Јасеновачка изложба које нема

Душан Ј. Басташић
Душан Ј. Басташић

Напомена: Ова или оваква изложба о Јасеновцу, нигдје није постављена и никада се није десила.

Само што сам у друштву двоје пријатеља ушао у здање Народне Скупштине, портир са кажипрстом на уснама нас упозори да будемо тихи и упути нас према централној сали. Свакоме од нас дао је по танку воштаницу.

Мада је већ било вече, свјетла бијаху погашена али је свјетлуцање флуоресцентне стазе којом смо ходали показивало пут према мјесту гдје се требала одржати изложба “Новомученици јасеновачки – 75 година – право на незаборав”.

Али, већ на самом улазу у велелепну дворану дало се наслутити да те августовске вечери нећемо свједочити изложби какве смо до тада имали прилике да виђамо.

У полутами се дало разазнати мноштво столица, пореданих у концентричне кругове који су се сужавали да би у самом средишту остао мален простор са свега две столице око којих су на једва видљивим постољима стајале три бронзане скулптуре људских лобања. Освјетљене изнутра дискретним млијечним свјетлом одавале су сву трагику и бол посљедњих тренутака живота који су сурово угашени.

Свјетло се од свог извора сударало са костима лобање, проналазило пролазе, оне природне и оне нанешене ударцима, бјежало ка слободи и широко се разлијевало по скромном подијуму.

Људи су тихо заузимали своја мјеста тражећи се међусобно очима као да траже одговор на питања која су навирала у овом необичном амбијенту и погледавајући повремено према средишту на коме се очекивало неко дешавање.

Горе, изнад наших глава, као да је лебдјела купола од бијеле свиле, наткрилила нас попут падобрана. По њој су између многобројних исписаних имена постављене фотографије, лица страдалника а у самој средини лик Христа чије се руке шире и као да настоје да загрле сва та лица и имена горе и нас грешне испод њих.

Свјетлост која је допирала из куполе, пулсирала је и попут слапа се слијевала по нама.

Неуобичајено за овакве прилике, међу нас, без видљивог протокола, избјегавајући прве редове, сједала су лица позната из јавног живота.

У потпуној тишини која је владала, у средиште ове јединствене цркве, уморним кораком уђоше старица и старац.

Преживјела дјеца логораши.

Они који су претекли, којима је одређено и дато да проносе глас, свједоче о паклу у коме су се нашли а из кога их је Господ избавио.

У тренутку када је упаљена прва воштаница са галерије крену Оченаш и сви запјеваше. Мученици изнад нас, у загрљају Христа Бога нашега, дочекаше наше гласове па их расуше чудесном акустиком.

Старица прекрсти руке у крилу и поче тихо да говори. Неко јој приближи микрофон, она га захвално погледа па настави. Тај глас је био одлучан, јасан и тих.

Није задрхтао ни онда када је старица изговорила давно дат завјет да ће док је жива тражити свог брата Илију од кога су је некада давно одвојили. Ни онда када је рекла да су јој  убили баку, дједа, оца, два брата и још осамдесетак рођака.

Одозго, одакле се кроз њежну Христолику копрену разливала млијечна свјетлост за коју се чинило да има и мирис и укус, чули су се појци који тихо и молитвено поју дијелове заупокојене литургије и стихира Великог Петка.

Након што је изговорила посљедњу реченицу, старица је пажљиво подигла главу према лелујавој куполи прелазећи погледом лица малишана, њених вршњака који су заувијек остали дјеца.

Старац као да је био слабијег здравља. Гласом који је треперио, говорио је како је као седмогодишњак три мјесецa био сужањ у логору за дјецу.  И како је у логору свакога дана умирало више од десетеро дјеце. И како су му убили оца, мајку, сестру и два брата.

А онда је ћутао неко вријеме, погледао према нама и рекао:

А ви?

Човјек из другог реда је подигао руку а старац је само климнуо главом.

-Мени су убили дједа и брата му са женом и двоје дјеце.

Руке су почеле да се дижу свуда око нас а старац и старица би само погледом давали ријеч.

-Одвели су мог стрица са још десетак младића из села и нису се вратили.

-Мога прадједа су ухапсили у његовој радњи, све из радње однијели, њега одвели и никада нисмо сазнали шта се са њим догодило. Баба се све до смрти надала да ће се вратити.

-Моју су бабу са шесторо дјеце бацили у јаму. Много је људи ту бачено. Једино се моја мајка, иако рањена, успјела извући жива.

-Наше из села су пред јутро све дигли из кревета, отјерали и закључали у цркву, навукли пред врата сијено и грање и запалили.

-Из породице су одвели њих седморо, међу њима троје дјеце. Остала празна кућа. Послије рата се пронашло једно дијете које су из логора дали на усвајање хрватској породици и враћено је кући. То је моја мама.

-Мени нико није страдао али гледам да сваке године бар једном одем на неко окупљање гдје су наши страдали.

-Мој отац и дјед су одведени док сам ја мајци још био у стомаку. Нисам превалио ни годину дана када је мајку убио гелер од гранате. Мада сам јој био у наручју, кажу да је мени на кошуљици остала само капљица крви. Седам домова за сирочад сам промијенио док ме старији брат није нашао. Када сам сликао плућа, за војску, нађоше ми мали гелер поред срца. И данас га носим.

Неко је зајецао а онда се чуло како неко тјеши и храбри.

Још неколико руку се дигло и онда је завладала тишина.

Сви смо устали када су се оно двоје који су претекли, помажући једно другоме, подигли са столица.

На изласку нам подијелише по књижицу. О Јасеновцу.

Нас троје смо се растали ћутећи, само махнувши руком једно другом.

А онда након неколико корака, готово у исто вријеме смо се окренули, пошли назад и загрлили се.

И заплакали.

Аутор: Душан Ј. Басташић


Извор: Јадовно