Слободан Антонић: Умеју ли патриоте да дебатују – и има ли то везе са њиховим све слабијим изборним резултатима

Ово уопште није реторичко питање. Заиста сам у недоумици може ли се у патриотском делу јавности озбиљно дебатовати.

Недавно је Игор Ивановић објавио програмски текст „Патриотски блок или како до Трећег пута“. Текст је обиман, амбициозно написан, изашао је у два наставка у Печату (23. и 30. јуна), а у целини је пренет и на Новом стандарду (4. јула, овде).

Текст одговара на стратешко питање: како да се патриотски блок – у чије језгро Ивановић смешта ДСС – идеолошки и политички позиционира у односу на два велика табора. На једној страни су, како каже Ивановић, „другосрбијанци” и препаковани „жути картел”, а на другој је СНС, та „џиновска странка-мућкалица“, која се показала као „највернији следбеник `жуте` политике у којој Србија нема другу алтернативу осим уласка у ЕУ“.

Уколико патриотски блок хоће политички да преживи, према Ивановићу, има две опције. Прва је да иде са грађанистичком опозицијом на изборе и тако уђе у Скупштину на заједничкој листи. У том случају, процењује аутор, „патриотске странке (би добиле) вероватно свака 3‒5 посланика, зависно од преговора и процене њиховог значаја од стране америчког амбасадора“.

Друга опција је „позиционирање при напредњачком блоку“ и управо за то решење пледира Ивановић. Циљ је „покушати да се задржи своја чврста база од 3‒4 одсто гласача, а хируршком политиком мало по мало одстрањивати са напредњачке гласачке гомиле део по део преварених патриота и разочараних традиционалиста“.

Ауторова основна идеја је, очигледно, да језгро гласача напредњака чине патриоте и да се оне могу придобити одлучном и упорном критиком „Бриселског споразума, Закона о потврђивању споразума са НАТО, уласка у пуноправно чланство ЕУ, промене свести у Србији као услов бр. 3 немачког ултиматума, европоцентризма и слично“.

На крају свог есеја Ивановић каже да се његово решење свакако неће допасти „патриотским интелектуалцима“, али да је оно спасоносно управо за „патриотске странке“ које „постоје само ако данас и сада имају на конту тих фамозних пет процената“.

До сада, колико ми је познато, није било одговора на овај Ивановићев програмски текст, иако су и тема, и аргументација и аутор свакако релевантни.

Тема је релевантна јер у патриотском корпусу заиста постоје две супарничке идеје о томе како даље. Једну у Скупштини симболизују Двери и посланичка група „За спас Србије“ – оштро против власти и не бежати од техничке сарадње са грађанском опозицијом како би се режим оборио. Другу симболизује „нови“ ДСС и управо медији који су публиковали Ивановићев текст – власт се критикује с патриотске позиције, али пре као коректив, и нема обарања режима са „жутима“ и „грађанистима“.

Ивановићев текст важан је и по аргументацији. У њему је у први план отворено стављено политичко преживљавање патриотских странака и у њему се тврди да је по националне интересе боље да се патриотске странке „позиционирају при напредњачком блоку“ него да сарађују са грађанском опозицијом. Напредњаци, можда, уз критику патриота, на крају и ураде нешто добро за државу; грађанисти пак ништа добро по националне интересе не могу да ураде.

Напослетку, Ивановићев текст важан је и зато што га није написао било ко. Игор Ивановић је дете из дисидентске породице која је страдала под титоизмом. Као политички неподобан, Игор је од самог почетка морао да буде део „приватног сектора“. Успео је да као грађевински предузимач, у систему политичког капитализма, преживи деценије. Објавио је у НСПМ и књигу Култура и идентитет: поглед здесна (2007; овде), која је била изразито опозициона према владајућој (другосрбијанској) културној политици. Због тога су је грађанисти дочекали на нож (овде и овде), после чега се отворила важна полемика између патриота и грађаниста (овде и овде). Игор је годинама био близак ДСС-у, а мислим да је и сада.

Међутим, као што рекох, без обзира на значај теме, аргументације и аутора, нико из патриотске јавности није нашао за сходно да овај Ивановићев текст прокоментарише. Наравно, уколико не рачунамо 22 читалачка коментара на Новом стандарду, који су се свели на ругање аутору и његовим идејама, као и на хваљење Вучића – а то, такође, доста говори и о том сајту, и о његовим „патриотама“ („Овде би се лепо уденуо Костуницхин мацхак Тоса“; „Постоји један једини Треци пут а то је Српски пут! Носилац тог пута је Алеxандар Вуцхиц-СНС!“; „Читајући овај текст, не могу уопште да схватим одакле вама 30ак хиљада гласова. Много је куме!“; овде).

Но, некако баш у исто време када је објављен Ивановићев текст, на Пешчанику се отворила дебата „како победити непобедиву власт на изборима“. Најпре је Весна Пешић, 30 јуна, публиковала текст „Шта чинити кад је владар непобедив на изборима?“ (овде), онда је Растислав Динић, 3. јула, прокоментарисао Пешићкине идеје у чланку „Ништа и нешто“ (овде), Весна Пешић је, 7. јула, на то одговорила текстом „Отварање дебате“ (овде), да би Динић, 12. јула, реплицирао чланком „Нове линије фронта“ (овде).

Пешићка је у првом тексту констатовала да је Вучић преузео не само све главне ресурсе политичке моћи у Србији већ готово и сваки извор моћи – до месних заједница. Данас делује да је Вучић непобедив на изборима. Но, мисли Пешићка, тако је деловало и за Милошевића, па је оборен. Опозиција, као први корак, треба да се „максимално припреми за београдске изборе и упорно захтева да се једном већ освојене слободе врате грађанима. И обавезно их треба проширити успостављањем владавине права, без које се даље не може“.

На ово последње реаговао је Динић. Он мисли да опозиција нема шансе да придобије бираче причама о угроженим слободама и о владавини права. Бирачи се нису, 2000. године, окренули против Милошевића због недовољно слобода у медијима и недовољне независности судства и полиције. Окренули су се због тога што су се уплашили да с Милошевићем на власти никада неће живети боље. „Данас није тако. Не види се да би пад актуелног режима суштински поправио економски и друштвени положај већине грађана Србије. И док је тако, опозиција нема чему да се нада“.

Стога Динић предлаже опозицији да се окане великих тема, прираслих за срце либерашима – „грађанске слободе“, „владавина права“ итд. „Ако жели да победи на изборима“, каже Динић, „опозиција мора да на јасан начин покаже грађанима како ће се њихов живот поправити ако гласају за њу“. „Понудите нешто“, позива овај аутор, „бесплатне вртиће, бесплатне факултете, сигурну и свима доступну здравствену заштиту – и покажите да имате јасну идеју како да то нешто обезбедите и да сте одлучни у намери да ту идеју спроведете у дело“. Само тако је могуће оборити Вучића, сматра Динић.

Пешићка у одговору најпре истиче пуно уважавање свог саговорника, наглашавајући да све ово схвата само као „подстицај да се отвори широка дебата“. Слаже се да се бирачима мора понудити нешто опипљиво, и зато прави разлику између стратешких циљева, намењених елити (слободе и права) и изборне понуде намењене бирачима (бесплатни вртићи, бесплатни факултети…).

Она указује и на проблем ауторитета онога који нуди алтернативу. У опозицији нема „велике и јаке странке, способне да се супротстави Вучићевом режиму и избори се за сопствени програм“. Зато се мора најпре направити „организована, јака опозиција“, која би „окупила све своје бираче, а они би повукли онај део Србије који је сада под Вучићем“. Наравно, тој пожељној опозицији свакако не припада, како је Пешићка већ раније објаснила (овде), ДСС-а, пошто је то странка „екстремних националиста“.

Динић реплицира, такође уважавајући саговорницу, да није нестала само главна странка негдашње опозиције Вучићу (ДС). Нестао је и знатан део бирача те странке. Кичму ДС-а уочи и после 5. октобра чинили су припадници социјалистичке средње класе – високообразовани кадрови из јавног сектора. Они су тежили да поврате некадашњи стандард и друштвени статус из времена титоизма. С неолибералном транзицијом, међутим, део њих пребацио се у добро плаћени приватни сектор (део лекара, економиста, инжењера), део је пауперизован и принуђен да живи од данас до сутра, а део се ставио под заштиту новог патрона (СНС). Нико од њих више није превише заинтересован за ДС и сличне опције.

Опозиција, по Динићу, мора да тражи не само нову странку већ и нову бирачку базу. У њу спадају људи из света рада који су главне жртве типичне неолибералне политике СНС-а. А та нова база може се политички мобилисати не старим либерашким мантрама већ јасним програмом социјалне левице, Верује Динић.

Упоредимо, на крају, дебату између патриота и дебату између грађаниста.

Док патриоте или одбијају да расправљају, или одмах крећу у лично разрачунавање (изузетак је недавна дебата на ФСК; овде), грађанисти нити ваде прљав веш саговорнику, нити у негативном контексту помињу лична имена. Игор Ивановић, чак и у свом програмском тексту, није пропустио да поименице нападне Санду Рашковић Ивић и Вука Јеремића – као да су они главни проблем патриотске позиције?! Пешићка и Динић, напротив, нису помињали никога – ни Шутановца, ни Радуловића, ни Тадића, ни Чеду Јовановића. Расправљали су о идејама и износили аргументе који се првенствено тичу суштине ствари.

Друго, док је Ивановићева главна брига како патриотске странке да сачувају своје „језгро од 3%“ и добаце до „спасоносних 5%“, Пешићка и Динић расправљају како победити Вучића на изборима и освојити већину у Скупштини. При томе, ове фрапантно различите амбиције уопште не долазе од тога што је грађански корпус бирача већи у односу на национални, штавише, судећи по односу јавног мнења према Косову, Републици Српској или НАТО-у пре би се могло рећи да је обрнуто.

Треће, док је главна Ивановићева идеја примирити се и радити „мало по мало“ да би се дошло „до 5%“, главна Динићева идеја (коме и Пешићка на концу даје за право) јесте како изнаћи сасвим нову стратегију којом ће се појачати активизам и мобилисати широка бирачка база, а све у циљу победе над „непобедивим Вучићем“. Ова разлика у борбености и активизму такође одудара карактера претпостављене бирачке базе „националиста“ и „грађаниста“.

Четврто, док Ивановићев текст има 27 хиљада словних места и две важне идеје, Пешићкини и Динићеви текстови такође имају по пар важних идеја, али су на текстове потрошили – Пешићка 10 и 8 хиљада, а Динић 6,5 и 15 хиљада знакова – при чему је најкраћи од ових текстова уједно и најбољи.

И пето, док је у дебати Пешићка – Динић постигнут неки напредак и искристалисане нове идеје, ништа од тога није било после објављивања Ивановићевог текста – пошто није ни дошло до расправе.

Мој закључак је – мора да има нека веза између одсуства способности за озбиљну дебату међу патриотама и амбиције да се освоји тек 3‒5% гласова на изборима. Ако се хоће променити друго, можда би требало поћи од првог. И то одмах – ако се не мисли да поново будемо изненађени изборима 2018. или 2020. године, као и лошим изборним резултатима „патриотских странака“.