„БАКА ДАНИЦА, ОД СВИХ ОСТАВЉЕНА
Трагична судбина једне праве Косовке-Девојке наших дана
Испред цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру може се, сваке недеље и током свих црквених празника, видети неупадљиви лик осамдесетогодишње старице.
Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу.
Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је.
И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој – а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу – и почесмо, по први пут да причамо.
Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању).
Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему.
Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био).
И тада је упитах за име.
И она рече:
”ДАНИЦА…
ЈА САМ ТИ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ…“
Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти…
ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије…
Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан). И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више – у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника.
Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)…
Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана – као, у том тренутку, последња Српкиња – из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку…
Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи.
И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме.
Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје – већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања.
Али, време чини своје.
”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању).
Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће.
Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници.
Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО.
Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину.
Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји.
А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих – управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању.
То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом – по несрећи чувена Даница Милинчић.
Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима.
Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти.
Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)?
P. S.
Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може – и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином.
А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)…
Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила.
Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт?“
PS1 Дакле, рекох да ово нисам писала ја, али сам се, можда исто као и аутор, постидела туђег срама. Учинимо шта можемо. Или за бака-Даницу, или за првог сиромаха на кога наиђемо, јер нема ко други да помогне. Бака-Даницу ће Бог сместити у неки топли дом за старе, иако она нема пара. Има ко има. Моје питање „Има ли нас?“ само је реторичко. Има нас. НАС има. Има. Мада… ја никог не знам оданде ко је имао само једно дете. Али, бре, да не грешим душу. Само кажем…
