РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: Проф. др Мирјана Анђелковић Лукић – Специјални, ХЕМИЈСКИ и РАДИОЛОШКИ рат НАТО алијансе над Србима 1999. уништавањем здравља народа и природе хиљадама година унапред!

Изузетну част имала сам да на Међународној Еко-конференцији® 2015. у Новом Саду чујем излагање научног рада проф. др Мирјане Анђелковић Лукић, на тему ХЕМИЈСКИ, РАДИОЛОШКИ И ЕКОЛОШКИ АСПЕКТИ АГРЕСИЈЕ НАТО АЛИЈАНСЕ НА СРЈ. После одржане конференције упознала сам поштовану проф. др Мирјану и разговор са њом сам приредила да бисмо, тако заједнички, обележиле годишњицу биолошко-хемијског геноцида 1999.године над народом Србије од стране 19 земаља Европске уније, у удруженом злочиначком подухвату против цивилног становништва. Последице ове злочиначке агресије осећамо и дан-данас, агресију нико није осудио и штету нико нијеадокнадио, а на страну оне НАЈВЕЋЕ која ће трајати и преко 4,5 милиона година, колики је век полураспада уранијума којим су нас „хуманитарно“ бомбардовали…

Мирјана Анђелковић Лукић: „Моја тема је мало необична, можда ето мислите да је то 1999. година, да је то прошлост, међутим та 1999. година и те еколошке промене трају још увек, што се огледа и на нашем здрављу и на здрављу наше природе…“

Овим речима је почела представљање свог научног рада професор др Мирјана Лукић Анђелковић, дипломирани инжењер, технолог, доктор техничких наука, судски вештак за војне експлозиве. До пензионисања 2003. године радила је као виши научни сарадник Војно-техничког института у Београду. Аутор је књига „Балкански синдром“ (2001), „Дарови Милосрдног анђела“ (2008 – прво издање / 2015. друго издање), као и преко стотину стручних и научних радова у области заштите природне средине. Њено дело представља најпотпунији покушај да се научно обраде све последице радиолошких, хемијских и биолошких удара на нашу земљу током агресије НАТО 1999. године…

Биљана Диковић: Поштована, Ваш научни рад има наслов ХЕМИЈСКИ, РАДИОЛОШКИ И ЕКОЛОШКИ АСПЕКТИ АГРЕСИЈЕ НАТО АЛИЈАНСЕ НА СРЈ… Реците нам укратко о садржају па ћемо даље разрадити појединачне значајне чињенице тог стравичног геноцида над нашим србским народом…

Мирјана Анђелковић Лукић: Приликом сагоревања, и детонације енергетских материјала експлозива и барута, (ракетних горива) неконтролисано се ослобађа велика количина гасова, продуката сагоревања и детонације. Имајући у виду да је на СРЈ бачено преко 30.000 тона разних разорних пројектила, бомби и ракета, ослобођена количина гасова на релативно малом простору је огромна и штетна. Бомбардовање у току агресије НАТО алијансе на СРЈ изазвало је пожаре на хемијским постројењима, резервоарима са нафтом и рафинеријама. Продукти сагоревања су изузетно отровни са особинама бојних отрова, као што је фозген или хлороводоник. Поред овог, ослобађани су оксиди азота, цијано-једињења гасовити оксиди угљеника и велике количине чађи, који су директни узрочници ефекта стаклене баште и глобалног загревања. Употреба запаљиве муниције са осиромашеним ураном 238 је вид вођења радиолошко-нуклеарног рата са свим његовим последицама по живи свет СРЈ. Последице су повећани број најтежих обољења које се из године у годину повећавају.

Биљана Диковић: Према подацима Института за заштиту здравља Србије „Др Милан Јовановић – Батут“, „Регистар за рак у централној Србији 2011“, у периоду од 2002. до 2009. године, укупно је оболело од различитих врста карцинома само у централној Србији 199.119 особа оба пола, а умрло 99.846 особа. Ако се зна да је карцином различитих врста на другом месту оболевања у Србији, после срчаних болести, а испред шећерне болести, србска нација је према овим статистичким подацима веома болесна. Имамо негативан прираштај, односно већи број људи умире него што се рађа. Међутим, чињеница је да све већи број младих брачних парова има проблема са зачећем. Постоји оправдана сумња да је и то последица еколошког загађења које је настало услед коришћења бомби различитог хемијског и убојног састава за време агресије НАТО алијансе на СРЈ 1999. године…

Мирјана Анђелковић Лукић: Тачно, и то треба посебно нагласити на почетку нашег разговора о овој теми. Важно је томе додати и да је простор СРЈ бомбардован и другим отровима, (како су српски војни стручњаци упозоравали још за време трајања рата) , то потврђује и интервју шпанског пилота борбеног авиона Ф-18 капетана Адолфа Луис Мартин де ла Оса. Он је непосредно после завршетка бомбардовања 1999. године у шпанском листу „Артицуло 20“ оптужио владе земаља које су извршиле агресију на СРЈ за ширење лажних вести о самом рату. Изнео је податак да убијање цивила није била грешка него план.
„Нема ни једног новинара који зна шта се дешава у Југославији. Уништавају земљу, бомбардују новим оружјем, отровним нервним гасовима, уранским бомбама, напалмом, стерилишућим хемијским супстанцама, хербицидима који трују усеве, о свему томе још ништа не знамо“, упозоравао је капетан Мартин де ла Ос. То су речи једног пилота који је био под великим притиском своје савести и јавно се побунио против таквог злочиначког акта.

Иначе, СВИ пројектили који су бачени на нашу земљу током бомбардовања, по својој разорности и намени, могу се сврстати у три опште групе:
– разорни, вођени и невођени, различитих калибара, (ракете, бомбе и касетне бомбе)
– противоклопни и против бетонских утврђења, пуњени осиромашеним ураном (ОУ)
– разне врсте такозваних „меких“ бомби, које не делују разорно, али праве велике штете.
Осим коришћења пројектила са осиромашеним ураном, на нашим просторима током бомбардовања су коришћене комбинације експлозива и ракетних горива са одређеним хемијским једињењима која реакцијама у току експлозије ослобађају веома отровна и канцерогена једињења или хемијске радикале.

ХЕМИЈСКИ АСПЕКТИ АГРЕСИЈЕ

Биљана Диковић: Изјавили сте да се, поред директних штета изазваних експлозијама бачених бомби и ракета, на територији СРЈ се водио специјалан рат, који по својим ефектима спада у хемијске ратове.

Мирјана Анђелковић Лукић: НАТО алијанса није директно користила хемијска средства (бојне отрове) у нападу на нашу земљу, али је бомбардовањем циљаних мета – индустријских постројења и складишта хемијских сировина, као и паљењем нафтних резервоара и нафтних постројења, посредно је изазивала ефекте по последицама веома блиске ефектима хемијског рата.

Плански и смишљено су гађана постројења и складишта хемијске индустрије. Бомбардовани су објекти у Панчеву, Новом Саду, Лучанима, Прахову, Бору, Баричу.

Услед експлозије и пожара у ваздух, земљиште и водотокове доспеле су огромне количине врло отровних и по здравље опасних материја: хлороводонична и сумпорна киселина, азотна киселина, хлор, мономер винилхлорид, етилендихлорид, жива, пирален, амонијак, и многи други, такође отровни агенси.
НАТО је агресијом на нашу земљу и намерно изазивајући еколошку катастрофу, угрозио подручје са изворима незагађене воде, (Србија је подручје са највећим бројем минералних лековитих извора у Европи) и здраве хране, чиме је директно угрожено подручје целог Балкана, али и Европе.

Биљана Диковић: Коришћени експлозиви током агресије НАТО алијансе на СРЈ били су веома разорног и вишестраног дејства… И какве су реакције сагоревања?

Мирјана Анђелковић Лукић: Изучавајући врсте и састав експлозива који су били у бојевим пуњењима разорних пројектила – бомби и ракета којима је гађана територија СРЈ, као и њихове карактеристике, види се да су брзине детонације од којих зависе и остале разорне особине експлозива веома велике. Бризантним експлозивима, тротилу (ТНТ), хексогену (РДX) и октогену (ХМX), додали су и друге енергетски богате супстанце, као што је амонијумперхлорат, амонијумнитрат, као и алуминијум у праху који се користи у запаљивој муницији. Разлагањем експлозива који садржи, на пример аморнијумперхлорат, настају веома отровна хлорна једињења, оксиди, али и хемијски радикали, а у посебним, адијабатским условима у којима се одвија детонација долази до појаве елементарног хлора, који је изузетно отрован гас, загушљив и агресиван. Хлорни оксиди и радикали ослобођени детонацијом, са водом из ваздуха стварају киселе кише услед којих долази до уништавања вегетације.
Треба још додати да су количине различитих гасовитих продуката из килограма експлозива изражене у молским процентима веома велике.

Одговор на други део вашег питања је, да се приликом разлагања експлозива који садрже флуор у свом молекулу, као и сагоревањем течних ракетних горива која садрже ове компоненте, настају изузетно отровна, агресивна једињења, као што су: флуороводоник, флуороводонична киселина, флуорни оксиди, разни флуорни радикали, а може да дође и до издвајања елементарног флуора у условима адијабатског разлагања у току експлозије. Ослобођени гасовити слуороводоник реагује са водом, као и са траговима воде у ваздуху, и даје флуороводоничну киселину. Њено постојање на само једном кубном центиметру у кубном метру ваздуха – изазива тешка тровања и озбиљна оштећења организма. Флуороводонична киселина је жесток отров. Приликом експлозије, разлагањем флуорних једињења могу настати и флуорни оксиди – веома отровна гасовита једињења. А ако дође до издвајања флуора, он, као веома реактиван елемент, реагује снажно са водом тако што јој одузима водоник, при чему се ослобађа велика количина атомског кисеоника – озона, водониксупероксида, флуоромоноксида и флуороводоника.

Приликом њихових разорних дејстава у атмосферу су се ослобађале огромне количине гасова, који су поред ЦО, ЦО2, ХЦН, ХЦл, ЦЛ2. НО, НО2, Х2, садржавале и флуороване деривате из ракетних горива. Удисање таквих, гасовитих, канцерогених продуката, који настају услед сагоревања погонског ракетног горива ракете, веома је штетно по човеково здравље и поспешује развој опасних злоћудних обољења, пре свега дисајних органа.

Биљана Диковић: Реците нам конкретне примере сагоревања хлорних једињења који су се догодили у агресији НАТО 1999. у Србији…

Мирјана Анђелковић Лукић: Конкретно, у панчевачкој „Петрохемији“ гађан је резервоар са мономером винилхлоридом, једињењем које се користи за израду пластичних маса и које је врло отровно и канцерогено. Сагоревањем винилхлорида у ваздуху, уз непотпуну оксидацију, осим оскида угљеника и чађи, настаје хлороводонична киселина и веома опасно једињење хлора фозген, познато као бојни отров. То је карбонилхлорид који спада у бојне отрове загушљивце, мирише слично трулом воћу или сену. Истовремено сагоревањем долази, услед мањка кисеоника, и до стварања фозгеноксима који спада у групу бојних отрова јачих од фозгена и делује као загушљивац, сузавац и пликавац.

Биљана Диковић: Гађали су и резервоаре са нафтом…

Мирјана Анђелковић Лукић: Нафта и њени деривати немају у свом молекулу кисеоник, тако да за своју оксидацију (сагоревање) морају да троше кисеоник из околине, а уколико пожар траје дуго становништво је угрожено од гушења, услед недостатка кисеоника.
Из оштећених реактора исцурела је велика количина нафтних деривата, који нису до краја изгорели и излили су се у реке, или ушли у земљу. Садржај бензола у дериватима бензина је око 1%, па то значи да је у земљу исцурело више тона бензола, који је једна од најопаснијих хемикалија, јер је канцерогена и директно улази у организам преко коже и изазивач је бензенске леукемије.

Биљана Диковић: У току бомбардовања, агресије НАТО на наше електричне системе и далеководе бацане су такозване „меке бомбе“ (проводљива влакна), касетне бомбице БЛУ114, које су намењене за паралисање електроенергетских постројења, гађане су трафостанице, електране и далеководи…

Мирјана Анђелковић Лукић: Те „меке бомбе“ и касетне БЛУ114, представљају касетне пројектиле у којима се налазе контејнери са специјалном муницијом, „субмуницијом“, а назив „меке“ добиле су јер постоји мала вероватноћа да изазову успутне штете разарањем.
После дејстава те изузетно проводљиве „паучине“ читава Србија је била у мраку. Уништавање електричних постројења директно је утицало на повећање патњи цивилног становништва, јер је са нестанком струје нестајало и воде у појединим деловима градова, и струје у болницама која је неопходна за рад медицинских апарата. Када су наши стручњаци брзо и успешно решили проблем „паучине“, НАТО је почео да гађа електричне трансфоматоре и истицања трансформаторског уља.

А, трансформаторска уља (полихлоровани бифенили) су изузетно токсичне супстанце. Спадају у генотоксичне хемикалије и према каталогизацији СЗО при УН сврстане су у групу 2А хемикалија са вероватно канцерогеним деловањем по људе. Ова уља трајно загађују воде, јер им је молекулска маса већа од воде и падају на дно, и декларисана су као отров. Сва настала једињења у току горења пиралена су отровна и канцерогена, а посебно отровна су једињења диоксини који су се током пожара на хемијским резервоарима ослобађала у огромним концентрацијама, тако да је ова агресија имала карактеристике диоксинског – хемијског рата.

Биљана Диковић: Масивним нападом бомбама пуњеним класичним експлозивом уништена је електрична, водоводна, хидрантска и канализациона мрежа рафинерија, чиме је практично паралисан рад структура цивилне заштите на ублажавању еколошке катастрофе…

Мирјана Анђелковић Лукић: Додајте тим масивним нападима и то да је нападом на трансформаторе дошло до контаминације пираленом.
У Крагујевцу су приликом бомбардовања фабрике аутомобила „Застава“ горели трансформатори са пираленом и у воду реке Лепенице исцурила је велика количина пиралена. Загађење воде и дна реке Лепенице није постојало пре бомбардовања, али је после регистрована повећана количина овог генотоксина у реци.
У Београду су разорним бомбама гађани трансформатори у Лештанима и на Бежанијској коси. Над Бежанијском косом је црни облак од пожара пиралена злокобно стајао више часова, све док га југоисточни ветар – кошава, није потерала ка централној Европи.
Пирален је од 2001. године забрањен за употребу у Европи и сви трансформатори који садрже пирален треба да буду замењени.

РАДИОЛОШКИ (НУКЛЕАРНИ) АСПЕКТИ АГРЕСИЈЕ

Биљана Диковић: Различита је прича колико је на СРЈ у НАТО агресији 1999. године бачено пројектила са осиромашеним ураном. НАТО алијанса је признала 30.000 пројектила, али с обзиром на то ко су и како раде, сумњамо да је тај број много већи. Војска СРЈ изнела је податак од 50.000…

Мирјана Анђелковић Лукић: Употребом пројектила са осиромашеним ураном (противтенковска муниција и муниција већих калибара велике разорне моћи за уништавање бетонских утврђења и бункера, такође са осиромашеним ураном), НАТО алијанса је против СРЈ водила и специфичан радиолошко-нуклеарни рат, уз дугорочно загађивање еко-система, и покушај затирања живота на овим просторима, које ће имати несагледиве последице по сав живи свет, не само код нас, већ и у Европи.

Муниција са осиромашеним ураном има трајне последице по становништво и после престанка ратних дејстава, јер време полураспада нуклеида (радиоактивних продуката сагоревања осиромашеног урана) на терену износи око четири милијарде година. Отуда је ова муниција забрањена резолуцијом Подкомисије за превенцију дискриминације и заштиту мањина комисије УН за људска права из 1996/97 године. Знатно повећање нивоа радиоактивности на територији Србије, Македоније, Црне Горе и поготово Косова и Метохије представља резултат примене крилатих ракета „Томахавк“ и пројектила од 30мм које улазе у комплет наоружања америчких јуришних авиона „А-10“. У главама крилатих ракета „Томахавк“ се користи око 20 килограма осиромашеног урана. Војна примена ОУ за израду пројектила са повећаном кинетичком енергијом зрна је актуелна у последњих двадесет година. Намењена је за неутралисање и уништавање противничких оклопних борбених возила и склоништа.

Руски стручњаци наводе да је у НАТО агресији на СРЈ 1999. године изручено више од 30 тона муниције са осиромашеним ураном. Поређења ради, највећи руски нуклеарни реактор ББЕР-1000 садржи 60 тона урана. Руски извори такође наводе да постоји могућност да се уран из НАТО муниције те 1999-е распршио над свим балканским државама и да је сигурно доспео до резервоара са водом.

После удара у препреку зрно се пали и ослобађа сићушне честице које сагоревају у додиру са ваздухом, изазивајући код оног ко их удише оштећења краткотрајног или дуготрајног карактера. Ове честице контаминирају околну средину, могу се унети у организам инхалацијом или оралним путем, могу се разносити на веће удаљености (до 40 километара). Према подацима немачких атомских физичара СРЈ је у агресији НАТО 1999. године гађана минијатурним атомским бомбама, што је допринело још већем загађењу животне средине. Оксиди урана су отровни и делимично растворљиви у води, па могу да контаминирају подземне воде, а преко биљака да доспеју у ланац исхране људи. Муниција са ОУ има трајне последице по становништво и после престанка ратних дејстава.

ЕКОЛОШКЕ ПОСЛЕДИЦЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА 1999.

Биљана Диковић: Подручје наше лепе Србије било је пре НАТО агресије 1999. године чисто станиште незагађене природе и чистих, незагађених извора воде. Током дејстава НАТО земаља у злочиначком подухвату геноцида над Србијом еколошка слика се променила на горе…

Мирјана Анђелковић Лукић: Биодиверзитет у Србији је током ратних дејстава НАТО над СРЈ био изложен, посредно и непосредно, вишеструким негативним физичким, радиолошким и хемијским ефектима.
Вршена је обимна и континуирана деструкција копнених и водених станишта.
Гађани су поред осталих делова Србије, и њени национални паркови и заштићени природни локалитети.
Непосредним ратним ефектима поремећена је популациона структура врста (биљака, ретких птица, шумских животињских врста). Ефекти ратних дејстава на екосистемском биодиверзитету Србије су направили велику штету, чије ће последице дуго да се испољавају на САВ ЖИВИ СВЕТ на нашим просторима.

Биљана Диковић: Последице НАТО агресије 1999. на СРЈ су већ увелико видљиве… У Италији је 2007. године потврђена истина да су војници који су дејствовали у контаминираним територијама на Косову и Метохији, контаминираних осиромашеним ураном, и да је као последица – умрло 45 војника, а 515 оболело од рака штитне жлезде.

Мирјана Анђелковић Лукић: У ранијем извештају медицинских стручњака, који је за рачун италијанског Министарства одбране сачињен 2002. године наводи се да је међу италијанским војницима који су служили на Балкану забележен неуобичајено велики број случајева Хочкинсове болести – малигних обољења штитне жлезде. Сличним подацима располажу и удружења ратних ветерана у Белгији, Шпанији, Португалији и Холандији. Велика Британија и САД су признале да удисање прашине осиромашеног урана може да буде опасно по здравље, али тврде да је та опасност краткотрајна и локализована.

У Србији се, међутим, о овој теми не говори. До данас није урађена ниједна студија о последицама дејства осиромашеног урана на становништво, као ни на војне и полицијске снаге које су биле ангажоване у одбрани земље, посебно на КиМ и југу Србије. Можда ти подаци и постоје, али су далеко од очију јавности и о томе се не говори. А требало би, јер је сигурно да међу тим људима постоји одређен број који је оболео и који болује у кругу своје породице, делећи са њима патње и трошкове мучног лечења…
Коришћење бомби са осиромашеним ураном на КиМ и југу Србије представља злочин против људи, који ене може да буде сакриван иза зида тишине и не сме да остане некажњен. Војни стратези САД, који су дали зелено светло за употребу муниције са ОУ наводе да су припадници КФОР-а , као и становништво КиМ безбедни?! Али, подаци из Пентагона показују да су Пећ, Ђаковица и Призрен, као и друга подручја ове покрајине засута десетинама хиљада пројектила са ОУ. Радиолошки најзагађенија су подручја на потесу Пећ – Призрен – Ђаковица. На овим местима убрзо после употребе ове врсте муниције, измерена је радиоактивност од 236.000 Бq/кг земљишта, при чему је ниво радијације прекорачен чак 1.200 пута.

Биљана Диковић: Наши лекари драматично упозоравају да је повећан број оболелих од разних врста карцинома и леукемије, да је Србија по броју новооткривених и оболелих од карцинома међу првим у Европи, а да нам тек предстоји епидемија карцинома… Неоспорно је да је НАТО агресија на СРЈ 1999. године била поред хемијског, биолошког, еколошког и посебан геноцид над цивилним становништвом Србије…

Мирјана Анђелковић Лукић: Рак масовно коси становнике Србије. Према последњим подацима Националног регистра за рак, од ове опаке болести 2011. године је умрло 21.007 особа, од тога 12.085 мушкараца и 8.922 жене. Посебно забрињава чињеница да стопа смртности расте брже него стопа оболевања. Морталитет се годишње увећава за два и по, а учесталост оболевања за два одсто. Због тога нам прети опасност да се нађемо у ситуацији да се број новооткривених случајева малигних обољења и број умрлих на годишњем нивоу – изједначе.
Др Снежана Живановић Перишић из Одељења за превенцију и контролу незаразних болести Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ каже да је од 2002. до 2011. године стопа морталитета од рака у Србији порасла за 17%!!! Од рака бронхија и плућа годишње умре 4.600 оболелих, од малигних тумора дојке 1.600 а од рака грлића материце 500 жена. Рак дебелог црева и ректума покоси још 2.600 оболелих, а карцином простате 800. Последњи подаци за 2011. годину показују да се годишње открије 33.000 нових случајева рака, а професор др Слободан Чикарић, председник Друштва Србије за борбу против рака и коаутор у књиге ”Злочин у рату, геноцид у миру”, упозорава да би број оболелих 2015. могао да достигне и 40.000, а умрлих од 22 до 23.000.
Према „Регистру за рак“ у централној Србији се годишње дијагностификује више од 33.000 нових случајева обољевања од рака, а само у Београду открије око 8.000 новооболелих.
У Србији од рака годишње умре око 21.000 људи, а у главном граду више од 4.600 мушкараца и жена.
Током последње деценије оболевање од свих облика рака у Србији је порасло за 25% код мушкараца и за 18% код жена, а број оболелих од малигних тумора у Београду порастао је за 16%.
У Војводини број лечених пацијената од карцинома у 2007-ој је био 7.324. а и 2008-ој години 8.133.
Србији не постоји ни минималан облик сарадње са стручњацима из западне Европе у којој је због пораста броја оболелих војника одавно упаљена лампица за узбуну. Сарадње нема ни са лекарима из Италије где је највећи број умрлих и оболелих од последица јонизујућег дејства осиромашеног урана.

Биљана Диковић: Знамо да су Уједињене нације фалсификовале истину и криле извештаје о еколошкој ситуацији у Србији, шокантан је био извештај сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП-а, Програма УН за човекову околину, из маја 1999. године који нигде није био приказан…

Мирјана Анђелковић Лукић: Тај текст извештаја Бакари Кантеа у целости никада није објављен, али су делови процурили у јавност захваљујући америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви. Роберт Парсонс сведочи о томе како су се у канцеларијама УН, у атмосфери унутрашњег раздора, цензурисали и „фризирали“ извештаји о здравственим последицама употребе оружја са осиромашеним ураном на Балкану. Извештај је категоричан у оцени да ће наредне генерације које живе на бомбардованом тлу, патити од канцерогених обољења, леукемије, биће повећан број спонтаних побачаја и долази до деформитета новорођенчади. У извештају Бакари Кантеа пише да су због бомбардовања природу у СРЈ загадиле отровне супстанце, међу којима су најопаснији полихлоровани-бифенили (ПХБ), висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести.
Пошто у региону Србије најчешће дувају северозападни ветрови, то практично значи да загађење иде од Србије ка Мађарској, Немачкој, Хрватској и БиХ и Републици Српској, или ка Албанији, Македонији и Грчкој.
Британски стручњак Кит Бавершток, бивши директор службе за радиолошку заштиту у европској канцеларији Светске здравствене организације, који је први пут констатовао да уран оштећује генски материјал, а Организација то „превидела“, тврди да су полазиште за његова испитивања управо били резултати америчког војно-истраживачког програма. СЗО је 2001. под притиском САД лажирала извештај УН и избацила сазнање да је оружје којим је бомбарован народ у СРЈ 1999. године – КАНЦЕРОГЕНО.
После завршетка бомбардовања, од 24. марта 1999. године, Грци и Бугари су у мају и јуну 1999. године слали извештаје да је зрачење код њих 30 пута увећано у односу на природни фон, што је доказ да су тоне радиоактивног отпада расејане по читавом простору Балканског полуострва.
Биљана Диковић: Захваљујем се на разговору и молим да завршимо констатацијом судског вештака за војне експлозиве о АГРЕСИЈИ земаља чланица ЕУ, у удруженом злочиначком подухвату НАТО 1999. године НАД ЦИВИЛНИМ СТАНОВНИШТВОМ СРБИЈЕ…

Мирјана Анђелковић Лукић: Захваљујем се и ја вама на интересовању и питањима.
На крају можемо да кажемо да се на територији СРЈ водио специјални рат, који по својим ефектима спада у хемијске и радиолошке ратове. НАТО алијанса је бомбардовањем циљаних мета посредно изазивала ефекте по последицама веома блиске ефектима хемијског рата, односно као да је користила бојне отрове, а применом муниције са осиромашеним ураном допринела је настајању ефеката радиолошког удеса угрожавајући здравље целокупног становништва и загађујући природу хиљадама година унапред.

Биљана Диковић

23. 3. 2016. За СРБски ФБРепортер разговарала Биљана Диковић