Приче из Великог рата: Доктор наука без ноге, с Карађорђевом звездом

Српска војска гоњена удруженим окупаторским снагама, жељним њене коначне пропасти, с краја трагичне 1915. једва је измакла у сурове албанске гудуре. Подручје Косова и Метохије заузели су Аустријанци. Негде у Пећи, немоћан да без једне ноге брзо одступи са саборцима, непријатељу је у руке пао српски ратник др Милош Перовић. Писац, филозоф, интелектуалац, патриота овенчан Карађорђевом звездом.

Пред своје дуго путовање заробљеничким транспортом, гледао је заробљени Милош у Пећи и Митровици каква се зла ту чине српском народу, па је све то касније преточио у запис.

„Арнаути су пљачкали и убијали по целом крају, па и по варошима, а Аустријанци нису хтели да им стану на пут. Првог дана по доласку Аустријанаца у Пећ запаљена је највећа, необично добро сортирана радња једног српског првака из Пећи. Гомиле Арнаута су са оружјем нападале на болницу где сам лежао, приликом евакуације за Митровицу на више места виђао сам наоружане Арнауте у друштву са аустријским официрима. У митровичкој болници сазнао сам за многа насиља која су Арнаути вршили и на два месеца после доласка Аустријанаца. Чак и у јануару лежали су у Ибру лешеви двојице наших попова, које није смео нико извадити и сахранити. Арнаути су нападали и на кућу проте Анђелка, познатог нашег националног радника још за време Турака, учитељу музике из Скопља Пери Илићу скинули су насред улице зимски капут. Али горе него Арнаути сатирали су наш живаљ на Косову и Метохији Аустријанци. Сваког дана су у Митровицу дотериване гомиле сељака и сељанки, који су затварани”, пише Перовић и оцењује:

„Моје је чврсто уверење да су Аустријанци радили на истребљењу српског живља у том крају. На то су их побуђивале несумњиво пре свега политичке тенденције. Арнаути су јавно говорили како ће им Аустријанци оставити слободну Албанију, која ће обухватити и Косово. Ту тенденцију показује и стално саветовање аустријског генерала у Митровици са арнаутским првацима Хасан бегом и другима, ту тенденцију напослетку показује и отварање арнаутских школа у Митровици и Вучитрну…

Но напаћени српски народ, упркос страдањима, није посустајао. „Политички морал у народу необично је јак. Већина мушког и женског света са којим сам долазио у додир није ни најмање у то време била клонула духом. Скоро свако је био сигуран у нашу крајњу победу.”

Тако је у својим ратним дневницима писао Милош Перовић, рођен 1874. године у Ужицу, где је завршио основну школу и гимназију. Потом Филозофски факултет у Лајпцигу, а докторску тезу о педагошким погледима Доситеја Обрадовића одбранио је у Цириху 1906. године. Службовао је као предавач филозофије и немачког у Ужицу, био суплент чачанске гимназије, па професор у српским гимназијама у Скопљу и Солуну. Бавио се књижевним радом, објавио две књиге песама, драму „Карађорђе” и једну комедију. У архивском фонду Милоша Перовића, установљеном у Историјском архиву у Ужицу, налазе се, уз остало, и четири његова дневника које је водио у периоду од 1900. до 1917. године.

Са дужности професора скопске гимназије међу првима је добровољно отишао у Први балкански рат, а у другом је одликован сребрном медаљом за храброст. Следећи своја уверења, др Перовић је међу првим добровољцима ступио и у Велики рат, поставши командир друге чете IV пешадијског пука другог позива. У борбама октобра 1914. рањен је у ногу и пребачен у болницу у Ваљево, а потом и у Крагујевац, где му је нога ампутирана. Јуна 1915. одликован је Карађорђевом звездом. Као тежак рањеник није се могао повлачити са српском војском, па је новембра 1915. заробљен у Пећи. Прешао је у заробљеничком транспорту дуг пут од Митровице преко Темишвара до Маутхаузена, где је новембра 1916. са заробљеним официрима инвалидима размењен и доспео до Кома у Италији, у слободу. Умро је у Паризу, 15. априла 1918. године, не дочекавши победу своје Србије. Прво је сахрањен на париском гробљу, а две деценије касније његови остаци премештени су у Тије код Париза. Дневници и писма сведоче о Перовићевом високом моралу: није се жалио на телесне болове, већ бринуо о жени и четворо деце, о ратом измученом народу за који ништа није могао да учини.

(Бранко Пејовић, „Политика“, 15.01.2017.)

*

Извор: Магацин