Пре једног века, под покровитељством окупационе аустроугарске управе, самозвани „представници Санџака“ написаше своје жеље на немачком језику, у писму за бечког цара, где желе — „Прикључење Босни и Херцеговини наша је непоколебљива жеља, истовремено једино разумно решење које треба спровести до краја. У случају да нашим захтевима на које ми имамо право, а нама можда из неких непознатих разлога не може бити удовољено, ми тражимо самоуправљање Санџаком“! Србија је тада била проглашена за Генерални гувернеман са седиштем у Београду, док су у „Санџаку“ организовали Bezirkskomandatur (sreska vojna komanda). Највећи број oкупационих чиновника чинили су Мађари и Хрвати, који су доминирали у просвети и јавним службама, где је одмах уведен хрватски језик и обавезна латиница! Сама прича око ове поруке миломе ћесару, ипак је мало старија, па да се потсетимо.
По окупацији БиХ 1878. године, бечки и пештански властодршци искористише нагомилану мржњу и нетрпељивост између православног и муслиманског становништва, на простору некадашњег Новопазарског санџака као отоманске територијално-административне јединице која је обухватала 12 срезова, те га зато и привидно вратише под отоманску управу.
Попут клина заривеног у српско национално ткиво, тај ће језичак умируће отоманске царевине задавати големе невоље Србима, злонамерно раздвајајући две српске државе, управо признате одлуком европских великих сила, али тек након што су саме извојевале своју слободу.
Пред Балкански ослободилачки рат, порадили су и Срби и Црногорци са становницима у тој регији, јасно указујући на намере аустроугарске и отоманске државе да их злоупотреби само за своје циљеве, али не и за њихово будуће добро.
Ипак, део муслимана је остао тврдокорно одан „своме“ султану на далеком Боспору, те се одмах одазва на мобилизацију заједно са Шиптарима у Старој Србији, који су до тада као разбојници султанову власт угрожавали, тражећи преко хлеба погаче, како гласи српска пословица.
После ослобађања тих крајева, српска и црногорска управа разграничи новоослобођено подручје, а влада Србије у складу са одлукама постигнутог мира, обнародова да муслиманско становништво има четири године за одлуку, дал` ће ту остати или се у Анадолију иселити, јер је то и био предлог отоманских преговарача за све муслимане у бившем европском делу отоманске империје, а не само за новопостале држављане Србије!
Део припадника отоманске војске, као редифи (резервисти) огрешио се над православним становништвом у регији, те су се одметнули у шуму, плашећи се заслужене казне.
Чим поче Велики рат, на том подручју никоше бројне терористичке муслиманске групе, које ће активно помагати борбу аустроугарске казнене експедиције против српске и црногорске војске, да би њихови припадници после окупације били део окупаторске жандармерије, чинећи недела над православним, али и муслиманским становништвом. Одмах по окупацији Србије 1915.године, представници новопостављене власти у Новом Пазару, у којој су били само муслимани, упутили су аустријском цару Franzu Josephu I поздравни телеграм, у којем изражавају задовољство што је његова војска стигла у Нови Пазар.
Чим се заврши Солунски процес и почеше тајне игре у Женеви око будућег сепаратног мира, следећи бечка упутства, окупаторска управа на терену организовала је „спонтано“ окупљање самозваних „представника муслимана у „Санџаку“, који су били председници срезова и општина, истакнути локални трговци, хоџе и земљопоседници, па се у Сјеници окупи њих 25 и два аустроугарска окупаторска официра из окружне и среске команде, на лажно већање. После „темељитог већања“ од 13.-ог до 15.-ог августа 1917.године, они донеше тзв „Сјеничку декларацију“ као део аустроугарског плана за преуређење окупиране Србије и Црне Горе, док им се не удели договорена „аутономија“ под круном Хабсбурга наравно, и то баш после потписане Крфске декларације, којом су усаглашене ослободилачке намере српске војск !
Детаљ који казује о стварној улози окупаторске власти је чињеница, да је том конференцијом председавао Mehmed Izet-paša Bajrović, тадашњи градоначелник Пљеваља, али и главни лиферант аустроугарских гарнизона у Пљевљима, Пријепољу и Прибоју, до 1908. године! Кључни део тзв „резолуције“ је детаљ из поменутог писма, где се каже –
„Пошто наши односи захтевају другачији поступак него што то сматрају српска и црногорска влада ми молимо К. и К. Војни генерални гувернеман за Србију и Црну Гору да наше захтеве у вези управљања Санџаком поднесе вишој инстанци и да нас до коначног решења тог питања прикључи Босни и Херцеговини, јер управа у тим земљама боље одговара нашим односима“!
После доношења такве „Сјеничке декларације“, уз помоћ хоџа и мула, покренула је окупациона власт широку кампању уписа у „đurumlije“ (đulijane), како су названи добровољци који ће кренути у свети рат против неверника, у далеку Галицију на Источни фронт, где ће их разлупати генерал Брусилов, или у Турску на фронт на Кавказу, опет против руских неверника.
Због почињених злочина, заробљени „санџачки свети ратници“ бити ће упућени по казни у руску средњу Азију, откуда се враћају тек ретки појединци. Највећи део „đurumlijа“ са Кавкаског фронта, остаће да живи у Турској, после окончања рата.
После ослобођења Отаџбине, овим је сарадницима окупатора суђено, те су за дело велеиздаје пресуђени на дугогодишњу робију али их је краљ Александар помиловао већ 1921.године, поводом свога крунисања! Унаточ те показане добре воље за заједништво, након ослобођења успостављена је тесна сарадња између муслиманских терориста у „Санџаку“ и шиптарских терориста на Космету, којима руководе Jusuf Mehonjić и Bajram Curi, чинећи многобројна зверста над Србима, али и свима који су били лојални грађани нове заједничке државе.
Њихова ће међусобна сарадња потрајати све до 1925.године, до њихове ликвидације у северној Албанији, за коју ће „добронамерни“ европљани и комунисти одмах оптуживати органе власти младе краљевине.
Тако ће и комунистички идеолог Милован Ђилас, као дисидент, у свом роману „Bespravna zemlja” издатом у Лондону 1958.године, описивати догађања у Санџаку као и детаље о „велико српским зверствима над муслиманима“ после „оправданих акција муслиманских комита“, како он назива те терористе (као што тако назива и црногорске терористе из истог периода!). Чим окупатори 1941.године прогласише „велику Албанију“, прикључен је српски део Рашке области у њен састав, те тако тада и стиже у Нови Пазар „бранилац слободе“, Шиптар Аћиф ефендија! Али, група нових „представника Санџака“ писала је те 1941.године ново писмо, драгом поглавнику Анти Павелићу, тражећи да се Санџак врати у састав БиХ као дела НДХ, позивајући се притом на „резолуцију“ из 1917.године, критички негирајући „оправданост“ прикључења Рашке области „природној Албанији“!
Хоџе и муле, поново су организовали добровољце као нове „đurumlije“ за SS Skender-beg дивизију, који храбро „бране угрожену веру“, чинећи притом безбројне злочине над цивилима-Србима, али и муслиманима, који су то злодело отворено осуђивали.
Комунисти ће и овде да се играју као у читавој NDH, да би се по договору део тих фашистичких формација „спонтано“ укључи у НОВ, како би се обрачунали са припадницима ЈВуО на крају рата, притом штитећи злочинце од оправдане казне за почињене бројне злочине над цивилним српским становништвом.
Идеја „Сјеничке декларације“ покушана је током НОБ да се поново реализује, када је у Пљевљима (не случајно) у октобру 1943.године организовано заседање групе партизанских представника тзв ZAVNOS („Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Sandžaka“), као припрема за предлог о „аутономији Санџака“ на другом заседању самопроглашеног АVNОЈ у Јајцу, док су већину бораца тзв „санџачке бригадe“ НОВ тада чинили Срби, који нису ни били претходно консултовани о овом предлогу „своје аутономије“!
Некадашњи османлијски „Новопазарски санџак“, данас је поново у две самосталне државе, Србији и Црној Гори,те наследници некадашње „претече ЕU“ зато и рециклирају идеју о „санџачкој посебности“, увијајући је вешто у обланду „европске прекограничне регије“ како би се тобож побољшао животни стандард њених становника, који ипак следе своје „традиције“!
Највећи број данашњих „светих ратника“ са Балкана, који у редовима ISIS ратују у Сирији, управо је из „природне Албаније“, те тако не мањка ни потомака некадашњих „đurumlijа“ из Рашке области који упорно следе мрачну традицију, упркос видљивих напора распадајуће ЕU да их „демократизује“ у планираној „прекограничној регији“, и то на простору најстарије српске средњевековне државе, притом ни не питајући Србе за мишљење, као ни 1917. године!
*
Пише: Владимир ФРОЛОВ
