Председнички избори: Црна Гора пред референдумом (?)

Седмог априла 512 715 грађана Црне Горе са бирачким правом биће у прилици да бирајући новог председника државе, бирају између два дијаметрално супротна концепта: једног који је проНАТОвски, (на првом месту) а представљен у лику и делу актуалног председника Филипа Вујановића; и другог, који је о НАТО рекао све што је имао у бројним дуелима на утицајним италијанским медијима у периоду НАТО агресије над (тада) суверену СРЈ. Ти наступи су неколико година касније преточени у дневник једног дипломате „Мој рат против рата“. Да! Реч је о некадашњем министру иностраних послова и амбасадору у Италији Миодрагу Лекићу. Сам назив књиге, за све оне који нису били у прилици да те монструозне и не тако далеке 1999. године прате наступе Миодрага Лекића, говори за себе: због жестоког супростављања НАТО агресији овај представник СРЈ а према предлогу Црне Горе у Италији, остао је на улици. Без посла, каријере, са две (тада) малолетне кћерке и незапосленом женом Лекића је професионално и егзистенцијално „убила“ прејака реч! Режим га је „бацио“ у руке врло тешке судбине. Данас, овај човек је против-кандидат том режиму за који се верује да аутократски влада у континуитету 23 године.

Да ли је ово последње тачно?

Прво, да ли је могуће да у контексту изузетно тешке социоекономске ситуације у Црној Гори, раслојеној на све богатије и све сиромашније грађане, власт у континуитету (у ствари) чине исти људи или исти човек-Мило Ђукановић?! У демократским друштвима са развијеним институцијама, јаком правном државом и утемељеним процедурама (посебно изборним) смена власти се претпоставља управо због јавног интереса и страха од могућности узурпације власти у личне користи. Смењивост власти, није само претпоставка, већ је огледало здравог политичког система и политичке културе у интересу свих грађана без обзира на њихове специфичне разлике. Када она изостане, као у случају Црне Горе, неминовно се постављају питања: да ли је демократија, заиста, цењени становник Црне Горе? Или, да ли актуална власт црпи аутентични легитимитет из народне воље? Последње би значило, да народ истински јесте задовољан управом која му је у држави у којој живи, остварила добар животни стандард с перспективом да увек може боље; да институције система штите Уставом гарантована права и слободе; да народ живи у друштву једнаких могућности за све! Да видимо да ли је то тако?

Демократска партија социјалиста (коју на предстојећим председничким изборима представља актуални председник Црне Горе Филип Вујановић) консекутивно влада двадесеттри године, дакле од 1989. године када је уведен вишепартијски систем. Неминовно се пред многе истраживаче, научнике и аналитичаре поставља питање: по чему је ова политичка партија толико посебна да влада, у контексту разних транзиција, толико дуго? С обзиром да се често (с намером) позивамо на изворе који долазе с западне хемисфере, како би, опет с намером, разоружали све ангажоване спинмајсторе који већ имају спремне дискредитујуће „аргументе“ попут: просрпских, проруских, популистичких и ко зна каквих још квалификација за све оне који се одваже да принципијелно постављају ствари, људе и догађаје на место које им припада. Тако ћемо се, и овај пут, позвати на радове људи и организација које по својој природи више припадају западној него источној хемисфери. Један од тих, а за нашу тему важан, аутор је и М. Богетић који је ђак Дипломатске академије из Беча и Џон Хопкинс универзитета: У својој анализи која се бави „занимљивим случајем Црне Горе“[1] Богетић наводи неколико фактора који ДПС и Црну Гору у посткомунистичкој Европи чини јединственом. Неки од тих фактора су, према њему лични, други културни, социјални, историјски и геополитички. Тако владајућа ДПС црпи своју политичку моћ из харизме и несумњивог политичког талента Мила Ђукановића, који је био шест пута премијер и једном председник Црне Горе! После потапања комунистичког вођства и успостављања вишепартијског политичког система (1989. године) Ђукановић је с двадесетдеветгодина постао премијер. У годинама које су следиле, успео је да елиминише све политичке противнике у својој партији, наметне себе као недвосмисленог партијског лидера и политичара са највише потенцијала у Црној Гори. И не само то! Овај, пре свега практични политичар који је у континуитету градио мрежу која му је обезбедила апсолутну моћ, умрежавао је и савезнике на спољнополитичком плану чија му је подршка била неопходна: пођимо прво од савезништва са некадашњим југословенским председником Слободаном Милошевићем- да се подсетимо шта је тада говорио несумњиво вешт и практичан политичар: „Слободан Милошевић је нешто најбоље што се могло десити Југославији у овом тренутку, када повампирене фашистичке снаге у Хрватској и Словенији покушавају да униште све оно што је створено од 1945. године до сада. Поносан сам да у овим историјским тренуцима могу да будем раме уз раме с њим у одбрани тековина револуције“ (М. Ђукановић, 1992. година)[2] или током 1991. када су текле припреме за рат у Хрватској: „Не може се махати с гранчицама мира док се српски народ по Хрватској коље, масакрира, силује, док им се пале куће и уништавају имања само зато што су Срби. Рат се не добија дезертерством, већ мобилизацијом“[3];  или поводом напада на Дубровник: „Поход на Дубровник је сврсисходан и свако супротно становиште је издајничко“.[4] У моменту када се Милошевић жестоко супроставио западној агенди растакања СРЈ, Ђукановић му је окренуо леђа и почео процес одвајања Црне Горе од Србије чија је судбина већ тада била извесна. Наравно, савезнике је аутоматски добио на страни оних који су Србији сломили кичму и бацили је у дужничко ропство. Оних о којима је овај практични политичар деведесетих година говорио у категоријама непријатеља, очајника који намећу санкције… Дакле, од 1989-1997. године Ђукановић ужива подршку из савеза са Милошевићем, и тада све што је српско јесте и Ђукановићева платформа: „Поносни смо на српско поријекло и црногорску државност, на славну историју српског народа. Зато и вјерујемо у заједничку будућност и просперитет“ (М. Ђукановић, 1993. година)[5] Можда је и најочигледнији пример за наведено и само питање Космета, за које 1990. године Ђукановић каже: На Косову је нападнута Југославија. Косово је бедем српског и црногорског народа које не може пасти док је нас и покољења наших потомака. Небројено пута смо рекли: Косово се мора бранити свим средствима“.[6] И грађани Црне Горе, бранили су своју браћу гдегод су били нападнути. Гинули су на првим линијама фронта. Многе куће у Црној Гори остале су завијене у црно. Мајке су остале без синова, жене без мужева, деца без очева. И то само зато што је њихов несумњиви лидер рекао. Харизма политичара који се доживљавао попут Његоша била је довољна да се свака изговорена реч поштује неизоставно и због те речи су људи одлазили често и у сигурну смрт. Вешт познавалац менталитета народа Црне Горе, Ђукановић је тако прагматично изграђивао свој имиџ знајући да је грађанима његове државе од изузетног значаја стаситост и умешност вође. Тако је и било. Прагматична политика или прецизније присталице западне реалполитичке школе, нађу оправдања и за таква радикална одступања у реторици која се тумачи идеологијом а заправо нема никаквих додирних тачака нити с идеолошким системом нити са моралним начелима. Реалполитика прати догађаје дана и у односу на то креира правац. Тако се добија више праваца, без стратегије, без било какве идеологије-али, за узврат апсолутна континуирана власт, по сваку цену. Као што смо видели и по највишу цену попут људских живота које се после тумаче узалудним жртвама!

Тако је по напуштању савеза са Милошевићем, Ђукановић добио безрезервну подршку ЕУ и САД. Оне су аутоматски пружили како политичку тако и економску подршку лидеру на кога су рачунале за окончање свог посла а то је стављање Балкана под окупацију! Према наводима Богетића „ово је, можда било најочигледније, током НАТО кампање 1999. године против Југославије када је Црна Гора била, углавном, поштеђена захваљујући Ђукановићевој одлуци да остане јасно дефинисан према конфликту на Косову. Од тада, Ђукановић и његова партија, постали су поуздан партнер западним силама и „фактор стабилности“ на Балкану“[7] Требало је утемељити нови период власти, а то је значило у овом случају јасно одрицање од свега што је српско а посебно Милошевића. Фебруара 1997. године лидер ДПС Мило Ђукановић изјављује: „Данас је господин Милошевић човјек превазиђене политичке мисли, лишен способности стратешког гледања на изазове који стоје пред нашом државом…Милошевић је оставио несумњив утисак да нема способности да дугорочно и озбиљно пројектује будућност“.[8] Годинама касније, уследила су извињења за све претходно речено и урађено. Полако се утирао пут независности Црне Горе, а он је морао да демонтира све српско унутар ове државе. Тога није била поштеђена ни Српска Православна Црква. Напротив! Отимала јој се имовина, дешавали су се сукоби, делио народ за највеће верске празнике-када смо уместо љубави и мира пуних порука слушали о сукобима верника Српске православне цркве и непризнате Црногорске православне цркве. И то је све реалполитика, која је поништила жртве, сећања, историју, морал и идеологију! Да ли је народу било боље и да ли грађани Црне Горе данас добро живе захваљујући прагматизму свог лидера?

У Црној Гори, крајем прошле године свако десето дете живело је испод границе апсолутног сиромаштва[9]„у 2010. години 13 746 породица са 41 816 чланова користило је средства за материјално обезбеђење породице, у прошлој (2011. години  нап. МР) 14 135 породица, док је у мају ове (2012. године нап. МР) године та бројка била 14 518 породица“[10] чуло се у црногорском парламенту од стране опозиције.  Поред корупције, неправедне расподеле друштвеног богатства наводио се и недостатак политичке воље да се озбиљно суочи с овим проблемом. Јаз између све богатијих и све сиромашнијих грађана Црне Горе из године у годину је растао. Индустријски центри попут алуминијског комбината из Подгорице и Железаре из Никшића постајали су прошлост. Север Црне Горе тонуо је и све више тоне у неподношљиво сиромаштво. Приморје је туристичке капацитете распродало и све паре од туризма углавном иду на приватне рачуне. Порез који се том приликом убире није довољан да прехрани гладне у Црној Гори. Све чешће се од синдикалних организација чује да Црном Гором владају финансијске институције и банке. Црна Гора је двадесеттригодине после првих вишестраначких избора у дужничком ропству. Једини сигурни приходи су приходи у јавном сектору односно у државној администрацији. Ту долазимо и до афере „Снимак“ која је открила један од начина политичке уцене за обезбеђивање сигурних гласова владајућој партији. Да подсетимо: са седница главног одбора ДПС процурео је снимак који говори о партијском запошљавању: један запослени, то су четири гласа. Ако успемо да запослимо нашег човјека, смањили смо њима један глас, а повећали нама“[11] рекао је посланик Зоран Јелић и бивши директор Завода за запошљавање кога је на овом месту заменила супруга Вукица Јелић! Уместо да покрене истрагу, Врховно државно тужилаштво је децидно одбацило могућност испитивања навода на снимцима. Дакле, данас после толико година владања поставља се озбиљно питање легалитета али исто тако и легитимитета. Само ова афера отворила је вишегодишње спекулације о изборним махинацијама а створио простор веродостојности у вишегодишња спекулисања, јер државни органи нису предузели ништа да случајеве расчисте до краја. И данас, некада политичар с изванредним политичким потенцијалима, који се трасформисао у „практичног“ политичара Мило Ђукановић коме се мора признати само харизма и завидна вештина оперативног деловања у истраживању јавног мњења Црне Горе које је провео Центар за демократију и људска права (ЦЕДЕМ) у свом народу стоји овако: „Досадашњим учинком Владе Мила Ђукановића веома је задовољно 11, 7 одсто грађана, углавном је задовољно 32, 6 процената испитаника; 27, 1 одсто је углавном незадовољно а 28, 6 одсто је веома незадовољно“.[12] Дакле, 55, 7 одсто испитаника је од углавном до веома незадовољно (!) учинком Ђукановићеве Владе.

Коначно, зашто смо толико простора посветили господину Ђукановићу у контексту предстојећих председничких избора у Црној Гори? Управо зато што он јесте ДПС. Његов политички прагматизам учинио је да ова партија у континуитету влада 23 године. Преузимањем једнопартијског комунистичког наслеђа, овај вешт политичар је творац нове политичке елите која господари Црном Гором. Кад кажемо наслеђе ту мислимо на све: од бирачких спискова, институција, ресурса. Све остало је само логичан след. Наравно, уз такав прагматизам иде и све оно што је Црну Гору увело у ропство и аферама обележило свакодневицу. И сада, у трци за председника чини се да је опет Ђукановић проценио (с обзиром на висок рејтинг Филипа Вујановића) да актуални председник Црне Горе има много више шанси од других кандидата. Праву кампању, води сам Ђукановић. Зашто? Јер зна да би победа Миодрага Лекића којег је оставио са породицом на улици јер је жестоко и то у сред Рима осудио НАТО агресију значио и почетак краја ДПС. Много шире и почетак краја НАТО окупације. „Мој рат против рата“ као дневник дипломате, Лекић наставља у председничкој кампањи и то сасвим јасно без имало околишања: „Будем ли ја предсједник Црне Горе па разговарао с НАТО, један од елемената да би могли да разговарамо: неко ће морати да се извини за злочин у Мурину где су убили дјецу невину“, рекао је Миодраг Лекић на предизборном скупу у Шавнику.[13]

На крају, председнички избори у свом кампањском делу некако су се следећи догађаје поставили као референдум. Црна Гора неће бирати између Вујановића и Лекића-већ између два потпуно различита концепта. Једног, прозападног, проНАТО концепта који је земљу довео до руба пропасти; и другог, који ће одговор на питање о даљој спољнополитичкој орјентацији као и самој судбини земље вратити народу у власт. Народ ће на референдуму одлучити, како инсистира Лекић у својим наступима, да ли је за чланство у НАТО или не. С обзиром да је већинска Црна Гора против уласка у НАТО одговор је јасан. Одатле креће и нови заокрет како на унутрашњем тако и на спољном плану. Од обрачуна с корупцијом до праведне расподеле друштвеног богатства у правној држави којом неће управљати породица и пријатељи ДПС-а! Питање је да ли је Црна Гора: чији јавни дуг износи 1,7 милијарди евра и уколико се томе дода 380 милиона изатих државних гаранција у процентима износи око 60 посто БДП; у којој свако десето деце живи испод границе апсолутног сиромаштва и где је од привреде остало само партијско запошљавање, сазрела за демократску побуну против таквог стања. Што би значило да изборном вољом раскрсти с владавином ДПС у апсолутним категоријама и каже НЕ смртоносном атлантском загрљају који (тек) једно од појавних лица има и ЕУ. И то оном истом загрљају који је од потенцијалног несумњивог лидера Црне Горе направио практичног политичара. Докле сежу последице западне „практичне“ политике, видели смо на тек неколико примера, који су довољни да из заборава позовемо тако јаку и горку истину (која даје одговор када промишљамо о санкцијама за многе погрешне „практичне“ политике): „Оци једу кисело грожђе, а синовима трну зуби“ (Јер. 31, 29-30)[14].

И, управо овде стаје сваки коментар, одговор, закључак….

Овде стаје СВЕ!

Марина Рагуш / Фонд Стратешке Културе