Врисак мале Мирјане – СЈЕЋАЊЕ НА МИРЈАНУ ДРАГИЧЕВИЋ, ДЈЕВОЈЧИЦУ ОД ДЕВЕТ ГОДИНА ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, КОЈУ СУ СИЛОВАЛИ ПА УБИЛИ МУЏАХЕДИНИ

По чему, по којем Божијем и људском закону, убиство хиљаду муслиманских војника из Сребренице, који су пре тога ратовали, села палили и невине убијали, може да буде већи злочин него групно силовање деветогодишње српске девојчице, све док није испустила своју детињу душицу…

Двије и по деценије су прошле како су муџахедини, муслимани са Блиског истока који су дошли у Босну да у име Алаха убијају хришћане, силовали, па убили, деветогодишњу Мирјану Драгичевић из Доње Биоче код Илијаша, али за тај злочин још нико није одговарао. Муслиманским тужиоцима и судијама из Сарајева је важније да кажњавају Србе који су светећи своје спаљене домове и убијене породице убијали муслиманске војнике. Српским судијама и тужиоцима исто тако.

За то вријеме Рада Драгичевић, мајка мале Мирјане, узалуд чека правду за свог мајушног анђела. И сама убијена али осуђена да живи и свједочи о овом свирепом злочину. Пред којим људска памет стаје, немоћна да схвати и објасни.

– Лакше ми је кад причам, као да чемер из себе избацујем, али ти своју патњу, свој ужас од живота који живим не могу описати. То се, брате мој рођени, не описује – на почетку нашег разговора, кршећи прсте на рукама, каже Рада.

Душе опустошене од бола и притиснуте теретом стида што је још на овом свијету, што слуша цвркут птица и гледа цвијетно шаренило Романије, док њена миљеница самује у хладном гробу.

– Не знам да ли ми је теже кад мислим на те тренутке ужаса и слушам врисак своје Мирјане, или кад повремено заборавим. Кад сам у сјећањима, дође ми да полудим од бола и кајања. Гризе ме савјест што сам жива, што нисам отишла са својим дјететом. Издала сам је. Хиљаду пута сам помислила да прекратим ове муке, али нисам имала снаге да оставим своје друго дијете, сина Јанка. А, опет, кад заборавим, јадан ми заборав, онда ме изједе кајање, како сам могла да заборавим. И живим тако, разапета између два бола, између двије кривице, између два кајања. Живим , а као да ме нема. Моја душа би сунце у камен претворила, толико је у њој хладноће и туге.

Те предновогодишње зоре, 28.децембра 1992.године, око шест сати, уснуле мјештане Доње Биоче код Илијаша пробудила је жестока пуцњава. Као да земља гори. Мирно планинско сеоце напала је по злу чувена Седма муслиманска муџахединска бригада, њен Други батаљон. Бјелосветски олош. „Исламски ратници“ , које је мирис проливене хришћанске крви у Босну домамио из Ирана, Авганистана, Арабије, Пакистана…и њихова домаћа сабраћа по мржњи према крсту. Арапски и домаћи муџахедини.

Није се несрећна Рада Драгичевић, која је у кући својих родитеља заноћила заједно са мајком Милојком Драшкић, тетком Ленком Скочо, деветогодишњом ћеркицом Мирјаном и три године старијим сином Јанком, честито ни разбудила, а меци су почели да добују и по њиховом крову.

– „Радо, пуца се, пробуди дјецу“, чула сам мајчин глас. Мајка и тетка пожуриле су напоље. Убрзо су их сасјекли рафали.Тешко рањене пале су на земљу. Мајка је поново викала: „Радо чувај дјецу“. Јадна ја, нисам их сачувала.

Једва да је Милојкин избезумљени глас утихнуо, а у кућу Драгичевића упала су тројица муџахедина. Баш кад је Рада кренула да је напусти и спаси своју дјецу.

– Одмах сам видјела да су странци, и прије него што су проговорили – сјећа се Рада тог злојутра. – Двојица су ме шчепала рукама, а трећи је прошао поред мене. Ухватио је Мирјану. Срећом, само неколико тренутака раније Јанко, који је имао 12 година, је побјегао у другу собу и сакрио се испод кревета.

Очајна мајка немоћно је гледала како животиња у људском обличју, која је дошла из неког далеког и туђег свијета, кида комад по комад одјеће са мајушног тијела њене, од страха избезумљене дјевојчице.

– Мирјана је гледала у мом правцу, вриштала и звала ме у помоћ. Викала је: „мама, мама…“ Покушавала сам да се отмем, да помогнем мојој души, али нисам могла, држали су ме. Гледала сам како је силују, иживљавају се. О боже, како се моје дијете мучило.

Док се над њеним мајушним тијелом иживљавало прво арапско пашче, дјевојчица је била свјесна, давала је знаке живота. Када се изредало друго, па треће пашче, више се ништа није чуло.

– На крају, кад су завршили, њу су заклали, а мене пустили. Очајна, пала сам на своје дијете. Хтјела сам да бар мртва осјети мајчински загрљај. Тада су пуцали. Прво једном у њу, па два пута у мене. Рањена сам у стомак и ноге – као камен тешки уздаси откидају се са усана, на које се сливају сузе.

Животиње са Блиског истока су вјероватно помислиле да су докрајчиле обе жртве, па су изашле напоље.

– Нисам губила свијест, мислила сам на Јанка, али не знам колико дуго сам, тешко рањена, лежала на поду прије него што је стигла помоћ.

Када су чули да је Доња Биоча нападнута, српски војници са најближих положаја похитали су у помоћ и у незадрживом налету звијери протјерали из села, али за Раду Драгичевић било је касно.

Њена слобода умрла је са њеном Мирјаном.

– Тешко рањену прво су ме пребацили на Пале, затим у Београд , на ВМА – наставља исповјест ова мученица, која због рана није могла да присуствује сахрани своје дјевојчице. – Браћа из Србије излијечила су моје тијело, али душа је остала жива рана.

Уз све бриге, које већ двије деценије брине у избјеглиштву, Рада каже да јој је највећа њен син Јанко.

– Господе драги, и сад кад је одрастао, оженио се и постао отац, уплашим се увијек чим помислим шта је несрећник тог јутра преживио, коју патњу је то проклето свитање усјекло у његову дјетињу душу. Богу хвала, па је сачувао здрав разум. Израстао је у доброг човјека, мајчин ослонац. А тог јутра, несрећница, нисам вјеровала да ће ми преживјети. Мислила сам да ће ми душмани оба крила одсјећи. Само сам се богу молила да од себе не пусти глас.

Рада и Јанко су у Биочи живјели још три године. Мајка је сваког дана одлазила на гроб свог дјетета. Да њена Мирјана не самује. А онда је дошло до преговора у Дејтону. Слободан Милошевић је олако занемарио и историју, која свиједочи да су Срби одувјек били већински народ у Сарајеву и бујицу српске крви која се пролила у херојским биткама за одбрану Илијаша и других дијелова Српског Сарајева, 4.500 погинулих бораца ВРС и неколико хиљада убијених цивила, и у глуво доба дејтонске ноћи потписао да све то предаје муслиманима.

Рада није имала куд. Отишла је на гроб своје мезимице, још једном га сузама наквасила, још једном свијећу запалила и тамјаном окадила и придружила се колони од 150.000 невољника, који су са завежљајем у рукама из својих домова кренули у сусрет туђини и незнаним избјегличким свратиштима.

Драгичевићи су се зауставили у близини, на падинама Романије. Злопатили су се у Милићима, Хан Пијеску, да би се коначно скрасили у Власеници, гдје су од борачке организације добили једнособан стан.

Кад год је могла, Рада је сједала у аутобус и одлазила у Доњу Биочу, на згариште породичне куће и гроб своје Мирјане. Тамо је сретала људе, своје дојучерашње комшије, муслимане.

– Једни ме поздраве, други сагну главу и прођу, као да не постојим, а доживљавала сам и пријетње. Једном ми је пришао млађи човек, не знам како се зове и почео да ми пријети. Гласом пуним мржње викао је: „Како ти смијеш овде да дођеш“. То је наша судбина. И истина о рату у Босни и Херцеговини. Нису муслимани криви што су рат изазвали и побили наше најмилије, него смо криви ми што још увек на гробове своје дјеце долазимо, што их нисмо заборавили.

У септембру 2012.године Мирјанини посмртни остаци есхумирани су из гробља у Доњој Биочи и сахрањени на војничком гробљу код Сокоца. Романијском Малом Зејтинлику. Па мала мученица почива у строју са својом браћом. Са више од 1.000 војника, српских соколова који су погинули бранећи Српско Сарајево и Републику Српску. Борећи се да и друга српска дјеца не доживе њену судбину.

Нажалост, Мирјана није једина.

За вријеме рата, само у Сарајеву је евидентирано више од 100 објеката, у које су муслимани доводили Српкиње из тог града и околине, држали их заточене и силовали. Међу њима је било и девојчица од 13 година. Неке од њих силовало је више од 400 војника Алије Изетбеговића, али и цивила. Све њихових дојучерашњих комшија, породичних пријатеља, радних колега и школских другова. Многе мученице нису преживјеле.

У двотомној „Црној књизи“ сарајевског и београдског књижевника Мирослава Тохоља, двије хиљаде страница обимној збирци докумената и свједочанстава о чудовишним муслиманским и хрватским злочинима над српским народом од 1991. до 1995.године, описан је и сљедећи догађај.

Муслимански логор у Сарајеву. У њему српски цивили покупљени из оближњих стамбених зграда. Мушкарци, жене, старци, дјеца… Комшије муслимани их туку, понижавају… Млађе жене и дјевојчице силују. Ту, пред свима, пред члановима породице. Да их што више понизе, осрамоте. Из дана у дан, из ноћи у ноћ. У једном тренутку, сарајевска пашчад тражи да Србин силује своју кћеркицу од 13 година. Или ће убити и њу и њега. Иако сломљен од тешког мучења, он одбија. Али када јој стављају нож на грло, кад почињу да је кољу, кад се проломи њен очајнички врисак оцу да то уради и спаси је смрти….

Душан Марић

Извор: ФБ репортер