Милован Марковић: Црн ти образ, Црна Горо!

Сучући брке покрај огњишта, мудре старе главе су збориле: „Вјешти гору ломи, а невјештога гора ломи.“

Ето сад су нам вјешти гору сломили, а невјешти чекали да је вјешти сломи. А како нам је Гора Црна горе нам не може бит – црње свакако хоће. Коротно се оцрни гора ова, а још није ни почела да гори-тек ће. Ал’ од резила и срамоте. Па није ни чудо што нас ових дана буде стидне јунске зоре, које се црне као образи у ђевојке, након што је младожења врне у род.

Кроз своју славну историју, горела је и догоријевала гора ова од: топова,пушака и непријатељских огњева, толико да се црњела вјековима. Ал’ ето образ не оцрни никад. Чист образ старих Црногораца, на овим посним али поносним врлетима, опстајао је и одолијевао насртајима свих искушења која су немилосрдно салијетала. Вијорећи се као знамен по чувењу без пријемца, образ племена, братства и рода, поносно се истицао као национално благо. Кликовала су брда и нахије у ритму јеке гусала, проносећи славу и гордо достојанство Црне нам Горе.

Међутим дође неко ново вријеме. А ми као по обичају, касно смо схватили да су неке нестварне ствари стварно стварне. Старо је сада постало давно заборављени мит, тек као неки подсјетник, који служи да нас подсјети какви никада више бити нећемо. Под плаштом модернизације и европеизације, безобразни образоваше нови образ Црне Горе. Тај данашњи образ је као отирач, који стоји испред кућног прага. Његова основна намјена јесте да разноразни коњоводци Брисела и Вашингтона очисте ноге. Искривише се кантари племена и братстава на којима се вагало чојство. Морал се свео на оправдање морања:морали смо, морамо, мораћемо. Букнуше огњеви старих-нових подјела. Распирише их вјетрови од Јевропскијех страна, те нам опет поче горет и догоријеват ово мало крша.

Уколико се мало осврнемо иза себе и погледамо пар деценија уназад, примијетићемо да се ништа не мијења. Историја се креће циклично, само су актери други. Зла крв Црне Горе својој крви је вазда највећи крвник била. Братства која су издавала некад издају и сад. Лоза води траг. Увијек изроди изроде изроде. С тим што нова поколења изрода увијек надмаше своје претке, у издаји наравно. Што им мање обећају они више издају. А што више издају мање се покају. Чињеница која је такође веома занимљива, јесте што је скоро увијек у питању шачица јада, која се неким случајем пита умјесто већине. Те је тако и ових дана, шака јада продала шаку јада, за шаку јада.

Зато, увлачење Црне Горе у НАТО, силом на срамоту, без претходног преиспитивања воље грађана, не треба да представља никакво изненађење. То је само био завршни чин, у којем су издајници издајом одбранили своју издају.

Оно што ми је овог некада гордог а сада стидног мјесеца јула посебно заокупило пажњу, а чему се из године у годину не могу начудити, јесте количина апсурда, коју рефлектују ови крши. Наиме, мала, часна и поносна Црна Гора данас обиљежава 13-ти јул. Дан када је на Берлинском конгресу призната као држава и исти датум 1941, када је отпочео народни устанак против фашистичких завојевача. На обиљежавању овог великог историјског датума, потомци оних који су 1941. на Цетињу дочекивали Италијане са сиром и пршутом, држе говоранције о побједи над фашизмом. Да брука буде већа, ти исти који сада галопирају у наручје фашизма, 13. јул прослављају „поносно“ кличући паролу која се орила на Петровданском збору: „ЕВИВА МОНТЕНЕГРО.“

Да није трагично било би комично, зар не?

Ех, да је среће као што није, да је то крај наше бруке. Черечење на ченгелима образа наших славних предака који је изграђивао и чувао Црну Гору и даље се наставља, кроз порицање свега онога што су они били и за шта су се борили. То је најактуелније на данашњи дан – на 13. јул. Зато, данашњи генетски модификовани нараштаји, за разлику од својих предака који су пили Турску кафу код паше у Скадар, данас по конобама пију Дојч. Док умјесто Крсташ-барјака или црногорске тробојке у сватове носе НАТО заставу.

У јеку данашњих подјела које се свакодневно намећу, мишљења сам да сваком треба допустити да буде оно што жели да буде. Човјеку није потребно објашњавати и доказивати да је човјек, исто као што ни Црногорцу не треба доказивати да је Србин. Свако ће бити оно што он жели да буде. Па, ето тако неки сматрају да су потомци мајмуна, а неки да су Црногорци тиква без коријења. Свака друга прича је излишна, јер представља својеврстан Сизифов посао. Кад тикву гурамо у воду она на крају опет исплива на површину.

Сваки Црногорац је Црногорац само зато што је Србин! Јер, да није Србин не би ни могао бити Црногорац. А опет да није Црногорац никако не би могао бити Србин.

Или како би се рекло по нашки: „Није шија него врат.“

Ово није јасно само онима који би хтјели да нису оно што јесу. А оно што јесу нису, јер нису ни достојни да буду оно што јесу. Тако да оно што они заправо јесу јесте оно што нису. А ми никако нисмо нити можемо бити оно што они јесу. Јер, да бисмо били оно што они јесу ми морамо бити оно што нисмо.

Многи самопрокламовани аналитичари и историчари купљених диплома, који су се да апсурд буде већи школовали у Београду, ово ће протумачити као говор мржње. Али, и они као и ми знају да је ово истина! Истина боли, зато је и мрзе. За оне који мрзе истину – истина је говор мржње. Мрзе је зато што је истина. А да је заиста истина најбоље говори чињеница да је мрзе.

У овим стидним и пожмирепним временима, морамо бити свјесни да слобода не постоји, већ мора да се створи. Слобода не значи само имати избор, да се ради шта се хоће и како се хоће, већ и да се преузме одговорност за одлуке које се донесу, приликом тог избора. Али и за тај избор се такође треба изборити. Ми унучад револуције смо имали избор, да допустимо да они бирају умјесто нас, или да се изборимо за право да ми бирамо. Ко неће кад може неће моћи кад хтједе. Па су тако они изабрали, а ми смо ћутали. А ћутање је знак одобравања. Е сад морамо преузети и последице тог и таквог избора.

Што би рекли наши стари: „Боље је правим путем корачати, него кривим јахати.“

Црногорци, вакат је!

Али док ви то схватите ја одох у Пипере, да топим раштан и вадим лук и кртолу из Каменика.

Аутор је студент из Подгорице