Декларација о заједничком језику нова подвала Србима

Из Сарајева је потекла Декларација о заједничком језику. Покренута од стране филолога и интелектуалаца, ова иницијатива на први поглед делује као прича о царевом новом оделу.

Нешто што је очигледно деценијама да на просторима од Купе до Тимока и од Суботице до Дубровника, велика већина народа говори једним језиком формулисано је у документу који су већ потписале хиљаде грађана. Иако су покретачи ове иницијативе углавном из Федерације Босне и Херцеговине и Републике Хрватске, део њих је из Србије и Црне Горе.

Декларација је донесена управо о педесетој годишњици одлуке хрватских националних културних установа да раскину „Бечки договор о заједничком српскохрватском језику“. Писана је балансирано, она говори о национализмима и политизацији, као да су национализми свих народа који говоре овим језиком довели до његових вештачких подела. Такође, они прихватају „полицентричност језика и одбијају да се изјасне око његовог имена, одричући овом питању већи значај.

Уништавање ћириличних саобраћајних натписа у Херцеговини

Упркос бројним позитивним коментарима у српској јавности, професор са Филолошког факултета у Београду Вељко Брборић изјавио је да декларација има смисла уколико „зове на помирење“ и „не руши углед српског језика“.

Пођимо од почетка. Међу потписима је свега неколико филолога. Са српске стране то су углавном политички потпуно неактивни и незаинтересовани научници. Писци декларације наставили су обичај да постоје две врсте кривице: српска и она коју Срби деле са другима, па је тада она општа због чега њени носиоци нису именовани. Као и око ратних злочина, и овде ми говоримо о „својим“, а они о „нашим злочинима“. Питање језика свуда је решено на исти начин: језик је добио име у давнини и без обзира на касније политичке развоје и ратне исходе оно је остало непромењено.

Данас свега неколико процената Аустријанаца себе види као Немце, међу Американцима нема националних Енглеза, векови су прошли од када су Бразилци отерали португалске Брагансе и укинули царство… Ипак, аустријски, амерички и бразилски језик нису настали. Нису Срби, ни Србија одбацили раније језичке споразуме. Ми смо први прихватили садашњи, потпуно нетачан и у суштини шовинистички назив (пошто је везан за територију на којој га већина не прихвата) језика Бошњака/Муслимана. Код нас је могуће зауставити рад суда позивајући се на стручне преводиоце за хрватски или „босански језик“. Није забележено да је у Србији из библиотеке избачена било која књига, а посебно не зато што је писана на другом писму или на неком новом језику. Није Србија при Унеску испословала да због писма на коме су писана нека дела хрватских писаца буду проглашена српском културном баштином.

У Србији никада нико није добио батине због језика или писма. Да ли је тако у Хрватској где разбијање табли са хрватским грбом које су писане ћирилицом доноси победу на изборима? Па, тврдња Николе Стојановића о језику објављена у једним српским новинама почетком 20. века довела је до погрома над Србима у Загребу.

Разбијање ћириличних табли у Вуковару

Не желим да учествујем у стварању политичких језика какав је црногорски и отимању српских писаца какви су Владан Десница или Меша Селимовић. Не желим ни да учествујем у обезимењавању језика који под овим именом постоји хиљаду година. Да, српска научна и културна елита била је спремна на компромис. Да, Србија је била аутономна кнежевина која је имала владу, војску, школе, царину. У време када је хрватски језик био сведен на Загорје и када се у јавним установама њиме није смело говорити. Ради истине и у нади у мирну и споразумну будућност створен је заједнички језик. Хрватски језик тиме је нормиран и спашен ако не од пропасти, а онда од ограничавања на делове данашње Хрватске. Ако не верујете, прочитајте мемоаре хрватског поглавника Анте Павелића морали су да их преводе на савремени хрватски. Тако је: током „великосрпске Југославије створени су други језици, а хрватски је уз помоћ Римокатоличке цркве успио да обједини три дијалекта у један политички језик“.

Године 1914. читава Србија од Београда до Ђевђелије говорила је српски језик. Српски је био језик читавог народа Црне Горе (осим Албанаца), српски се говорило у Дубровнику, у значајном делу Далмације. Српски су споразумом у Славонском Броду као свој језик прихватили и муслимани Босне и Херцеговине. Четвртина становништва Хрватске говорила је српским језиком. Срби су били спремни да тај језик зову српско-хрватски. И нису ни Србија, ни Милошевић прекинули такво стање, већ су то учинили хрватски, бошњачки и црногорски национализми. Српски и ћирилицу су у Београду 1915. забранили аустријски окупатори, забрану су проводили хрватски и муслимански војници. Ђирилицу је забранила НДХ, заједно са целим језиком и читавим српским народом. Данас у Хрватској има много више Срба од оних који говоре српским језиком. У мирној Истри тај број је за 30 одсто већи. Језик је пут асимилације.

Разумем хрватске и бошњачке потписнике ове декларације. У Босни би хтели да се један језик зове „босански“ (или макар матерњи, као доскора у Црној Гори) па да мирно у школама асимилују Хрвате и Србе. Притом, дух који је у 20. веку тријумфовао у Загребу и Сарајеву дух је фашизма и фундаментализма. У недостатку Срба, жртве ће бити сами потписници декларације и њихови истомишљеници.

Поручујем им: „Жао ми је. Трпите. Ако нисте хтели да живите за Југославију, можете да гинете за НДХ, Изетбегистан“.

Међу Србима потписницима преовладавају они који сматрају да је национални идентитет небитан и да их за Србе ништа не везује. Ако је тако, зашто онда говоре туђим језиком? Сви они добро знају енглески језик па са тог становништа својим пријатељима „финим Хрватима“ и „добрим Бошњанима“ могу боље да објасне ствари, а нас Србе не би додатно малтретирали.

Чедомир Антић

*

извор: Расен