СРПСКА ЦРКВА У ВЕЛИКОЈ ОПАСНОСТИ

-Из дневника Грешног Милоја – 16. новембар 2012.

Данас сам се дружио са унуцима, на слави, код бакe Милеве у Драгачеву. У Београд стигох у ситне сате. У дилеми да ли одмах да легнем или погледам пошту, одлучих се за ово друго. Седох за компјутер. И, ево, осванух.

***

Писмо прво

Доктор Деса Крстић из Торонта шаље поздравље и пита за мати Јелену Вазнесењску: Да ли ће конак у Лозници стићи до зиме? Да ли ће се мати Јелена са сестрама преселити тамо? Да ли она има бар најнеопходније за живот сестринства?

Одговор сесрта Деси Крстић

Конак ће, с Божјом помоћу и добротом многих благочестивих људи, бити готов ускоро, али мати Јелена и њено сестринство никуд неће ићи са вазнесењског брда. Оне остају тамо да страдањем, подвигом и мучеништвом својим сведоче веру светоотачку, веру светосавску. И да сведоче срамоту, издају, нечовештво и вероломство прогонитеља својих, aдаби им тим сведочанством помогле да се покају и спасу. А покајаће се, постидети или уплашити од себе самих, кад тад.

А што питате да ли имају што је неопходно за живот, благовестићу Вам са радошћу: оне немају ништа, али имају све што потребују: богато се Богом богате; с Богом дањују; с Богом ноћују; у Бога се уздају; у  Божјем заклону стоје… И Бог им, преко добрих људи, пошаље цепаницу дрва, шаку брашна, флашу уља и по неку лепту.

Имају једну собу од брвана која им је и спаваоница, и вешерај, и кухиња, и шпајз, и трпезарија, и капела… у исто време. Али то ни за трун не умањује радост коју осећају од кад су силом и бездушјем владике , преко 100 свештеника и кордона полиције изјурене из свог стана у помрчину. Уставно начело о неповредивости стана су г. Хризостом, попови и полиција,  по обичају, окачили мачку о реп. А монахиње су опет започеле подвиг немајући ни кашику, као што је то већ чинила њихова игуманија Јелена, пре више деценија, кад је дошла у манастир који није имао ништа.

Ти бездушни људи у мантијама су им отели све што су трудовима својим и муком преголемом стекле: и стан, и  брашно, и уље, и сир, и кокошке, и козе…

Све. Осим најважнијег: душе. Душе њихове им нису могли отети зликовци! И душе њине, чисте, поју: Алилуја, алилуја, алилуја! Слава Теби Боже!

А њихова шатор-црква је препуна благочестивог народа који се недељом и празницима сабира на свете Литургије. Том народу се често придружују хришћанске душе са свих страна: са Косова, из Републике Српске, из дијаспоре, из Русије… дајући им подршку.

***

Писмо друго

Отварам следеће писмо: Миро Роглић из Хамилтона шаље ми своју песму:

Исповеднику вере православне

Оцу слободану илићу

Још један пастир стада Христовог

прослави Бога, а њега Бог .

Слободан Илић смирени свештеник ,

постаде нови исповедник .

Од стране унијата , паписта и јуда ,

објављена је пресуда пилатовског суда ;

митроносних вукова у јагњећој кожи ,

којом се осуђује овај пастир Божји .

На трону Светог Саве глумци седе ,

потомци Вараве и предатеља Христа ,

њихов је сада час и област таме ,

и њиховога оца лажи , Антихриста .

Завадили су земљу Србију , са Небом

и брата рођенога са својим братом ,

а исповеднике изводе на судове ,

Србија је пред грађанским ратом .

Христос Бог казао је у Јеванђељу,

ђаво ће чинити , велика и лажна чудеса ,

земља ће тада изменит лице своје ,

а звезде почет падати са Небеса .

Па и тада ко је раб Христа Бога ,

као што си ти данас , Оче Слободане

у катакомбама славиће Христа Бога ,

а Христос ће вам превијат ране.

Одговор Миру Роглићу

Поштовани, брате у Христу, Миро Роглићу,

Прочитах Твоју песму која остаје да као крајпуташ, стамено у векове, сведочи о страдању једног старца, дугогодишњег свештеника Слободана Илића, чија мајка  Цвета, потоња монахиња Меланија, је у монашком подвигу провела 30 љета и пред одлазак Богу на истину, своме сину, свештенику Слободану Илићу, попут мајке  Јевросиме, оставила аманет:

Преклињем те сине, млеком својим, немој се поклонити папи, немој служити нити се дружити с папистима и немој дати веру за вечеру!

Отац Слободан Илић је испунио завет  мајке Јевросиме и аманет своје мајке Меланије.

Отац Слободан је остао доследан узвишеном свештеничком позиву, и нашавши се у процепу, између кукавичлука и храбрости; лажи и Истине; зла и добра; кривде и правде: безакоња и поретка… бољи део је изабрао.

Угледао се на своју мајку Меланију, сестру Анастасију која је, такође, у монашком подвигу провела 50 година, на своју баку – монахињу Христину.

Угледао се на многе српске учитеље и светитеље, који су све дали за веру отачества, сведочећи је животом својим.

Као мало, скромно уздарје Твоме сведочанству, ево шаљем Ти факсимил текста из београдске „Политике“ од 13.07.2012.  у коме је фотографија на којој се види спровођење оца  Слободана у служашчим одеждама из Полицијске управе у Суд, по налогу властимајућих у Цркви Светог Саве коју су испоганили безакоњем својим, ухапсивши овог  старца са још четворицом „разбојника“ на гробу блаженопочившег оца Саве Вазнесњског. Они – ти ,,разбојници” – су затечени на „месту злочина“: на гробу свог духовног оца како се  моле Богу за покој његове душе, са још неколико десетина „заблуделих“ Србаља који још нису схватили „реалност“ да се у еуРОПСКУ унију не може са Светим Савом и ћирилицом.

И тако је, повећа група полицајаца, потхрањујући хир епископа жичког Хризостома и његових слепујућих послушника, погазила још једном Уставом зајемчено право верника, као и закон који  говори о томе да гробље није Хризостомова прћија него јавно добро – поступила по наређењу, сада већ острвљеног и унапређеног, Тихомира Салевића. Тако стрпаше у марицу, саслушаваше у Полицијској управи и приведоше пред Суд ,,опасне разбојнике“ који беху на  ,,месту злочина” затечени, до зуба наоружани опасним оружјем: воштаницама, тамјаном, вером и молитвом. Дакле, оружјем од кога се бесомучнима кожа јежи, услед чега је г. Тимотеј, у полицији коју је позвао упомоћ, нашао спас.

То што се новинару омакла грешка, па ове ,,разбојнике“ не назива „зилоти“, попут гордоумљем заслепљених Епископа жичког и Патријарха српског, него „старокалендарци“, не умањује вредност сведочанства.

 (Политика, 13.07.2012.год.)

Једно је сигурно: прогонитељи вазнесењских монахиња, оца Слободана и других, на челу са господом Хризостомом Столићем и Иринејем Буловићем, ће примити припадајућу им плату. Ако не пре, а оно кад крену Богу на Истину. Сем, ако су умислили да су бесмртни, ко што су умислили да су свемоћни.

Сметнули су с ума, веселници, речи светог Николаја:

Шта ћеш чинити, Господе, са онима који уместо да просвећују – за–слепљују, и онима који уместо да воде – заводе народ Твој.

 Ништа  им нећу учинити, јер су они учинили све за проклетство своје… Слушаће у сну и на јави, проклињање имена свога и дрхтаће, – дрхтаће а неће моћи умрети (1)

Отац Слободан ће за своје страдање, такође, подлећи Суду по Слову Закона: Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско (Мт.5.10.)

***

Писмо треће

Каква коинциденција: свештеник М., ми шаље фотографију одлуке Великог црквеног суда, говорећи да је и она читана по црквама и манастирима Епархије жичке:

Том одлуком се, вели отац М., „једногласно потврђује одлука Црквеног суда Епархије жичке…да се оптужени (о. Слободан) казни ЛИШЕЊЕМ СВЕШТЕНИЧКОГ ЧИНА СА ОДЛУЧЕЊЕМ ИЗ ЦРКВЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ“

И још – пише свештеник М. – овом пресудом је потврђена првостепена Одлука Суда Епархије жичке, која каже да је о. Слободан крив  зато што је:

–   био присутан на Литургији коју је служио епископ Артемије у селу Љуљаци;

–  зато што је преломио манастирски славски колач у порти манастира Благовештење имајући на себи епитрахиљ;

– зато што је одрекао свако општење са епископом жичким Хризостомом и патријархом српским Иринејем и ставио се под омофор епископа Артемија.

Оно што из ове Пресуде сазнајемо то је, скоро невероватна вест – пише свештеник М. – да је Иринеј Буловић постао и председник Великог црквеног суда.

Уз фотографију Пресуде, свештеник М. шаље још три фотографије:

„Ако који Хришћанин донесе уље у жидовско збориште, или у храм јеретички или пагански, на празник њихов, или кандило, или свећу ужеже да се одлучи“.

(Канон светих Апостола 71.)

,,Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне“.

                                                                                                    (45 .правило светих Апостола)

Поред тога, пише свештеник М., Иринеј Буловић и Амфилохије Радовић „са узбуђењем  души“ носе напрсни крст и прстен које им дарива папа – оне исте које даје римокатоличким бискупима, о чему је објављен доказ у књизи „Тајна безакоња“ на стр 96-98.

Отац М. писмо завршава овим речима: „Да егзистенција моје попадије и моје деце не зависи од мене и моје парохије, поступио бих исто као о. Слободан.“

Одговор свештенику М.

Оче, благослови!

Имаш, хвала Богу, попадију и децу. Нека су Tи живи и здрави.

А имаш ли Бога, драги оче?

Праштај што ћу ја, грешан и недостојан, да се усудим да једног православног свештеника подсетим да Господ, коме, ваљда, служиш, каза:

„Који љуби оца или матер  већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене није мене достојан. И који не узме крст свој и пође  за мном, није мене достојан. Који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. Који вас прима, мене прима; а који мене прима, прима Онога који ме је послао. Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примаће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примаће. И ако неко напоји једнога од малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.“ (Мт 10. 37-42)   

Ако можеш да живиш пред собом и својом савешћу, драги оче, онда настави да се молиш (ако то није ругање, Боже прости) да Иринеј Буловић „правилно управља речју истине Божје.“

Само мораш запети, у молитви, јер кад би се, не дај Боже, Иринеју Буловићу било шта догодило – Српска Црква би била у великој опасности!

У безизлазу тако рећи!

Зашто у опасности и у безизлазу?

То намеће трагање за одговором на неколико питања. Наиме, кад би Иринеј Буловић отпутовао (напр. у Ватикан или сл.) сама од себе се намећу тешка питања:

-Куку и леле, ко ће говорити Патријарху шта да прича по Бечу, Загребу и које куда?

-Ко ће ломити кичме деци Светог Саве?

– Ко ће јавност обавештавати о томе шта (не)ради Синод, и крити од лаоса Божјег шта нам раде носиоци бискупских обележја?

-Ко ће сачињавати небулозна саопштења за јавност напр. о луксузним катакомбама?

-Ко ће владици Артемију претити кривично-правним прогоном и апсом?

-Ко ће управљати катедром на Богословском факултету?

-Ко ће бити незаменљиви декан?

-Ко ће стражити да се на богословском факултету не врати протерани св. Јустин Ћéлијски?

-Ко ће указивати почасти Зизјуласу, који  се обезнани  говорећи да је мудар ?

-Ко ће из Цркве Светог Саве изгонити Србље, српске калуђере и српске попове?

-Ко ће тепати папи „свети отац“?

-Ко ће носити и дичити се бискупским прстењем од папе на дар примљеном?

-А ко папиним напрсним крстовима?

-Ко ће бранити православној браћи и икони Мајке Божје да уђу у цркве које саградише оци наши?

-Ко ће уводити јеретике у олтаре светосавских светиња?

-Ко ће цепати Јефимину завесу и Христов хитон?

-Ко ће срамно потписивати  акта о првенству „светог“ му оца његовог?

-Ко ће тулити кандила вере Србинове по бачкој и бечкој епархији, а и шире?

-Ко ће тровати младе богослове и теологе учећи их да се ругају канонима, светоотачком предању, Светом Сави…?

-Ко ће хиротонисати гласаче попут Давида који учи владику Артемија богословљу,  Андреја који је по улицама еуРОПСКИМ трчао да целива руке бискупима и који је примивши папин прстен добио „знак“ да ће заиста и постати Иринејев бискуп, под именом „епископ“, да се власи не досете?

-Ко ће бити вечити синодалац?

-Ко вечити портпарол?

-Кога ће авва Јустин гађати звоном у Ћелијама и кога ће најурити са Литургије бацивши га у несвест?

-Ко ће пљувати одлуку Сабора о иступању СПЦ из ССЦ?

-Ко ће газити одлуке Сабора о богослужбеном поретку, док не нарасте гласачка падобранско-давидо-андрејевска машина?

-Ко ће палити свеће по јеврејским синагогама и идолопоклуничке ватре по екуменистичко-јеретичким скуповима?

-Ко ће бити у комисији за дијалог са тзв. римокатоличком црквом?

-Ко у комисији за дијалог са лутеранима?

-Ко у бискупској конференцији Хрватске и Црне Горе?

-Ко у Савету верских лидера – еуРОПСКОМ – „Религија за мир“?

-Ко ће сачињавати досијее о српским епископима и њима звецкати да би се утерали у еуРПОПСКИ папски тор?

-Ко ће…??? (2)

Оче,

Куку и леле, куд би Ти, Твоја попадија и Твоја деца, кад би се, не дај Боже, догодило да Ти Иринеј отпутује (напр. у Ватикан или сл).

Ти си, споради себе, стављен пред избор: или се мораш дан-ноћ молити да Ти господар Иринеј Буловић буде дуговечан и да Ти он правилно управља…(тамо Теби), едаби опстала Твоја попадија и Твоја деца; или мораш тражити неко друго решење.

Може бити, да Ти се чини да је горе високо а доле дубоко, да си у безизлазу, између чекића и наковња, да си зграбљен у руке онога што држи нож и погачу.

Шта ћеш, трпи и ћути.

Што вико један  бивши „ревнитељ“, који је годинама и деценијама грмео испред двери светог олтара, против екуменизма на сав глас, па утихно и окрен`о плочу говорећи: „Буди мудар“; „Иди мудро не погини лудо“; „Сачекај да се замућен извор избистри, па тек онда пи“; „Не може шут с рогатим“… – што би у преводу значило: Бежанова мајка не кука.

Кад се у школи учио завет мајке Јевросиме, он, изгледа, није био на часу. А ону лекцију из Јеванђеља – Не бојте се оних који убијају тело а душу не могу…(Мт.10.28.) је заборавио. Веселник. Он,  који се годинама старао о монаштву, том древном здању завета с Богом, почео је да превиђа да са древним здањима, кад се обнављају и негују, треба обазриво и зналачки, иначе се могу урушити.

Тако и Ти, драги оче: можда Ти се чини да немаш алтернативу: Иринеј или ништа, ко што непомјаници говоре: еуРОПСКА опција нема алтернативу.

Кад би  неко од моје унучади уцвељено заплакало, ја бих му испричао неку причу из литературе или живота, и тако би моје унуче сузице заменило осмехом.

У Твојој невољи, не бих да Ти причам неку причу из светоотачких житија, јер Ти то боље и више знаш од мене.

Испричаћу ти једну истиниту легенду. Она слови овако:

У време безакоња и безчашћа, кад се појавише новотарије, кад говорећи да су мудри полудеше, кад се појавише вуци у јагњећим кожама  саћеравајући веру у чутуру вернима, кад умукоше они који су дужни да говоре, кад се предадоше они који су дужни да се боре, кад удари брат на брата и син на оца, кад се братоубице и оцеубице слизаше са вековним душманима, кад издајници поведоше коло служећи два господара, кад слепе вође почеше заводити народ… појави се један млади човек, кога роди Српкиња, кога отхрани жуљним рукама један скроман мали-велики  Србин.

Елем, кад стаса у момче, одлучи он да служи Богу и роду… Он је знао да му свештеничко достојанство не допушта да се понижава, да изда, да лицемери. Он је знао да ко не узме и не понесе страдални крст Христов, није Њега достојан.

Тај млади човек не хтеде да пристане на новотарије, на издају светоотачког Предања. Он се није уплашио претњи свога вероломног епископа нити поганоустја његовог помахниталог колеге . Он није страховао шта ће јести, пити, обући… његова попадија и његова деца. Он је стао и остао усправан на бранику вере своје!

Ето, драги оче,

Многи монаси и монахиње су превили табак и непоколебљиво изнели да су они из света отишли зарад Бога и рода. Напустили су свет едаби служили Богу и роду, а јок да буду слугерање код екуменистичких одрода који својом превером бејаху наумили да нас преваре. И одоше под омофор благочестивог и верољубивог владике Артемија.

Веле:

Боље у егзилу, него у Иринејевом екуменорежиму.

Боље у катакомбну оскудицу, него на Иринејеву и папину узицу.

Боље гладан да те штити Бог, него сит и напит Иринејев и папин роб.

Боље усправно, макар и прогоњен бити, него пред одродима пузити.

То учини отац Јаков, бивши настојатељ манастира Светог Николе из Планинице, а за њим следоваше храбри Натанаило.

То учини јунак-монахиња мати Јелена Вазнесењска за којом у страдање за веру пођоше монахиње Ефросинија, Магдалина, Марина, Ирина, Ангелина, Евгенија, Хионија и искушеница Јелена.

То учинише  јеромонах Василије и монах Николај.

Па монахиње Нина, Магдалина, Гаврила, Стефанида, Макрина…

И други из епархија разних, почев од нишке, банатске, жичке, шумадијске, сремске, бачке, ваљевске до митрополије црногорско-приморске.

Знам, покушаћеш да умириш савест говорећи себи: лако је њима – они су иноци. Они  немају попадију и децу.

Бојим се да Ти овај млади свештеник неће дати мира. И још неки свештеници попут протојереја Жељка, протојереја Слободана, протојереја Ђорђа, свештеника Синише… који напустише, због безакоња, своје епархије склонивши се под омофор благочестивог владике Артемија.

Драги оче,

Ако некад објавим ово писмо, које ћу, иначе, сместити у свој Дневник, нећу поменути Твоје име.

Помени се сам.

Ако пострадаш, пострадај због своје храбрости, због своје вере, а не због мене.

Уместо помињања Твога имена, Твоје попадије и Твоје деце, поменућу  име оног младог свештеника, Твог колеге,  који је исповедањем вере своје ушао у срца и молитве на хиљаде православних хришћана. И у Божји заклон! Тај млади човек зове се НЕБОЈША СТЕВИЋ, који не чита и не препричава Јеванђеље по фарисејском обрасцу: Он живи јеванђеље! Он живи по Јеванђељу!

Он и његова попадија Драгана и њихова деца Јелена, Милица и Стефан.

Њих није уплашила ни бомба коју су им на Васкрс 2011. године Господње бацили у кућу у којој се налази катакомба, у којој гори кандило вере Србинове.

Они који су бацили бомбу и они који су их на то натуткали (све што је тајно, већ је обзнањено!) не знају оно што отац Небојша и његова чељад знају: НЕ БОЈ СЕ ОНИХ КОЈИ УБИЈАЈУ ТЕЛО А ДУШУ НЕ МОГУ!

Ако сутра Твоја деца, кад стасају у људе, буду у прилици да размишљају о томе да ли су поносни што си зарад њих пристао на лицемерје и понижење, или би више волели да су оскудевали к`о деца оца Небојше, одговориће  тај сутрашњи дан.

Да ли ће Твоја деца бити бољи људи и бољи хришћани од деце оца Небојше – питање је сад?

Нека и на то питање одговори сутра, јер доста је сваком дану зла његова! (Мт. 6.34.)

А за данас је довољно да се потсетимо речи старца Митрофана Хиландарца које је 1972. године упутио ректору београдске Богословије и  тадашњим богословцима:

,,Благо вама док сте Христови, а тешко свакоме, а нарочито вама, драга дечице, који сте прихватили реч Божију и определили се за њене сејаче, ако је не употребите и као вршиоци њени и као проповедници њени, а нарочито, ако је, не дај Боже, злоупотребите. А то значи, ако од слугу Божијих себе учините слугама својим или             слугама људским и ако од вашег узвишеног свештеничког позива направите једно занимање ради обезбеђења вашег физичког живота.             Ми смо слаби људи док смо само себи препуштени, али, кад тежимо узвишености на коју нас Господ кроз цело Своје Јеванђеље позива,             онда нам Он Сам пома-же да до ње, до узвишености јеванђелског идеала и достигнемо.” (Ово Писмо је објављено у Православном мисионару,1972.)

Једно је вероватно: свештеник Небојша Стевић ће у Књизи Живота и у народном сећању бити упамћен као добри и верни слуга Божји.

И друго је вероватно. Али, не бих сад о томе. Нека о тим другим дјелима покољења суде. И нека даду свијема, што је чије.

Потоња је Господња. Он ће нас разврстати на добре и зле слуге и разделити на десну и леву страну Славе Своје.

1)Tајна безакоња, група аутора, Ревнитељ, Ниш, 2012, стр. 77.

2) Недавно је на више сајтова објављен текст: Брудер Иринеј и Брудер Јозеф, који се завршава речима: „Занимљив сусрет брудера Јозефа са брудером Амфилохијем митрополитом, који је брудеру Јозефу поклонио икону Светог Василија Острошког, збио се на Дан младости, 25. мај 2008. у Бару, на скупу који је подржао „Конрад Аденауер“ (мало је монотоно, али људи стално дају лову, па је ред да им се име помене). Скуп је био под насловом „Правни положај Цркава и вјерских заједница у Црној Гори данас“. Архијерејска литургија је једног дана била служена у цркви Светог Николе у Старом Бару, а другог дана у парохијском дому у Бару. Првог дана је, док је ту био брудер Јозеф, пао велики лустер у цркви Светог Николе, а другог дана звоно у парохијском дому у Бару. Да ли је брудер Амфилохије извукао какву поуку из тога? Не верујемо. И он воли „брудершафт“.

Хомајер је отишао са овог света 2010. године (тим поводом је брудер Иринеј 9.априла 2010.године на сајту СПЦ објавио текст „Уместо воштанице за душу преминулог пријатеља“). Свима нам се, сваког дана, ближи смрт и излазак пред Бога. То се односи како на нас, са „Борбе за веру“, тако и на епископа бачког господина Иринеја. Пошто знамо да му његови жбири редовно достављају ове текстове, ми га, искрено, хришћански, молимо: немојте више, владико, ако Бога знате, тражити брудере по белом свету, а скидати главе браћи по Српској Цркви! Немојте, нико не зна кад ће Богу на истину! Како ћете Светом Сави објаснити да сте више волели брудера Јозефа од брата Артемија, или брата Василија, или брата Константина, или толиких свештеника и мирјана које сте протеривали и гонили као Велики Инквизитор?

Немојте, немојте, немојте! ITERIM: немојте, Бога ради и душе ради! Баците папин прстен и покајте се, макар интимно, ако немате снаге за јавно покајање, а кад се покајате, повуците се да више не правите овај хаос по Српској Цркви. Сви знају да сте владику жичког Хризостома навели на све сукобе са свештенством, монаштвом и народом у жичкој епархији, а онда, кад се човек разболео, пустили сте га низ воду, па пошли да тражите друге послушнике! Немојте, владико бачки и бечки, који сте, као и сви ми, PULVIS ET UMBRA, јер треба излазити пред Светог Саву, а тамо нема реторике, латинског, ITERIMA & QUO VADISA – само гола душа, и милосрђе, милосрђе, милосрђе… Молимо Вас, владико: сажалите се на српски народ и оставите га на миру – сажалите се на своју душу и повуците се из ових збивања, јер сте увели Цркву у несрећу… Видећете, може се без Вас, као и без нас, као и без било кога на овом свету – само не може без Бога и Светог Саве…

(Извор: borbazaveru.info, 30.12.2012.)