Софија Јовановић: Хоћу пушку и ратни распоред!

Рођена је у Београду 1895. Била је девојчица кад јој је отац умро, а матуранткиња кад је избио Први балкански рат 1912. године.

Тада се јавила Народној одбрани као добровољац – четник, али тамо нису хтели ни да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње… Вратила се покуњена, али је сутрадан опет дошла. Кад је угледа један мајор, рече:

Којим добром, девојко?

Хоћу пушку и ратни распоред! – рекла је одлучно. – Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме… Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.

Добро, девојко! – рече јој мајор. – Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима…

Хоћу пушку! – поновила је. – За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!

Нису имали куд: примили су је.

Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања, а француски репортери назвали су је „српска Јованка Орлеанка“.

По завршетку Другог балканског рата запослила се као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим мир је кратко трајао, убрзо је избио Први светски рат и од самог почетка, ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник прве битке у којој је разбијен аустријски десант на Београд.

Била је у саставу Сремског добровољачког одреда где је командовала првом групом српских бораца која је прешла преко Саве у Срем да извиди непријатељске положаје и пресече телефонске жице до Земуна. Понели су и две српске заставе и поставили их на караулу, покупили наоружање и муницију и вратили се у Београд.

Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари.

У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију била је у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је и повлачење преко Албаније, учествовала у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања.

После рата се удала за ратног друга Тихомира Крсмановића и није се појављивала у јавности. Остала је заборављена нарочито после Другог светског рата. Преминула је 1979. године и сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу у Београду.

Вечна јој слава и хвала!

 

*
Извор: Магацин