Утук на утук

Јуче је на текст СПЦ у великој опасности, приспео коментар.

Овде ћемо изнети  тај одговор под редакцијским насловом  УТУК НА УТУК.

Грешни Милоје

Поштовани г. Велиборе,

Најпре, почаствовали сте ме тиме што сте прочитали ,,многе текстове и скоро све књиге“ моје маленкости. Можда сте приметили да су моје књиге и текстови објављени под ауторским насловом који се састоји од две речи. Обичај је да се ауторски наслов пише великим словом, с тим што, наравно, немам ништа против да ме сматрате неписменим или недовољно писменим. Ипак, ја ћу и следеће моје књиге и текстове, ако ми Бог даде снаге да их испишем, потписати истим ауторским насловом: Грешни Милоје.

Захваљујем, такође, што ме, на известан начин, ничим изазвани, узимате у заштиту. У мојем завичају се каже: ,,Фала, није требало.” Заиста, није требало. Чувајте речи. Или, боље: не потцењујте речи. Знате да је казано не бацајте бисере… Ако сте, заиста, упутили речи, како устврдисте, на рачун мојих судија, Ви сте  у опасности. На то Вас упозорава Јеванђеље . (В. Мт. 7. 6.)

Не могу, уз сво поштовање, а да Вам не укажем на грешку (ИЛ НАМЕРУ ТЕШКУ!?!) која Вам се два пута омакла. Наиме, ја нисам указао гостопримство и молио се Богу са ,,Артемијем” него са ЊЕГОВИМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВОМ ВЛАДИКОМ РАШКО-ПРИЗРЕНСКИМ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКИМ У ЕГЗИЛУ ГОСПОДИНОМ АРТЕМИЈЕМ. Они који су мене изопштили, а владици Артемију силеџијски отели  трон мимо Устава, мимо канона, мимо памети… су владици утрли пут који води ка Царству небеском, а нама,  једномислијем окупљеним под његов омофор, учинише велику услугу гурнувши нас из својих јеретичких канџи у наручје  и заклон Господњи.

Ако  по нечему буде упамћено ово време и људи овог зловремја, засигурно ће се прогонитељи благочестивог владике Артемија памтити по својој завери о ломљењу кичме(1) и десетогодишњем труду(2) да заверу доведу до краја и тиме се придруже оном соју (не)људи из класе  Јуде из Искариота и њему подобних.

А што се оца Небојше Стевића, тиче, нити имам потребу, нити жељу за хиперболисањем, нити сам склон идолопоклонству. Сем тога, сматрам да  то не би било на корист оцу Небојши, кога искрено ценим и уважавам зато што је његово да, заиста да, а не не. И још га ценим због тога што је он истински добри и верни слуга Бога живога, а не слуга папиних поданика.

А што се  ,,дивљег запада” тиче, ту немам коментар, ал имам чињенице.

Знате, господине Велиборе, Ви с правом мени можете наћи много мана и то обелоданити. Не марим. Тако ме можете оптужити да сам матор, ружан, глават, досадан, прождрљивац, дебео, себичан, маловеран, среброљубив, горд, кукавица… У свакој тој квалификацији има, бар зрнце, истине.  Ал једно ми не можете приписати: неистину.

Ја, дакле, никад не говорим неистину!

Ако кажем да су ђавоимани људи (чудом ћете се зачудити једног дана кад сазнате по чијем наговору) бацили бомбу на кућу оца Небојше на Васкрс и то у време док је он служио празничну Литургију у манастиру Љуљаци, спреман сам да Вам то документујем црно на бело.

Ако кажем да је Иринеј Буловић написао писмо из Атине пре 40 година исповедајући веру православну (или глумећи исповедника) у коме раскринкава јерес екуменизма, а данас ради супротно томе, лижући своју бљувотину – ту тврдњу заснивам на чињеницама нудећи необориве доказе.

Ако кажем да су г. Буловић и г. Амфилохије примили од папе, бискупско прстење и напрсне крстове, што је њихов проблем, а при том нису скинули панагије и митре, што је наш проблем, те тако чине немогуће: служе два господара, што је Божји проблем – то казивање заснивам на необоривим чињеницама. (Не знам да ли сте чули за св. Јустина Ћелијског? Тај свети човек нас учи да је папин пад, после Јудиног, највећи пад у историји људског рода, те да се папа тим својим падом изједначио с ђаволом. Ако се папа изједначио с ђаволом, с чим су се изједначили они што га зову ,,свети отац” или, пак они  што примише прстен његов?)

Ако кажем да су чланови Синода и још по неки епископ, ужасним безакоњем са умишљајем, извршили гнусно дело братоубиства над благочестивим епископом Артемијем те тако починили небивало безакоње, то казивање темељим на истини. Уосталом, о том злочину је објављено много текстова и неколико књига.

Дакле, ја не осуђујем црквене великодостојнике, како тврдите, већ безакоња којима су они погазили каноне, истину, правду… и тиме урнисали своје епископско достојанство. Звати ,,свети отац” палог на ниво ђавола, нема ама баш никаквих додирних тачака са достојанством православног епископа. Не знам како, онда, мене можете оптужити да дрско доводим у питање нешто што не постоји?

Тачно је да епископе треба поштовати као Христа. Тако и чиним. Али не и лажиепископа, вука у јагњећој кожи, црквенорушитеља, каноноломца, братоубицу, свејеретика-екуменисту, прстенлију и носиоца напрсног крижа примљеног од човека најпалијег у грех у историји људског рода, од Јуде до данас, папе. Зар не знате да је целивање прљавих (јеретичких)  руку и узимање благослова од свејеретика – екумениста проклетство, како нас уче свети оци?

***

Да ли сте чули, г. Велиборе, за св. Марка Ефеског?

Он каже: ”Бежите, дакле, од њих, браћо и од сваког општења са њима. Такви су лажни апостоли, лукави посленици прерушени у апостоле Христове, што није чудо, јер се и сам Сатана прерушава у анђела светлости. Није онда, дакле, никакво чудо што се његове слуге претварају као слуге праведности, чији ће крај бити по делима њиховим…

Но како вам је светим апостолима одређено, стојте држећи предања која сте примили како писана тако и неписана!“

А за св. Германа Новог?

Он је изричит: „Налажем свом народу Божјем на Кипру, који сте истинска деца  Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао.“

А за св Јована Кронштанског? Он је говорио:

Узрок свих лажи римокатоличке цркве је гордост и признање папе за  главу Цркве, и то још непогрешиву.

Одатле све ропство западне цркве.

 Ропство мисли и вере,  јер је папа на све ставио своју тешку руку:

–одатле – лажни догмати,

–одатле – дволичност и лукавство у мишљењу, речима и деловању,

-одатле – разна лажна правила и установе приликом исповедања греха, одатле индулгенције;

-одатле – унакажавање догмата…

–одатле – мржња према Православљу, фанатизам и прогони православних, убиства;

-то је црвена нит кроз све векове живота католицизма.

Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа … и њихова ревност у вери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомиривости, дволичности, лажиглукавства.

                                                            ***

Да ли сте икад завирили у Каноне? Напр. у 37. Правило Лаодикијског сабора?

Тамо стоји: Од јеретика се не узима благослов јер је то проклетство а не благослов.

Надам се да после наведених цитата светих отаца разумете зашто нисам узео благослов од митроносаца које сте поменули. А од јеромонаха које поменусте сам узео, јер не верујем да ће они дуго трпети да јеретици управљају речју Истине Божје.

Завирите, г. Велиборе, у светоотачке књиге и видећете да бити послушан (што је врлина) не значи бити глуп или лицемер (што није врлина, већ глупост или лицемерје). Јер, они који чекају Христа, а не боље време, треба да следују мудрим, а не лудим девојкама. Они знају да се не може истовремено служити Богу и ђаволу, Цркви и лажицркви.

Не знам на шта ме наговарате? Да поштујем свете каноне и свете оце или екуменисте који су јеретици? Зар нису? Ако то нисте знали питајте игумана дечанског Саву Јањића. Он је то објаснио у књизи “Екуменизам и време апостасије”. А то Вам је објаснио и г. Иринеј Буловић говорећи да је екуменисање  тј.  ,,молитве, заједничарење с инославцима… под претњом рашчињења и одлучења изричито и непопустљиво забрањено свима нама, од Патријарха до обичног крштеника (ср. само 45. апост. Правило а и толика друга)…” (В. ,,Тајна безакоња”, Ревнитељ , Ниш 2012. Треће издање, стр.92-95).

***

Иначе, слажем се да ми не би требало да будемо безбожни „дивљи запад“. Али  безакоње неких наших митроносаца покушава да претвори башту Светог Саве у коров и аврик. У змијарник. У ,,дивљи запад”. Ако мене окривљујете за ту појаву, Ви ми  самовољно ударате  шамар. Несте ни први, ни последњи. И Вама ћу окренути други образ: распалите!

А што се образовања оца Небојше тиче препоручујем да се не дивите превише онима који говоре да су мудри, јер по слову Јеванђеља знадемо да многи говорећи да су мудри полудеше. Осим тога, верујм да је свети Николај с разлогом устврдио: Образован је онај који има образа. Јер, вели, ко није успео да очисти свој језик од гадних речи (нешто ми падоше на ум господа Атанасије и Давид) и своје срце од смрадних жеља (напр. еј, да ми је златни ватикански прстен) и свој ум од безбожних мисли ( напр. сломићу му кичму) – ко то није успео – њему школа само помаже да наученом вештином зарађује хлеб као што (на свој начин) школован медвед зарађује својом вештином играња.

И још нешто, за издају Вере, за гажење Предања најлакше је ићи широким путем на коме су постављени путокази на којима пише: ,,Добро дошли у реалност”! ,,Додро дошли у еуРОПСКУ унију“…

Има, међутим, један тесан пут којим не иду међеди и који, истина, не води у ,,реалност” него у једно друго место.

Чик погодите које?

Да Вам помогнем?

У Царство небеско!

Или можда мислите, како уче поједини преучени, али без образа, лажиеоископи, да је и то бајка?

________________________________________________________________________________________________________

2) ,,Па, Синод на ту одлуку чека пуних 10 година.“ (Амфилохије Радовић, ,,Курир”, 23.11.2010.)