Севером Kосова управљају криминалци које се представљају као активисти СНС-а, њихов задатак је да застраше и одстране сваког ко смета Вучићу

„СЕВЕРОМ КОСОВА УПРАВЉАЈУ ГРУПЕ ЉУДИ КОЈЕ НЕКИ НАЗИВАЈУ АКТИВИСТИМА СНС-А, АЛИ ЈЕ У СТВАРИ РЕЧ О КРИМИНАЛЦИМА. ОНИ СУ ИНСТРУИСАНИ ДА ЗАСТРАШУЈУ СВАКОГ ОНОГ ЗА КОГА СЕ ОЦЕНИ ДА СМЕТАЈУ ВУЧИЋУ ИЛИ ЊЕГОВОЈ СТРАНЦИ. И НЕ РАДЕ САМО ТО, НЕГО УПРАВЉАЈУ ЖИВОТИМА ЉУДИ У СВЕ ЧЕТИРИ ОПШТИНЕ НА СЕВЕРУ КОСОВА. ОД ЊИХ ЗАВИСИ КО ЋЕ ДОБИТИ ПОСАО, СТАН, КО ЋЕ ДОБИТИ УГОВОР НА ТЕНДЕРУ“

Славиша Ристић

Ако постој иједна ствар која обележава више од четврт века дугу политичку каријеру Славише Ристића, онда је то да никада ником није ишао низ длаку. Као члан Демократске странке од оснивања, прешао је врло брзо у Демократску странку Србије са Војиславом Коштуницом, а током деведесетих је био један од ретких српских политичара са Косова који се супротстављао политици Слободана Милошевића и Војислава Шешеља. После рата је у два наврата био председник општине Зубин Поток, а као народни посланик у Скупштини Србије од почетка је оштро критиковао Бриселски споразум и дијалог о нормализацији Београда и Приштине. У априлу прошле године, у изборној ноћи (у исто време када су „фантоми“ рушили у Савамали), непозната лица испалила су рафале на Ристићеву породичну кућу у Зубином Потоку, која је у то време била пуна гостију, а касније је у дворишту пронађена неексплодирана ручна бомба. У фебруару ове године, просторије друштва српско-руског пријатељства „Отаџбина“ у Косовској Митровици, чији је Ристић члан, изгореле су у пожару чији узрок никада није утврђен.

У октобру прошле године, након промена у врху ДСС-а, Ристић је напустио ДСС, а прошле недеље се придружио опозиционом посланичком клубу „За спас Србије – Нова Србија“, у коме су поред њега бивша председница ДСС Санда Рашковић Илић, Ђорђе Вукадиновић, бивша посланица Социјалистичке партије Србије Дијана Вукомановић и два посланика Нове Србије – Мирослав Маркићевић и Горан Пекарски.

„ВРЕМЕ„: Зашто сте после двадесет шест година чланства у Главном одбору напустили ДСС и прешли у нови посланички клуб?

СЛАВИША РИСТИЋ: Као једном од оснивача ДСС-а, није ми било лако да изађем из странке, али морао сам то да учиним јер је странка током последње две године одустала од демократског и националног принципа на коме је заснована и прешла на ауторитаторни систем руковођења. Чашу је препунило када је ДСС након избора ушао у коалицију са Српском напредном странком у неколико општина, укључујући и Врачар, где је сад, после толико година, СНС успео да дође на власт.

Неко време сам деловао као независни посланик, али Пословник Скупштине је такав да, ако нисте у неком посланичком клубу, практично можете само да статирате, стојите и гледате, јер не можете да добијете реч. Овако ћу имати могућност да говорим и заступам своје ставове. Сада нас има укупно шест, а минимални број посланика за оснивање клуба је пет. А затим, са Сандом Рашковић Ивић и Ђорђем Вукадиновић делим многа политичка уверења, тако да је било природно да им се придружим. Учинио бих то и раније, али је председница Скупштине Маја Гојковић прогласила паузу током изборне кампање за председника Србије, а било је и спекулација да ће Скупштина бити распуштена и да ће се ићи на још једне ванредне изборе.

За ваш клуб се прича да је везан за Вука Јеремића, који ових дана најављује повратак на политичку сцену.

О томе се причало у медијима, али ја ни пре него што сам ушао у тај клуб нисам имао утисак да је то тачно. Чињеница је да су Санда и Ђорђе Вукадиновић отворено подржали Јеремићеву кандидатуру за председника, али ја лично сам подржао Бошка Обрадовића из „Двери“. Дакле, то није Јеремићев клуб, јер смо сви ушли пре свега са жељом да добијемо могућност да говоримо пред парламентом, али је свако слободан да заступа своје ставове.

Шта ћете ако ипак буде ванредних парламентарних избора? Хоћете ли основати странку, или се придружити некој од постојећих?

О томе је рано говорити. Нико од нас нема своју странку, осим два члана који су из НС, али шта год да одлучимо, биће то у функцији промене стања у Србији, које је катастрофално, и смене режима Александра Вучића.

Многи ће се сложити са вама у вези са стањем у Србији, али стиче се утисак да је овдашња јавност слабо упозната о стању ствари на Косову, укључујући северни део, где ви живите. Шта можете да нам кажете о томе?

Тачно је да јавност не зна много о Косову, али тако је било и раније, током деведесетих, па чак и за време бомбардовања 1999, а и после тога. Данас, међутим, имамо ситуацију да до јавности не допире ништа што не потиче од Вучића, Александра Вулина, Марка Ђурића и медија који су под контролом власти. Тако никад није било.

Када је вашем тадашњем колеги Марку Јакшићу запаљен аутомобил, а на вашу кућу испаљен рафал, медији су то потпуно игнорисали, баш као и пожар у организацији „Отаџбине„.

То је био оружани напад на кућу у којој живим, два сата након затварања бирачких места на Косову. У кући је била цела породица, укључујући и мог брата, јер смо се сви окупили да пратимо резултате. Одједном смо чули рафале, и права је срећа што је све остало на материјалној штети на фасади и прозорима. Исте вечери је бачена бомба, која срећом није експлодирала, па смо је нашли у трави тек два дана касније. Такве ствари се, нажалост, већ годинама дешавају на Косову, али о томе јавност мало зна.

Имате ли сазнања ко стоји иза тога?

Апсолутно. Не само ја, него и многе друге жртве сличних напада знају да су то организоване криминалне групе које раде по налогу СНС-а. Такође не сумњам да је у питању био покушај застрашивања, због мојих политичких ставова и критике на рачун Вучића.

Дакле, да вам одговорим и на претходно питање: севером Косова управљају групе људи које неки називају активистима СНС-а, али је у ствари реч о криминалцима, а не активистима. Они су инструисани да застрашују сваког оног за кога се оцени да сметају Вучићу или његовој странци. И не раде само то него на неки начин управљају животима људи у све четири општине на северу Косова. Од њих зависи ко ће добити посао, стан, ко ће добити уговор на тендеру… Постоји локална власт која је изабрана у оквиру косовских локалних избора 2013, али ти људи само фигурирају. Они од тих криминалаца и полукриминалаца добијају инструкције за сваку одлуку коју треба да донесу.

У последње време се доста причало о сукобима унутар Српске листе, између оних који подржавају СНС и оних иза којих стоји Вулин…

То је потпуно погрешна представа и вештачки направљена подела, јер су Вучић и Вулин део исте политике и то су исти људи, само се боре око поделе плена. Ми смо и раније имали сличне проблеме на северу, али се ситуација знатно погоршала откад је Вучић дошао на власт. Сви знају шта се дешава, али о томе се само шапуће, јер се људи боје за голи живот, а немају коме да се пожале.

Зар није Еулекс ту да им помогне?

О томе нема ни говора. Погледајте само шта се десило Оливеру Ивановићу, који је без кривице провео толике године у притвору и тек недавно је пуштен на привремену слободу. Имам осећај да и међународном фактору одговара оваква ситуација, јер им те криминалне групе које сам поменуо завршавају послове, дисциплинују Србе. Видите и сами да нема више никаквог организованог отпора, барикада… Криминалцима је заузврат обезбеђено да се несметано баве својим пословима. Дакле, они имају подршку и Београда и међународне заједнице, па могу да раде шта хоће.

Сличне групе су постојале и у време претходне власти, за време Бориса Тадића. Име Звонка Веселиновића се помињало у вези са спаљивањем прелаза на Јарињу…

Тачно је да је било тога, и да се о Веселиновићу говори још од 2011. Ја га лично нисам тада познавао, али сам знао да је помагао, да је био са народом. Он није као данас имао ту врсту слободе да ради шта му се прохте, није био власт, нити је био инструисан из Београда. Знао се неки ред, постојале су институције, како на републичком тако и на локалном нивоу. Данас је Веселиновић један од најближих Вучићевих сарадника. Међутим, није реч само о њему – тај криминални круг је много шири и јачи него икада.

Хајде да попричамо о Бриселском споразуму. Тај споразум, као и дијалог о нормализацији односа Београда и Приштине, не форсира само међународни фактор, него су га подржале све српске владе од 2011. до данас. Ви сте, међутим, од почетка били против.

Тачно, а и данас сам против, као и већина људи са севера Косова. Већ тада смо знали да ће тај дијалог довести до поражавајућих резултата и ситуације коју имамо данас.

Најпре, након рата 1999. године, када је Косово стављено под међународну управу, било је речено да наше снаге морају да се повуку, а да ће се о статусу Косова И Метохије разговарати накнадно, како о статусу Срба, тако и о статусу побуњене албанске заједнице. Уместо тога, разговара се само о положају српске заједнице, и то у оквиру нечега што је одвојено од Србије и што би требало да буде независно Косово. Уопште се не разговара о праву Републике Србије на том простору, а то би требало да буде главна тема сваког дијалога. Овако смо стављени пред свршен чин.

На то би се могло одговорити да се Срби и Албанци никада неће сложити око статуса Косова, али да се, у међувремену, мора разговарати о практичним питањима.

Никада нисмо били против разговора, него о начину на који се разговара и о темема које су постављене. Ми у северним општинама смо од почетка били спремни да разговарамо са представницима међународне заједнице, о свему па и о практичним решењима. Али кад је реч о статусу, ми не прихватамо да је Србија 1999. изгубила Косово и да је то готова ствар. Није спорно да Албанци не прихватају Србију као своју државу, али је реалност и то да Срби не желе да им држава буде независно Косово или некаква Велика Албанија. Од тога је требало почети. Уместо тога, намеће нам се држава у којој не желимо да живимо и тражи се од нас да се одрекнемо српског држављанства. Ми само хоћемо да задржимо статус који смо имали од кад смо рођени, а Албанци траже нешто ново, то јест независно Косово. Нажалост, Београд је пропустио шансу да се разговор постави на тој основи.

Лично мислим да није све изгубљено и да Србија треба да настави да се бори. Не силом, и не празном реториком да никада нећемо признати независно Косово, него инсистирањем да Срби са Косова и Метохије имају исто право на избор које је дато Албанцима. Не заговарам поделу Косова у географском смислу, али би требало размислити о институционалној подели.

Зар Заједница српских општина не представља управо такво решење?

Не. Ко год је мало пратио ту причу, зна да та Заједница, тако како је замишљена, неће имати готово никакве надлежости, чак ни на чисто локалном нивоу. Разумем да је Србија морала да повуче снаге безбедности са Косова, али није требало да повуче све своје институције. Уосталом, Приштина ни овакву Заједницу неће да прихвати, иако је Тачи у праву када каже да ће она бити само некакво удружење грађана. Србија је, нажалост, нашу судбину потпуно препустила албанској већини.

У Бриселу, међутим, кажу да је главни циљ дијалога да се побољша живот такозваних обичних људи док се питање статуса не реши. Постигнути су многи договори, о правосуђу, таблицама, прелазима… Како се по вама дијалог одразио на статус народа који живи на северу?

Откад је дијалог кренуо 2011. године, прва ствар је био споразум о слободи кретања и личним документима. После тога смо имали низ других споразума, а српске институције су се повукле са севера, док их на југу практично није ни било. Зашто би Албанци, који никада у значајнијем броју нису живели северно од Ибра, одлучивали о нашој судбини? Александар Вучић им је то омогућио у име приближавања Европској унији, мада ја не видим да смо данас ближе него што смо били пре пет година.

А кад је реч о обичним људима, они су у страху. Грађани немају ни физичку ни правну безбедност. Пре десет година није било могуће да Албанци неконтролисано прелазе Ибар и нападају Србе, а у последње време смо имали неколико таквих случајева. Било је напада ножевима и пиштољима на српску децу.

Да, али када смо малочас причали о нападу на вас, рафале на вашу кућу нису испалили Албанци, него српски криминалци о којима сте говорили.

Нажалост, то је тачно и може се рећи да ми од њих прети већа опасност него од албанске стране. Косовска полиција не може да помогне ни кад су једни ни кад су други у питању, јер функционише у оквиру приштинског система. До 2012. смо бар имали бивше полицајце, у цивилу, који су ипак добијали неку плату, пратили су ситуацију и били су фактор одвраћања. Сад је безбедност јако нарушена.

Друга ствар је то што људи данас далеко лошије живе него до пре неку годину, иако нас стално убеђују да дају огроман новац и инвестирају у нас. За време ДОС-а, о коме Вучић говори као о најгорим лоповима, Срби су боље живели, имали су више посла, више пара и институције које су их штитиле. Данас имамо криминалне групе Александра Вучића. То се види и по томе што се људи исељавају, јер немају више веру у будућност. Што је најгоре, иако су људи потпуно свесни да их је ова власт изиграла, боје се да се замере и постали су послушници те власти и раде како им се каже.

Све што сте малочас рекли, од угрожене безбедности грађана, преко самовоље једног човека, до лагања о томе да нам је сваким даном све боље, безнађа и исељавања, звучи као опис стања у ужој Србији. На основу чега мислите да би вам било боље ако би север Косова поново био њен део?

Ми видимо да је ситуација у Србији веома слична нашој. Ова и оваква Србија и оваква власт са Вучићем на челу нам неће помоћи, и људи су тога свесни, чак и они који су гласали за њега. Разлика је само у томе што је Косово окупирано споља, а Србија изнутра. Без промене власти у Србији, ни овде ни тамо неће бити напретка.

(Разговарао Дејан Анастасијевић)

*

Извор: НСПМ