Прилепин: Ко је рекао да ићи у рат противречи принципима хуманизма?

„МЕНИ РАТОВАЊЕ У ДОНБАСУ НИЈЕ ПОТРЕБНО ДА БИХ УШАО У ИСТОРИЈУ

– ЈА САМ У ИСТОРИЈУ ВЕЋ УШАО“

Захар Прилепин

• У чему је хуманизам? У томе да се седи и говори: „Нећу узети оружје у руке јер сам ја миротворац и хуманиста? Или ипак има смисла поћи и покушати зауставити рат? Моје је мишљење да је хуманизам управо у овом другом
• Сервантес је у рату изгубио руку, Егзипери је ратовао, Ромен Гари такође. Бајрон је погинуо. Љермонтов, Батјушков и Толстој су служили у армији. Чак и Достојевски и Фет
• Сви ми говоре: „Куда идеш? Па ти имаш четворо деце“. Па шта? Деца ће плакати… Плакаће, па ће престати. Нико не плаче цео живот
• Донбасу су потребни сигнали из Русије. Треба му да зна да није заборављен. То је за његове људе празник, а тамо је празника мало. Признали су им пасоше – празник. Допутовао глумац Александар Михајлов – празник. Иван Охлобистин добио пасош ДНР – празник…

        У ПРОДАЈИ се појавила најновија књига Захара Прилепина „Вод“. О руским писцима, композиторима и драматурзима који су се борили за своју Отаџбину.

        Тим поводом је дао интервју угледном московском дневном листу „Известија“.

        • Писац је по свом бићу хуманиста. Како онда може ићи да ратује?

        – Ко је рекао да је писац – хуманиста? А ко је рекао да ићи у рат противречи принципима хуманизма? У Донбасу је убијено 8.000 људи, од тога – 232 деце.

        У чему је хуманизам? У томе да се седи и говори: „Нећу узети оружје у руке јер сам ја миротворац и хуманиста? Или ипак има смисла поћи и покушати зауставити рат? Моје је мишљење да је хуманизам управо у овом другом.

        Сервантес је у рату изгубио руку, Егзипери је ратовао, Ромен Гари такође. Бајрон је погинуо. Љермонтов, Батјушков и Толстој су служили у армији. Чак и Достојевски и Фет.

        • Љермонтов је један од стваралаца-ратника, а није поменут у вашој књизи…

        – У „Воду“ се говори само о књижевницима рођеним до 1799-те године. Зато ћу написати и други том у којем ће се појавити и Љермонтов, Полежајев, Бенедиктов, Толстој, Гаршин и цела плејада официра. А то је само XIX век. Последњи у том тому биће Гумиљов и Хлебњиков. Ако будем жив, написаћу том о њима.

        • „Ако будем жив“? То показује да схватате да у ратовима убијају. А ви имате четворо деце. Да ли сте о њима мислили?

        – А ако неко нема децу – да ли је због тога лакше? Тај који нема децу чак ни потомство не оставља иза себе, оне који би продужили његов род. Сви ми говоре: „Куда идеш? Па ти имаш четворо деце“. Па шта?

        • Деца ће плакати…

        – Плакаће, па ће престати. Нико не плаче цео живот.

        • Шта су деца рекла кад је тата одлазио у рат?

        – Ја већ три године идем у Донбас. Навикла су се већ. Средњи син се понекад буни: „Зашто стално путујеш? Пусти друге да тамо иду“. Све у свему, сви све схватају.

        • Желите ли ви то да уђете у историју?

        – Ја сам у историју већ ушао, код мене је то већ у реду.

        • Вас сматрају безмало „лицем Донбаса“. Зар тамо нема других који су кандидати за ту улогу?

        – Александар Владимирович Захарченко – апсолутно је херојски тип човека. Три пута је рањаван, има харизму. Он је поштовани лидер Донбаса…

        • Изгледа да је потребан још неко…

        – Донбасу су потребни сигнали из Русије. Треба му да зна да није заборављен. То је за његове људе празник, а тамо је празника мало. Признали су им пасоше – празник. Допутовао глумац Александар Михајлов – празник. Иван Охлобистин добио пасош ДНР – празник. Стигли Саша Скљар, Вадим Самојлов из „Агате Кристи“, Чичерина и Џанго песму о Донбасу сачинили – све су то празници…

        • Како се односите према естрадним уметницима из Русије који држе концерте по Украјини? Они тврде: „Тамо такође живе Руси, они нас позивају“.

        – Мени се то нимало не свиђа. Наравно, то је њихова ствар. Русија је – слободна земља. Ипак, у томе постоји парадокс: Руси живе и у Донбасу и наше естрадне звезде зову себи. Ако неко од њих одржи концерт у Кијеву, а потом у Доњецку, ја ћу му рећи: „Брате, хвала ти, ти си други на овом свету после Индире Ганди“. Али, нема ни једног који би гостовао и у Кијеву и у Доњецку.

        • Због чега људи иду да ратују у Донбасу? Фали им адреналин?

        – У рат у Донбасу већ поодавно више нико не иде. Момци из Доњецке и Луганске Републике чине 99 одсто састава њихових армија. Тако је и у мом пуку. Грађана Русије у мом батаљону је само 12.

        • То је њихова мисија?

        – Не, то је њихов живот. Дошли су некада – из идеалистичких побуда – да ратују за Донбас. А онда су остали. Сада је то заиста њихов живот: неки су се поженили, неки већ и децу имају. Они се назад више неће вратити.

        Донбасу никакви добровољци нису потребни. Домаћи момци чекају „у реду“ да обуку униформу. Веома много њих то жели.

        Узимају се само они који су већ ратовали, они који имају мотивацију, за које се поуздано зна да нису дошли да би се прехранили само…

        • Ви такође примате плату?

        – Да, 20.000 рубаља и одмах их поделим својим војницима.

        • Шта је тачно ваш посао? И, може ли се звати послом?

        – Па, јесте то посао. Чак у Доњецку и радну књижицу имам. Званично: ја сам официр армије ДНР…

*

Извор: Факти