оснивачку скупштину удружења. Скупштини удружења чијем имену је кумовао сам Бранислав Нушић. Овом догађају у сали ресторана Коларац, на Позоришном тргу, присуствовало је око три хиљаде жена.

Ово женско удружење настало је на основној идеји јачања националне свести и потребе ослобођење „поробљене браће“. Како оне у Јужној Србији, под турском влашћу, тако и оне на северу и западу, под аустроугарском влашћу. Акције предвођене Надеждом Петровић и Делфом Иванић, али и супругама бројних српских дипломата, попримиле су широк обим. Управо њиховим трудом европска јавност се упознала и почела да згражава над шиптарским дивљањима на почетку тада новог века. Нажалост будућност ће показати оно што смо већ одавно морали да научимо, лицемерној Европи злочини над Србима су увек некако прихватљиви. Колико год они били застрашујући, пошто су над светосавцима неостају им дуго у сећању. (3)

Тражили су Срби у Јужној и Старој Србији често помоћ од њене матице. Нажалост у Отаџбини власт заузета својим политичким борбама, и још више зависна од западног мишљења није имала довољно разума. Не треба можда онда да нас изненађује ни данашње слично понашање властодржаца. Нису власти тадашње Србије схватале важност заштите и одбране свог народа, вере, вековних огњишта. Тако су се односили и према незваничним молбама самог народа али и према оним званичним.

„Конзул Денић, осећајући и сам величину опасности, затражио је да Србија помогне оружјем Србе на Југу, „како би чувајући и бранећи свој дом, образ својих чељади, бранили и очували Српство.“ …
… Председник владе др. Владан Ђорђевић одбио је конзулов предлог „на који ни један министар ни једне цивилизоване земље не би пристао.“

Своје љутито писмо завршио је речима:

„Србија се неће никада служити дивљачким средствима у својој просветној радњи за своје сународнике изван своје границе“…“ (2)

У сваком случају злонамерно организована пробугарашка провокација на Илиндан 1903. године, изазвала је егзодус српског становништва из многих места у Јужној Србији. Можда је то разлог што су се у комунистичкој Југославији илинденским устаницима признавале пензијеа удружење „Коло српских сестара„ било забрањено (4). Оно што је ипак важније јесте да се тада јасно показало да без активног отпора на терену тим злотворима, нема решења тешке ситуације. Ипак Мајским превратом и променом династије на српском престолу долази и до измене политичког става о српском питању на целокупном етничком простору. Самим тим неформално је дозвољено да се активни официри и подофицири, као добровољци, ангажују у четничкој акцији.

Стручност и обученост српских официра била је на завидном нивоу. Патриотизам као и увек неспоран, зато одмах похрлише у акцију. Овог пута планску, прорачунату до детаља, притом обављајући и низ радњи за припрему будућег ослободилачког рата. Бити четник постало је питање части. Улога борца за слободу који то на терену и показује и доказује, као и почетни успеси у сукобу са отоманским потерним одељењима полако су добијали „митски“ призвук. Али дешавања на терену, где су одважни, спретни и добро увежбани четници се сретали са отоманским, арбанашким и бугарским злочинцима јасно је говорила да се не ради о миту већ о истини.

Сада наоружани модерном пушком а посебно бомбама, као потпуном теренском новином, српски официри су угњетеном народу у Јужној Србији пружали нову наду. Имена славних подофицира Косте Миловановића, Илије Трифуновића,Ђорђа Петровића знало је свако српско дете у поробљеној Старој и Јужној Србији. Војин Поповић, Војислав Танкосић, Божин Симић, Василије Трбић, као истакнути четнички команданти, постадоше са правом легенде. Та слава није изменила њихову српску душу, остали су и даље скромни национални прегаоци у борби за ослобођење.

Видећи да квалитетно спремнији и стручно обученији српски четници односе премоћ над бугарашким комитама и отоманским потерним одељењима, запад поново поче да показује своје право лице. Срби су почели да пружају организован отпор и престали да буду само жртве, а наши западни „пријатељи“ то нису тако замислили. Зато је то био знак да аустроугарски и британски новинари отпочну планску кампању објављивања „истине о четничким злочинима“. Натписи у новинама су били као да су препричавали филмове које је нешто више од пола века касније правио Вељко Булајић и комунистичка пропаганда. Док су у исто време башибозуке, бугарске комите и отомане приказивали као да су сестре редовнице у католичким мисионарским центрима у Африци и Азији.

Показао је западни свет како брзо заборавља злочине над Србима. Још једном су показали свој лицемерни карактер и незаинтересованост за истину ако њима не иде у корист. Јасно стављајући до знања да је за њих истина само реч за коју неће бирати средства да је претворе у свој интерес. Нису се више спомињали зулуми и злочини над немоћним и невиним српским становништвом. Нису западу више били битне насилни покушаји преумљења у Јужној Србији који су изазивали српске збегове. За западне лицемере једина опасност је било оправдано примењено старо хајдучко правило – на љуту рану, љута трава!

Док су Срби своју националну идеју о ослобођењу Јужне и Старе Србије постепено и спонтано развијали кроз образовне, верске, хуманитарне и друге неоружане облике ником нису сметали. Све док су кроз пасиван отпор служили да буду жртве нечијег иживљавања и злочина Срби су имали лицемерно западно сажаљење и подршку. Онда када је српски народ одлучио да га неводе више као овце на клање напрасно је нестало и сажаљење. Када су Срби почетком XX века почели да организују оружано супростављање зулуму, зверствима и злочину није више било оне „искрене“ подршке. Наравно за запад одобравање има само оно што води истребљењу и изумирању српског народа, и нажалост то је истина а не мит.

Наша деца су сигуран подстицај да злотворима више не дозволимо ту њихову „истину“, као и највећи разлог да истину о правим Србима никоме не допустимо да назива митом. Имали су увек и имају светосавци стрпљења али и оно има свој рок трајања и ограничења. Нисмо ми вековима сигурно корачали зато што смо се родили научени да ходамо, већ зато што су нам руку пружили и утабаним стазама нас водили наш ђедови. Наш задатак је данас да и ми својим потомцима пружимо чврсту руку и поведемо их јединим могућим – светосавским путем. Путем вековне истине која нас је одржала а не измишљених и лажних вредности ЕУ и НАТО-а.

*

Извор: Магацин