Видоје Марјановић: СПЦ и канонизација Степинца

У Заједничком саопштењу за јавност Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције (које је објавила СПЦ), после последњег састанка Комисије одржаног 12. и 13. јула 2017. године у Дому Свете Марте (Domus Sanctae Marthae) у Ватикану, под председавањем оца Бернарда Ардуре, председника Папског већа за историјске науке, чланови Мешовите комисије хрватских католичких и српских православних стручњака ради заједничког разматрања лика кардинала Алојзија Степинца, надбискупа загребачког – садржане си следеће најзначаније чињенице:

– у име Српске Православне Цркве били су присутни: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован и проф. Дарко Танасковић, стални представник Репубике Србије при УНЕСКУ;
– присутни су препознали великодушност папе Фрање који је добронамерно прихватио молбу Патријарха српског Иринеја и одлучио установити ову Комисију;
– од почетка рада Комисије, њени чланови су били свесни да је поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој надлежности Папе;
– чланови Комисије такође признају да свака Црква има властите критеријуме за канонизацију;
– чланови Комисије су се такође сложили да је њихов рад омогућио боље разумевање историје у годинама између Првог светског рата и 1960. године, године смрти кардинала Степинца и да је такође је било могуће да се осветли живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду;
– дошло се до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови још увек предмет различитих тумачења и у случају кардинала Степинца, тумачења која су углавном давали католици Хрвати и православни Срби остају и даље различита;
– проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере. У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава.
У овом оригиналном саопштењу СПЦ, које је она била „понукана“ да изда после саопштења објављеног у „Вечерњим новостима“, које владикама није било по вољи, могу уочити следеће најважније „значајке“ са аспекта учешћа чланова СПЦ у овој комисији:
– да је „добродушни“ папа „Фрањо“ (ваљда Франциско, јер то му је оригинално име, а ја не знам због чега би Срби преузели крватску верзију изговора имена папе) у ствари „прихватио молбу Патријарха српског Иринеја и одлучио установити ову Комисију“;
– чланови СПЦ у Мешовитој комисији од почетка су били свесни да је „поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој надлежности Папе“;
– члановима Комисије из СПЦ је рад у Комисији омогућио боље разумевање историје у годинама између Првог светског рата и 1960. године, године смрти кардинала Степинца и да им је такође је било осветлио живот и службу једног важног католичког пастира у посебно „проблематичном“ историјском периоду;
– да се чланови Комисије нису сложили ни у чему, да су тумачења остала различита и да „у случају кардинала Степинца, тумачења која су углавном давали католици Хрвати и православни Срби остају и даље различита“…

Последњи став из саопштења је нарочито значајан јер својом садржином одаје некакву чудну сагласност обе стране, а нарочито СПВ, да је „проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере. У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава“?!

Дакле, Комисија, у ствари, није успела да постигне ништа у усаглашавању ставова о Степинцу и његовој улози у геноциду над Србима у НДХ, изузев што су се изгледа чланови СПЦ сложили да им је рад у Комисији помогао да боље схвате „живот и службу једног важног католичког пастира у посебно „проблематичном“ (СПЦ је посебно инсистирала на овом преводу термина уместо речи „тешког“ (као да је у питању некаква значајна разлика која се односи и на став СПЦ?!) историјском периоду, ка и „да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере“!

Дакле, из овог саопштења СПЦ, може се сагледати сав јад, чемере и беда која је захватила владичански врх некада свете СПЦ и светосавског православља у целини! Основно је питање које је разлоге и мотиве имала СПЦ у иницирању оснивања и рада једне овакве комисије?! Знали су од почетка (и то су признали у саопштењу да ) да је поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој надлежности папе и да се црква у крвата, заједно са римским папом на челу, никада неће сагласити са било каквом негативном улогом Степинца у Другом свезтском рату и у НДХ, а камоли са његовим учешћем у геноциду над Србима! Као што Ватикану и било ком римском понтифексу никада не би пало на памет да признају главну организаторску улогу у вековном пузећем геноциду над Србима! Знали су да Ватикан, папа и црква у крвата никада нису признали да је било геноцида над Србима, никад се нису покајали због те богохулне и антиљудске страхоте, никада дакле нису доживели очишћење после признања геноцидног греха и никада се нису денацификовали, што је услов за промену историјског односа према највећем историјском злочину у којем су постојали први и једини концлогори за србску децу!

Знали су, наравно, у СПЦ коју је улогу имао Ватикан у клерикализацији цркве у крвата која је била узрок рађања усрашке концепције чишћења тзв. Божје државе НДХ од Срба доктрином: једну трећину побити, једну трећину покатоличити, остатак протерати! Знали су такође и за тзв. ватиканске пацовске канале и знали су добро, што је најважније, вековну улогу Ватикана после 1054. г. у прозелитизму и ширењу католичке вере на Исток унијаћењем и католичењем Срба и стварањем непостојеће и вештачке нације крвата од покатоличених Срба и земље крватске од србских етничких простора. Која је требало да буде и била је ударна игла продора на Исток и Ватикана и германа.

Знала је СПЦ и о томе има масу историјских докумената о директном учешћу цркве у крвата у усрашком геноциду над Србима, о директном учешћу кардинала Степинца у том геноциду и о томе да је само подржавао усрашки геноцидни концепт над Србима и никада се од њега ничим није оградио…

Има СПЦ у својој архиви оригинално дело „Магнум кримен“ ватиканског великодостојника Виктора Новака, у којем је на основу оригиналних докумената из архиве Ватикана, на преко 2.000 страна забележено све о геноциду над Србима током векова и нарочито у НДХ и о улози Католичке цркве, Ватикана и римског папе у том геноциду!

Треба ли разумном човеку, а нарочито Србину, поготово србском богоугоднику, додатних доказа о страшном геноциду над својим народом који су вековима чинили Ватикан, германи и крвати, а нарочито црква у крвата?!

Није ли ова иницијатива тзв. патријарха Иринеја за оснивање Мешвите комисије (од џелата и жртава) узрокована богохулном и антиправославном оријентацијом његовом: одмах по хиротонисању изјавио је да је екумениста, папољубац и да нема ништа против папине посете СПЦ, као и да подржава оснивање светске цркве. Познато је сваком Србину православцу да је екуменизам свејерес по учењу светих отаца СПЦ. Шта је онда овај наш патријарх?!

Познато је такође већини Срба православних верника да је већина владика прешла у тзв. новотарство, да су порменили канонску доктрину литургијског служења и да врше заједничко богослужење са црквом у крвата и са ватиканским прелатима.

Мора бити познато Синоду и Сабору СПЦ да већина верника у последње неколико година не иде на богослужење у СПЦ јер знају да учешће у богослужењу са грешнивцима (екуменистима ) – такође грех! Чему се надају владике СПЦ ако иза себе немају Србе вернике Светосавског православља?! Којем Богу они служе, ако не служе Светом Сави и не поштују васељенске каноне?!

Усуђујем се као верник Свете СПЦ да предложим свим Србима православним верницима да откажу масовно одлазак на бослужење са овим новотарским свештеницима и владикама СПЦ и да захтевају масовну оставку, прво патријатрха, а онда и свих владика. Јер они нису више достојни Светога Саве, Косовског завета и Видовданске етике и нису богугодни чиндејственици у богослужењу у храмовима Свете СПЦ!!!

„СВЕТОСТ“ СТЕПИНЦА

„Монструозност и масовност усташких злодела нису били производ инцидента, већ дуготрајне индоктринације која се спроводила кроз верске организације.

Центар Великог крижарског братства и Великог крижарског сестринства налазио се у Загребу… Председништва тих организација потврђивао је загребачки надбискуп др Алојзије Степинац…

Крижарско удружење било је прије окупације уско повезано с усташком организацијом… У току постојања „независне државе Хрвтаске“ крижарска организација све се више стапа с усташким режимом и постаје стуб усташке страховладе.“

Први број „Недјеље“ у НДХ, од 27.априла 1941. објављује вест да су Кватерник, Павелић и Степинац успоставили најсрдачније односе између Католичке цркве и државе Хрватске… У овом броју објављен је и чланака „Важан говор Поглавника омладини“, као и „Окружница загребачког надбискупа др Алојзија Степинца, којом он позива хрватски клер да ради за добро новоосноване НДХ.

Иза часописа „Недјеља“ стајао је у идеолошком смислу Каптол и сам Степинац – што значи да је то била политика Ватикана. Убрзо се крижарство сасвим претопило у усташтво. Каптол је прихватио усташе и помогао им је да развију своју организациону структуру.

Извор: Славословље