КАРАЂОРЂЕВ СЛОБОДАРСКИ ТЕСТАМЕНТ

Вожд Карађорђе ПетровићПише Марко Пејковић

Nescire autem quid ante quam natus sis acciderit, id est semper esse puerum. Quid enim est aetas hominis, nisi ea memoria rerum veterum cum superiorum aetate contexitur?

Cicero, Orator (34,120)

Ако не желиш да знаш шта се догодило пре него што си ти рођен, заувек ћеш остати дечак. Какав би заиста био човеков живот, ако тај живот не би имао никакве везе са узвишеним догађајима прошлости?

Часни оци, браћо и сестре, помаже Бог!

ове речи великог римског историчара Цицерона треба да нам буду подстицај када год дођемо у дилему да ли извлачити поуке из прошлости зарад решавања проблема садашњости. Тачно је да ми према нашим личним непријатељима треба увек да се поставимо као деца, али када су у питању непријатељи вере, рода и заједнице, како нас уче Свети Оци, ми немамо право да будемо безазлени и неодговорни као деца, већ врло опрезни, одлучни, проницљиви, одважни и неустрашиви, односно – одговорни одрасли људи. Управо зато нам знање наше прошлости и служи, јер сазнајући прошлост ми сазнајемо ко смо ми Срби, шта нас то чини Србима, шта је наша мисија. Када то знамо, лако можемо увидети где смо данас, и шта је потребно да променимо како би се вратили на српски слободарски пут, уколико смо са њега из неког разлога скренули.

Карађорђе није био интелектуалац. Он је чак био човек који није знао да пише, али је он својим делима нама оставио драгоцено слободарско наслеђе, делајући у време када је Србија била окупирана од страних трупа, али и “самоокупирана“ у свом аутошовинизму, комплексу ниже вредности од туђинаца, кукавичлуку, рационализацијама и ситном калкулантсву. Данас, ситуација у Србији наликује оној из предустаничке Србије, али никако не треба упасти у грешку и рећи да је она истоветна. Једна од најраширенијих заблуда (а уједно и најштетнијих) данас у Србији јесте она која покушава да нас убеди како смо ми окупирана земља. То је само делом тачно. Окупиран је део наше земље – Косово и Метохија. Остатак земље није окупиран. Да ли ико види на улицама српских градова стране војнике? Не! Да ли је страни окупатор ушао у зграду наше владе и уперио бајонете у премијера и министре, наредивши им потом какве одлуке да донесу? Није! Србија је, стога, пре свега самоокупирана земља. Према томе, након што смо нагласили јасну разлику између окупације и “самоокупације“, да видимо укратко како се Карађорђе борио против ова два зла, односно на који начин његова слободарска лекција може и нама данас да буде блиставо светило у мрклом мраку.

Прво, што се тиче окупације. Карађорђе се родио у окупираној Србији – турска војска је била свуда јужно од Саве и Дунава. Током раног периода његовог живота, он је сарађивао са турским окупатором или страним аустријским властима у складу са јасним начелом – у обзир долази само исти или већи степен слободе, односно исти или мањи степен сужањства, никада и никако обратно. Онога тренутка када би наслеђени степен слободе био и најмање нарушен, Карађорђе је хватао сабљу и кубуру. И то не само како би повратио нарушену слободу, већ и како би освојио додатни степен слободе. То се најбоље могло видети на самом почетку устанка, када су он и устаници поставили минималне циљеве борбе против дахија. Устаници и Карађорђе нису могли никако да прихвате да се смире да им султан просто обећа раније трговинске и имовинске повластице које су уживали пре владавине дахија. Овога пута је Карађорђе тражио додатне гаранције страних сила – Аустрије и Русије на самом почетку устанка 1804, дакле тражио је виши степен гаранција, што је у пракси могло да се протумачи и као жеља устаника да се потпуно ослободе турске власти, јер у оно време, није било могуће замислити да би иједан турски султан, ма колико слаб, могао пристати на гаранције других сила. И сви каснији потези Карађорђа и устаничке војске су били у том духу – никада не пристати на мање слободе од оне која је наслеђена, чак иако то није могло увек да значи потпуно ослобођење од турског јарма. Ово начело је испоштовано и код последњих устаничких захтева упућених султану и заштитници Русији 1812, уочи слома устанка. Захваљујући оваквом начелу српских устаника, Руси су од Турака успели да изнуде последњу тачку Букурешког мировног споразума о српској аутономији, која није одмах примењена по турском повратку у Србију, али јесте 17 година касније, када су се за то стекли међународни услови. И не само та тачка него и цео устанак са славним победама српске војске на Иванковцу, Мишару, Штубику, Малајници, Варварину су постали залог српске независне државе 1878. године.

Још једно је потребно разобличити. Данас се у Србији Карађорђево дело доживљава као потпуно супротно оном које се везује за Карађорђевог наследника Милоша Обреновића. То може бити тачно само у смислу технике и метода, као и степена остварене слободе, али никако слободарског начела. Ми данас знамо да је Милош – што из кратковиде калкулације и страха од новог сукоба са Турцима након Другог устанка, а што из разлога властољубља – на ужасан начин ликвидирао Карађорђа у Радовањском лугу (који се вратио у Србију у намери да поново удари на Турке након што би се Грци дигли на југу против Турака, као што и јесу). Историја нам даје за право да кажемо како би Трећи устанак са Карађорђем био бржи и часнији пут као потпуној српској слободи, јер Турци нису могли да изађу на крај са грчким устанком. Тачно је да су Срби након грчког устанка добили аутономију без испаљеног метка 1830. у складу са последњом тачком Букурешког мира из 1812, али је свакако тачно да би Срби добили много више аутономије од те тада, а можда и независност, да Карађорђе није убијен, тј. да су он и Милош повели тада Србе у нови устанак. Но, опет је Милош својим Другим устанком и каснијом сарадњом са Турцима, Србима обезбедио далеко већу слободу од потпуног ропства које је уследило након слома Првог устанка, тако да данашњи српски политичари који се ките Милошевим перјем заправо узурпирају његово дело, јер они данас нама доносе само мање, а не више слободе из дана у дан, одричући се КиМ само да би нас угурали у црну тамницу и царство неслободе звано ЕУ.

Друго, што се тиче “самоокупације“. Рекло би се да је Карађорђев значај ту још и оригиналан и већи него у домену његове борбе са окупаторима, јер су слично начело у борби са окупаторима примењивали и други српски владари у историји који су наслеђивали разне вазалне или окупаторске околности – Стефан Немања, деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и други, док се са “самоокупацијом“ углавном нису морали борити, просто зато што она до Карађорђевог времена није долазила на дневни ред. Карађорђев крајње негативни став према феномену “самоокупације“ се могао очитовати и у Карађорђевом личном животу врло рано, доста пре устанка, када је он убио на друму једног Турчина који је покушао да обешчасти његову тек венчану супругу – због чега је морао да побегне у Аустрију и потом служи у њеним фрајкорским војним јединицима за време Кочине крајине у борби против Турака. Мора се истаћи да је пракса обешчашћивања српских венчаних жена, ван ратних метежа у мирнодопско време, све до Карађорђевог времена, била непостојећа, односно барем историјски извори о томе не сведоче. А Карађорђе није могао да истрпи да мирно гледа како му Турчин улази у кревет. Не ради се ту само о повређеној мушкој части, већ и о нарушавању свете Тајне брака која је једна од врхунских вредности наше православне вере. Иако вероватно светотајинска димензија овог Карађорђевогг сукоба са Турчином није била примарна, свакако је постојала, макар као секундарна после примарне (сирове мушке и породичне части), јер је Карађорђе уз све грехе и мане био несумњиво побожан и црквен човек. Да је добровољно (ма и тешка срца) Карађорђе препустио своју жену без заштите у руке другог човека (и то приде незнабошца и окупатора), он би тиме заправо унизио свету Тајну брака на коју се обавезао венчањем у Цркви, тачније он би унизио своју веру и одрекао се свог православног идентитета, тј. поништио себе као Србина, чиме би прешао у аутошовинистички табор, који тада у Србији није био мали. Добар део народа у том табору је био свесно или несвесно. Већ смо напоменули да је већ у раном Карађорђевом периоду, крајем XVIII века почела да се устаљује пракса обешчашћивања српских жена, али то није било систематски све до почетка ХIХ века, уочи самог устанка, када су дахије жариле и палиле Београдским пашалуком. Тада је руднички крвник Сали-ага Ђеврлић, иначе рођени брат дахије Кучук-Алије, прописао наредбу да се све рудничке младе имају доводити пред његов хан да му играју, певају песме и да га дворе, након чега би их он оскврнио. И народ је, иако са горчином, прихватао тај ужас! И то не само мужеви датих девојака, већ и “народни прваци“. Историјски извори сведоче да је Карађорђе хтео да убије Сали-агу приликом једног народног саборовања у рудничком манастиру Вољавча, лета 1803. године (и тиме је показао да му није било стало до свете Тајне брака само у његовом личном случају, већ и да та светиња буде сачувана и код свих Срба уопште), али му је то забранио тополски “кнез“ Матија ширећи дефетизам и страх од турске освете. Карађорђе се ипак није на то обазирао, већ је наставио да спрема устанак са одабраним кнезовима и војводама – а када су Турци сазнали за припреме, спровели су сечу кнезова и тако је избио устанак. Битно је још напоменути да је доста Срба страдало уочи устанка од самих Срба устаника – они Срби који су шуровали са Турцима, деловали непоуздано или килаво у моменту док је Србима стављена омча око врата у виду свих могућих турских зулума, боље нису ни могли да заслуже. Пуна је Шумадија необележних гробова српских издајника из тог времена око надалеко познатих цркава-брвнара.

Дакле, два су стуба Карађорђевог слободарског тестамента – с једне стране, увек више наслеђене политичко-економске слободе или мање наслеђеног вазалства, а с друге стране, по сваку цену одбрана српског идентитета од сила аутодеструкције и аутошовинизма, јер идентитет нам не може бити одузет уколико се ми сами активно или пасивно не сагласимо са тим, као што можемо изгубити државу или политичку слободу у рату и окупацији (било да говоримо о вери као круни идентитета коју смо узели за пример било о неком другом сегменту идентитета као што су језик, писмо, култура).

Да видимо како се данас држе ова два Карађорђева слободарска стуба.

Прво што се тиче политичке ситуације. Иако наше политичке елите последњих деценија (и нарочито година) чине огромне грешке и издајничке акте, који могу да проузрокују распад државе или њено утапање у глобалистичке пројекте типа ЕУ (пројекти који по дефиницији ниште атрибуте државности сваке државе), ми још увек имамо своју државу Србију. У држави Србији ми још увек имамо политичке и правне механизме уз помоћ којих можемо врло брзо и лако променити погубни курс којим иде наша земља ка ЕУ (чак и да не дај Боже уемо у ЕУ можемо увек из ње изаћи као што показује недавни пример Британије), док у Карађорђево време тих опција није било. Једини начин да се врати одузета слобода је био или путем оружане силе или путем чекања да се окупатор смилује и поништи своја злодела сам од себе (што је било нереално за очекивати, а у сваком случају недостојно словесног човека). Али, да данас гласно упозоравамо и охрабрујемо нашу заблуделу или уплашену браћу, разобличавамо и не пристајемо на издајничке акте оних који угрожавају независност наше земље, као и да тражимо да се у складу са правним поретком починиоци издаје строго казне – на то имамо пуно право, али и дужност.

Друго, што се тиче идентитета. У Карађорђево време, као што смо видели, наш идентитет су отмицом српских девојака и жена силом нагризали Турци – туђинци и окупатори. Стога је једини начин да се идентитет заштити био путем оружане силе. Данас, српски идентитет је нагрижен “изнутра“, од самих Срба који поричу свој идентитет услед искомплексираности Западом и услед глобалистичких обмана које су усвојили. Но, иако озбиљно нарушен и угрожен, српски идентитет увек стоји читав. Наша деца у школама уче српски језик, наши музеји и културне установе како-тако брину о српском наслеђу, а и у СПЦ постоје богослужбена места у којима је могуће исповедати чисту веру без екуменизма и папизма (ту мислим на Епархију рашко-призренску у Егзилу владике Артемија). Докле год је ситуација таква, тј. док нас и наше породице и Епархију у Егзилу нико физички не приморава да коначно одступимо од ових идентитетских начела вожда Карађорђа, од наше вере православне, ми немамо права да примењујемо насиље нити за тим имамо потребе. Довољно је да у свакој прилици нашим сународницима који су свесно или несвесно поцепали Карађорђев тестамент идентитетске слободе гласно и јасно сведочимо истину, као и да их охрабримо да се промене, јер њихов пут води само једном циљу – потпуној катастрофи српства и нестанку Србије.

На крају, треба бити свестан да проблем Србије није данашњи режим, тачније не само он, већ једна погубна глобалистичка идеологија који је обухватила и режим и његову, суштински гледано, фиктивну опозицију. У такву опозицију спадају свесно или несвесно и они, који мисле да је добро, ма и технички само, пактирати са оним снагама опозиције које су такође несумњиво глобалистичке, само да би се оборио садашњи режим. Као што смо прекинули општење са свим екуменистима, независно од тога ком каријеристичком клану припадају, тако треба прекинути и сваку врсту договора са било којом политичком снагом опозиције или позиције која заговара глобалистичке вредности. И, ако је могуће, радити на стварању властитог политичког фронта који ће заговарати традиционалне вредности српства (породичне вредности, монархију, домаћинску економију, омеђену и снажну државу, чисту веру без екуменизма и папизма) уз словесно прихватање модернизације и новачења само у сфери технике. Платформу би морао да предводи не интелектуалац као интелектуалац, не политичар као политичар, не неко ко је читав живот провео на државним јаслама без дана радног стажа у домаћинској економији, већ доказани и искусни домаћин који је добро, ефикасно, поштено и на гласу водио свој дућан или домаћинство – било да је реч о пољопривреднику, занатлији, привреднику, доктору или инжињеру. Ако је свој посао водио одговорно (као што је Карађорђе своју кућу и трговину у паузама од хајдуковања), тако ће водити и буџет државе, битно је само да је спреман да чује савете интелектуалаца, али да пресуђује независно од њих, у складу са мандатом од народа. А Бог ће додати остало. То би нам, убеђен сам, поручио и сам Карађорђе да је жив.

Амин, Боже дај!