Немац пре Вука сакупио српске народне песме: Ерлангенски рукопис

Ерлангенски рукопис је најстарија сачувана збирка српске усмене књижевности која садржи 217 драгоцених народних песама. Овај рукопис је случајно пронађен у фиоци Универзитетеске библиотеке у Ерлангену (у Немачкој) 1913. године по чему је и добио назив ерлангенски. Прва особа која се бавила садржајем овог рукописа био је немачки слависта Герхард Геземан који је написао и предговор првом штампаном издању из 1925. године.

Jедино научно поуздано издање Ерлангенског рукописа приредио је Герхард Геземан и објавио га у Српској краљевској академији 1925.

Ерлангенски рукопис је настао у Београду, у време аустријске владавине, око 1720. године. Како је стигао до Ерлангена дуга је и тајновита прича. Немачки слависта проф. др Герхард Геземан после прегледа рукописа пише: „ … писарев рукопис (а исто тако и хартија и мастило) једнак је и течан од почетка до краја, па се мора веровати да је он радио без великих прекида. А сем тога, наведене песме врло су свеже по добро очуваном садржају, по географским и личним појединостима, као и по духу и тону, те су вероватно бележене убрзо после самих догађаја.“

Према процени Геземана, песме су биле бележене негде по Србији, Срему, Босни, Славонији, казивали су их народни певачи, па су затим те забелешке, концепти донете у Београд да их калиграфски писар испише као уметничко дело на табаку папира. Геземан у својој темељној и свеобухватној студији о рукопису, износи врло привлачну хипотезу “да је збирка сакупљена и написана после 1716, а пре 1733. године кaда је најраније могла бити повезана.“

Овај зборник српске народне поезије пронашао је познати германиста Штајнмајер у фиоци Универзитетске библиотеке у Ерлангену. Рукопис је библиотеци поклонио непознат дародавац и погрешно је заведен као рукопис писан глагољицом. Прва вест о рукопису био је говор Ериха Бернекера, професора словенске филологије у Минхену, сачуван у извештају Баварске академије наука 7. фебруара 1914. Али будући да сам Бернекер није имао времена да се позабави садржајем рукописа, он је тај посао препустио свом младом и врло талентованом ученику Герхарду Геземану, који се одмах прихватио посла, по доласку из Швајцарске, где се био склонио неко време, пошто га је српска команда у Риму ослободила свих обавеза по преласку са српском војском из Драча у Италију. Геземан је већ 1920. године Филозофском факултету у Минхену предао опсежну студију о Ерлангенском рукопису на немачком језику, док је већ следеће године, маја 1921. као доцент за славистику Универзитета у Минхену, поднео Српској краљевској академији у Београду прерађену своју магистарску студију о рукопису, заједно са редакцијом песама целокупне збирке. Тако је 1925. у Сремским Карловцима у српској манастирској штампарији, јединој ондашњој штампарији која је располагала старим графичким знацима које је рукопис захтевао, овај рукопис први пут објављен под називом „Ерлангенски рукопис старих српскохрватских песама“ заједно са Газемановом студијом као предговором збирке.

Ерлангенски рукопис за сада је најстарија збирка српских усмених песама различитих жанрова (епских, лирских, балада, севдалинки, грађанске лирике итд.). Претпоставља се да су већином записане на подручју Војне Крајине, али се са сигурношћу може рећи да је област њиховог певања била и знатно шира. Писмо којим су забележене је ћирилично (дипломатичка ћирилица) и из једне руке, али начин записивања (тј. преношења звучне слике говора) показује да је записивача било најмање двоје, од којих један сигурно није говорио српски као матерњи језик. Рукопис је настао читавих сто година пре првих књига Вука Стефановића Караџића. У њему су сачуване многе песме које би биле изгубљене до Вукова доба. Неке од ових најраније записаних песама срећемо столеће касније, у Вуковим песмарицама, као разрађене мотиве и читаве епске или лирске поеме, што је траг истраживачима који би се избрисао да није на време записан.

Шта се налази у рукопису?

Рукопис садржи 217 песама: највише има епских, посебно јуначких, затим лирских љубавних (многе с наглашеном еротиком), те неколико балада у архаичном осмерцу, посебне уметничке вредности. Изворно песме нису имале називе, тек су им истраживачи дали наслове по теми којом се баве. Укупно 11000 стихова. Ово су неке од њих: Преудаја лепе Асанагинице, Хвалила се жута дуња на мору, Требевићу, висока планино, Расла јабука сред Цариграда, Мара Будимкиња и бан Петар, Љубавни јади Куча Ајманића, Старина Новак не хте да обљуби своју посестриму, Невјера љубе Краљевића Марка, Туцак Манојло бежи из сужањства, Богдан продаје љубу да би подмирио дугове, Сестра војводе Јанка жртвује за њега свога сина, Вила завади браћу, Чету води калауз ђевојка, Чета ложи црквене ствари да би се огрејала, Грујица погуби брата Татомира али се и сам убије…

                   ***

Дунав се је Савом оженио,

Тамиша је кумом окумио,

а Мориша остаросватио,

одевери Дрину ладну воду.

Све је воде на весеље звао,

на весеље Сави, на бријегу,

поточиће кићене сватове.

Кад су стали весеља чинити,

све су воде на весеље дошле,

на весеље Сави на бријегу,

ал не дође Дрина ручни ђевер.

Расрди се Сава мила снаа.

Књигу пише Сава мила снаа,

те пошаље Дрини ручноме ђеверу:

„Дрино водо, мој ручни ђевере,

Заштo ми не хте’ на весеље доћи?“

Књигу пише Дрина, ручни ђевер,

те је шиље Сави милој снаји:

„Не срди се, моја мила снао,

ево иде летњи Ђурђев данак,

набрати ће у цвјећа свакојака,

и доћи ће војске свакојаке,

овди ће се ударити војске,

попадаће све јуначке руке

и на руки злаћени прстени.

Послаћу ти и прстен и вјенац.

Или носим све јуначке руке,

и јуначке самурли калпаке,

а ти ваљаш дрвље и камење,

те ти можеш у сваки пут поћи.

А ја не могу сваки пут доћи,

У сваки пут ту нема јунака.“

Кад је дошо љетњи Ђурђев данак,

Онди су се војске удариле.

И понела Дрина ладна вода,

Понела је све јуначке руке,

И на руке злаћане прстене,

И јуначке самурли калпаке.

Скочила је Дрина ладна вода,

Те набрала цвјећа свакојака,

Извила је снаи Сави вјенац,

Те послала Сави милој снаи.

Књигу „Ерлангенски рукопис – зборник старих српскохрватских народних песама“ објавила је „Универзитетска ријеч“ из Никшића 1987.

Извор: Расен