Кроз самољубље и гордост отпадамо од Бога

САМОЉУБЉЕ

Кроз самољубље и гордост отпадамо од Бога

Не треба се чудити томе што сте слабо познавали себе; ви себе познајете у самољубљу, оно вас заслепљује, тако да не видите своје духовне недостатке, него видите своје добродетељи или се трудите да се њима похвалите пред људима. Но смирење нам отвара очи тако да можемо да видимо чак и мале недостатке. Као што кроз самољубље и гордост отпадамо од Бога и помрачујемо се тамом, тако се смирењем приближавамо Богу и просвећујемо се. Сам Господ, Цар славе, смирио се до образа слуге и оставио нам Свој пример, да следујемо стопама Његовим, и заповедио је да се од Њега учимо смирењу и кротости, јер ћемо тако пронаћи мир.

Самољубље скрива грех од нас

Било ти је тешко да ми опишеш своје помисли и осећања приликом опхођења с њом; ту си и мене оклеветала – како бих ја, због свега тога, требало да осећам гнушање према теби. Али кад Господ није одбијао грешнике од Себе, него је са цариницима и грешницима јео и пио и беседио с њима, ко сам ја да било кога одбацим. У томе је твој грех и порок друге врсте – самољубље: не желиш да се предамном покажеш и откријеш своје слабости. Зар треба да ми описујеш само своје успехе и ја да те због тога похваљујем? Не. Корисно је ухватити се у таквим и сличним мислима и осећањима. И ако себе видимо као поражене у борби, ту треба познати своју немоћ, и не смутити се због таквих недостатака, него се ваља смирити и унизити пред Богом. А Бог на смирене гледа и помаже им: зато нам и допушта да паднемо у свакојаке слабости, како бисмо, видећи своју немоћ, били смирени и имали срце скрушено и смерно. Никада не бих одбацио оне који се боре, схватају своју немоћ и кају се. За њих треба имати саосећање: не требају здрави лекара, но болесни.

Самољубље одузима спокојство и не даје смирење

Љубав без смирења не може да буде издржљива и чврста. То сам приметио у вашим писмима: обе сте се одрекле света, свака на свој начин, ни због чега другог него због самољубља, а за смирење ту не само да није било места, него је оно далеко одгоњено.

Самољубље – главни узрок грехова

Ти, М. А., у себи налазиш кривицу за грех – самољубље, и не можеш да га омрзнеш, иако је оно код свих нас главни узрок грехова. Све долази од њега: гордост, сујета, гнев, сластољубље, среброљубље, завист и остало. Но ми, уопште, гордост називамо узроком свих грехова. „Где се догодио пад, тамо је претходила гордост“ пише св. Јован Лествичник. Зато и гордост и самољубље ваља газити као змију или шкорпију (Лк. 10,19), свакидашњим самоукоревањем, сагледавањем свога зла, поштовањем према ближњима, неповерењем у свој ум, одбацивањем своје воље, прихватањем досађивања и прекора, чак и онда када смо болесни и др. Због свега се тога треба подвизавати, и Бог ће пружити помоћ.

САМООПРАВДАЊЕ

Када те укоравају избегавај правдање, било у мислима, било речима. Јер, по речима св. Јована Лествичника, онај ко одбацује сопствено обличавање, без обзира на то је ли оно оправдано или не, тај одбацује и сопствено спасење.
Много шта је уображавало твоје срце узнемирено страстима. И шта се догодило? Само си умножила своје невоље и страдања. Повремено си увиђала своју кривицу, али си углавном тражила оправдање.
…Понекад смо криви, и затичу нас у гневу или презиру према ближњима, али ми на то гледамо кроз завесу самољубља и сматрамо да смо у праву, па тако још више продубљујемо своју патњу, корећи ближње и од њих захтевајући извршавање заповести, док сами не желимо ни прстом да макнемо. Колико год нам неко наносио зла, са или без наше кривице, он је само оруђе које Бог употребљава да би нас казнио и то може учинити само онда ако му допусти десница Свевишњег. Зато треба да се склањамо под снажну руку Божију, да се исповедамо Њему као они који су и више него заслужили послане казне. Но милост Божија нас штеди и очекује наше покајање. Прочитајте код св. Исака Сирина, у 51 Беседи, како треба примати невоље: када се бунимо и укоравамо друге, тад оне постају још теже, а када кривимо себе и кајемо се, тада их лакше подносимо.

Самооправдавање нарушава савез љубави и мира

…Сад кад сте обе спознале своје кривице и стекле мир, нећу више да дужим, но ћу само да приметим да убудуће треба да будете опрезне и откријете ђавоље подвале које су усмерене на то да самооправдавњем раскину вашу везу у Годподу. Самоукоревање и смирење руше све ђавоље смицалице.

Кад при самооправдавању осећамо немир, то већ значи даје кривица до нас

Описујеш своју узнемиреност због сестре. Питаш како да се супротставиш помисли самооправдавања? По том питању постоје многа отачка учења: св. авва Доротеј вели да „ваља укоревати себе, а не ближњег“, Св. Марко подвижник о томе говори у главама 90 и 209, св. Симеон Нови Богослов у глави 31, а и код св. Зосиме. Саопштио сам ти тек један део, а и само искуство те поучава. Када приликом самооправдавања осетиш немир, то је већ знак да је кривица до тебе…

Самооправдавање је противно самоукоревању

...Описујући тај случај ти си тражила оправдање за себе и хвалила своја осећања. То би било довољно за одагнавање ђавољих мрежа. Но пошто сте после обе дошле к себи, примириле се и стишале, налазим да је излишно да вам дајем поуке. За вас је већ довољна лекција и то, што је у време немира и тражења оправдања за себе све изгледало другачије. А после самоукоревања и утишавања страсти ствари се виде јасније, како пише св. Касијан: „какве год листове на очи положио, златне или оловне, моћ вида се губи; тако и у духовном делању, без обзира на то гневимо ли се и узнемиравамо оправдано или неоправдано, моћ душе да сагледава бива ослабљена“. И у 90-ој глави Марка Подвижника стоји: „тада (тј. кад се гневи) човек се налази у неприродном стању“.

Ни искру самооправдавања не остављај у своме срцу

Обе знате своје кривице, а нећете да признате: није ли зато што не желите да их постанете свесне и прекорите себе? Уколико у срцу остане оправдавање, опет ће се првом приликом обновити сећање на бриге и даће ђаволу снагу да увећа ваш немир, а када непријатељски залог буде потпуно уништен самоукоравањем и смирењем, ђаво вас неће узнемиравати оним што је било. На тако светом месту, за време молитве и припремања за Свете Тајне, ђаво је био у стању да вас поколеба вашим страстима: откуд то? Зар није отуд што нисте имали самоукоревања и смирења, него сте се предавали дејству страсти, самољубља, гордости и раздражљивости? Молитва Богу срце ми чисто саздај, Боже (Пс. 50,12), није имала никакву снагу, јер ви нисте ни мислили да сами стражарите над својим срцем и да страсти које се појављују уништавате у зачетку, док су још мале и не израсту до огромних размера, и нисте чистили своја срца, нити сте могли да стајете на молитву без злопамћења, све док је између вас трајало страшно непријатељство које вас је испуњавало страхом…

Пример узајамног оправдавања

Приликом радосног дочека празника ђаво вам је позавидео и донео вам немир; ни једна од вас није у праву, и свака је на свој начин то поткрепила самооправдавањем; мене питате, и једна и друга, како да поступите? А ја не знам какав одговор да вам дам. Обе сте биле у ватри, свака је мислила да је у праву, а мира није било. Опет треба да вас подсетим на љубав и смирење, јер када ово будете имали, замке ће ђавоље бити уништене. А ви обе, напротив, сматрајући да сте управу, не желите да сломите своју гордост; једна своју дрскост оправдава темпераментом и каже да није хтела да повреди своју сестру. А друга се увредила због реченог јој, уместо да себе укори због рђавог понашања, и да заблагодари за предусретљивост сестрину и види у свему њену љубав. Када дођете к себи, наћи ћете да сте криве без сваког оправдања… И зато, ради оно што треба, што си дужна да урадиш – тада ћу вас водити; без тога, никада се нећете излечити од страсти које су у вама.

Извор: Књ: Свети Макарије Оптински – Речник спасења