Бијег сињих соколова

Што утече испод сабље турске,

Што на вјеру праву не похули,

Што се не хће у ланце везати,

То се збјежа у ове планине,

Да гинемо и крв проливамо,

Да јуначки аманет чувамо,

Дивно име и свету слободу!

Горски Вијенац

Петар IIПетровић Његош

Не мора се човек изнашњавати као Србин или Црногорац да би му срце поскочило на велике стихове великога песника и владара. Довољно је да се само изјашњава као – човек. Ако су такви у већини у данашњој Црној Гори, онда је избављење близу. Избављење од чега? Од свега супротног ономе што су величали Владика Раде и Марко Миљанов. Од данашње Црне Горе. Савршеног доказа да се од старе славе не живи. И да дух дише где хоће. Ако је дух слободе, јунаштва, независности и покорности јуче обитавао у Црној Гори, не мора да значи да обитава данас – као што и не обитава већ неко време – нити да ће обитавати сутра.

Некада једино непокорено парче територије или, садашњим капитулантским речником – рупа у отоманском ћилиму, данас је Црна Гора спала на то да је постала “амерички протекторат”. То јест, како стоји у електронској поруци аналитичараобавештајне агенције Стратфор МатаГерткенака, коју је објавио Викиликс: “Протекторате дефинишемо као државе које немају снаге ни ефектне војне способности у односу на своју величину, па су САД de facto преузеле одговорност за одбрану. То су Црна Гора, Косово, Катар, Уједињени Арапски Емирати, Оман, Кувајт и Ирак”.[1] (Узгред – кратка дигресија: ево одговора онима којима није скроз јасно одакле “инвеститори” из Емирата и Катара “напрасно” у Србији – а још од раније и у Црној Гори[2] – и како то да се њихова активност толико интензивирала баш после посете Димитрија Рогозина Србији крајем новембра 2012. Амерички блискоисточни муслимански вазали треба да “попуне вакум” на овим просторима који више не може да попуњава виртуелни капитал са посрнулог Запада. Да не би случајно то урадили Руси, или неки други “сумњиви” српски пријатељи. И, да додамо – нешто се не чују негодовања “про-западне” јавности у Србији на то што се Србија ослања на капитал који долази из држава које су “тако далеко”, па још и немају Бог зна какву демократску традицију. Уствари – немају никакву.)Средина која је изродила песника који пише “нека борба буде непрестана”, нашла се сама самцијата у друштву већински или потпуно муслиманских вазалних држав(иц)а, и спала на то да се одрекне способности и моћи да брани себе, док се у исто време нуди да ратује на “оближњим ратиштима” као што је Авганистан. Што би опет, данашњом “реалистичном” логиком, требало да буде “часније” од ратовања на дубровачком ратишту почетком 1990-их, за “праведнију границу од ове садашње коју су цртали приучени бољшевички картографи”, према речима тадашњег и садашњег црногорског владара.[3]

Ту се понижења не завршавају. Јер усред данашње Црне Горе, немачки амбасадор – прави наследник оних против којих је дигнут устанак 13. јула 1941. којим се садашње власти толико поносе – дрско и хладнокрвно поручује тамошњем народу да је одлука о (не)уласку у НАТО превише “компликована” за њих, јер “нису довољно информисани”.[4] Наравно, не поставља се питање каква је то “демократија” коју Запад, ево већ више од деценије, “успешно гради” у Црној Гори – тако да је постала чак вредна и “датума” за почетак преговора о приступању ЕУ – када не може чак да изнедри ни медије који би обичном грађанину могли да објасне браншу квантне физике звану “ући или не ући у НАТО”. Но, пре ће бити да (велико)немачки дипломата грађане “грађанске” Црне Горе једноставно сматра глупим. Јер, како другачије објаснити следећу тврдњу коју би ти исти грађани требало да прогутају: “Одлука Њемачке да учествује у бомбардовању 1999. године је била донесена од стране Владе и министра спољних послова Јошке Фишера, који је пацифиста”. Застрашујуће је и помислити шта би било кад би на Фишерово место засео неко иоле “ратоборнији”. Мада, уствари, ту превише маште и није потребно. Довољно је само се сетити поклича Фишеровог претходника, Клауса Кинкела: “Србе треба бацити на колена”.[5]

Биће да, уз потцењивање интелигенције црногорских људи, код немачких дипломата постоји и доза ниподаштавања: “Грађани емотивно одлучују о свему, дешавања у Мурину током бомбардовања ће бити довољна да на референдуму кажу не”, додао је данашњи немачки амбасадор у Црној Гори. Уместо тога, по њему, одлука треба да буде донесена у скупштини, где је народ “делегирао посланике да претстављају њихове интересе”. Да ли то значи да референдум као демократско средство треба укинути, не само у Црној Гори, већ свуда у свету где влада “грађанска демократија”? Или то ипак важи само за грађане Црне Горе, који су ем “неинформисани”, ем “емотивни”. Уз то, зашто бити толико “емотиван” у вези незаконитог бомбардовања неке тамо варошице на северу земље, у којем је страдало шесторо људи, укључујући троје деце, што је био “злочин над невиним особама, који је и даље остао некажњен”, по речима академика Зорана Лакића.[6] Можда су и туга и бол и жеља за правдом такође ствари које обичан народ Црне Горе треба да “делегира” својим посланицима? Или можда треба да им, једноставно, делегира цео свој живот, јер нису довољно “стручни и информисани” да га живе за свој рачун и у своје име? Па да најзад досегнемо маштани рај многих политичара – земља у којој живе само политичари, јер народ више није потребан.

На страну ове дистопијске визије, опозициони кандидат на предстојећим председничким изборима, заказаним за 7. април, Миодраг Лекић има следеће мишљење и о референдуму, и о НАТО-злочину у Мурину: “Уче нас култури али ми нијесмо народ без поноса и достојанства и треба прво да нам се извине”, додајући да ће наставити преговоре са НАТО-ом тек када се неко извини за злочин у Мурину.[7] Лекић се, иначе, одавно изјашњава као “Црногорац”, што га у очима једног броја гласача који су се, то се мора рећи, јуначки до данас одупрели стихији и притисцима и, не “преломивши мозак”, настављају да се изјашњавају као Срби – дисквалификује. Наравно, ти гласачи имају право на свој понос и своје принципе – изборили су се за њих, и за то да буду поштовани. Само треба да знају да су Београд и Србија још увек “благословени” респектабилним бројем “Срба” који не само да не траже извињење од НАТО-пакта, већ сматрају да му се чак дугује и захвалност.[8] Да не говоримо о силним номиналним “Србима” спремним да буквално шене за покоју мрвицу са (све мршавије) бриселске трпезе, па макар остатак земље скапао. Другим речима, ни пуко национално изјашњавање више није гаранција. С друге стране, како је констатовао (вероватно неинформисани и преемотивни) грађанин Шавника Симеон Караџић, за Лекића се може гласати “не зато што су ови други гори да не могу бити гори, не и због опредјељења и националности, јер се у томе разликују” (што значи да се Караџић изјашњава као Србин), већ због онога што је у Риму, када је било најтеже, „људски и поштено бранио свој народ и своју земљу”.[9] Наиме, Лекић је имао довољно храбрости да усред праве оргије ратнохушкачке пропаганде, као дипломата у НАТО-земљи из које је долазила главнина ваздушних напада на СРЈ, оштро осуди бомбардовање и изговори, између осталих, и следеће речи: “Према основним начелима међународног права напад на Југославију је несумњиво нелегитиман”.[10]

Дакле, избор који се нуди грађанима Црне Горе 7. априла није толико тај између “српске” и “црногорске” Црне Горе, већ између декларисаних људских вредности. Између оних који су бар делом свог живота показали да полажу на достојанство и част, и оних који више полажу на статус протектората и његових обслужитеља, у околностима далеко лакшим него што су биле у време слома последњих независних држава на овим просторима пред отоманском најездом у 15. веку. Чак и они који би да негирају српски карактер Црне Горе знају да су се и сами напајали овим првим, а не овим потоњим квалитетима кад су кренули у пројекат изградње државе (и нације). Или можда верују да ће остати незапажено да су, у време када је требало подићи свој глас и усправити своју кичму – бежали. Додуше, “ка сињи соколови”. Али ипак – бежали. У друштво Емирата, Катара, Омана, Кувајта, Ирака и “косовске” Жуте куће. Све у име “европских вредности”. Уместо оних који су омогућили да се Црна Гора, многољудна и пребогата каква је, свих ових векова и одржи.

Александар Павић / Фонд Стратешке Културе