Избрисано и сећање на српске граничаре у Румунији

категорија Историја / дана 20/03/2017 у 8:33 часова /
Банатска клисура у Румунији, у којој је Свети Сава подизао задужбине. Од наше велике области остало неколико села и велики број топонима

Фото Б. Субашић

НАЈСТАРИЈА и некад најбројнија српска заједница у Румунији живи у Банатској клисури, појасу који почиње равницом од ушћа Нере у Дунав, а завршава се у планинама изнад Ђердапа. Данас је од ње остало 13 малих села која се помињу као српска још у средњем веку и велики број српских географских топонима. Најсетније име носи планински врх Домоглед, с кога су српски хајдуци и граничари хабзбуршке империје гледали отаџбину преко Дунава. Они су се на подунавским огранцима Карпата борили с Турцима и обучавали добровољце – фрајкоре из Србије.

      Репортери „Новости“ прошли су њиховим стазама, обронцима планине Черне над реком Черном, посетили њихове скривнице, Српску и Хајдучку пећину, попели се на Српски врх. У новом румунском манастиру Водица крај Оршаве, изграђеном деведесетих, пронашли смо скромну фреску кнеза Лазара, једног од ктитора средњовековне Водице, која је у рушевинама. Она је била један од седам манастира који су у Угарској подигнути у 14. веку на иницијативу рођака српског кнеза, монаха Никодима Грчића. Ти манастири били су центар просвете, а кнезови Влашке тад су се служили српским језиком и писмом. У Водици је насликана и монахиња Јефимија, удовица деспота Угљеше Мрњавчевића. Димитрије и Андријаш Мрњавчевић су после пропасти на Марици дошли у овај део Угарске, где су добили племићка звања и команду над хришћанском војском. Не зна се тачно где је Јефимија провела последње године живота, а предање помиње манастир Љубостињу. Испод данашњег румунског манастира Мраконија на литици Ђердапске клисуре, у води се налазе потопљени остаци средњовековне богомоље, на којој је стајала камена плоча с именом манастира Љубостиња.

– Српски народ овде живи дуже од миленијума – каже професор др Славомир Гвозденовић, један од најугледнијих Срба у Румунији и дугогодишњи представник српске мањине у румунском парламенту. – Неспорни су трагови Срба још од шестог века, а њихову бројност илуструје податак да је Свети Сава у 13. веку у Банатској клисури подигао два манастира, Базјаш и Златицу.

Фреска кнеза Лазара, у новом румунском манастиру Водица крај Оршаве,Фото Б. Субашић

Срби у Банат масовно долазе после продора Османлија, у шест великих сеоба. Већ у 15. веку око 200.000 Срба доводе после похода у поробљену Србију деспот Змај Огњени Вук Бранковић и Дмитар Јакшић. Они су вековима били граничари Угарске, а затим Аустрије, а Банатска клисура је све до 1871. задржала статус војне границе Хабзбуршке монархије. Захваљујући граничарима, који су крвљу плаћали привилегије српске националне аутономије, Темишвар је постао водећи културни центар српског народа.

Данас је мало Срба у Банатској клисури, а још мање у остатку Румуније. То је последица етничког чишћења које је после резолуције Информбироа 1948. наредио комунистички диктатор Георге Георгију Деж. Прво су хапшени и убијани српски учитељи и професори, чиме је српска мањина обезглављена. Свештеници су присиљавани да се одрекну Српске православне цркве. Терор је кулминирао у јуну 1951. кад је румунска војска блокирала Банатску клисуру. Југословенски извори у поверљивим извештајима наводе да је 15.000 људи, највећим делом Срба, насилно одведено у Бараганску пустињу у делти Дунава. Ту су избачени на пусту ледину ограђену бодљикавом жицом крај које су патролирали војници са псима. Мало их се вратило.

 

Рушевине средњовековног манастира Водица, Фото Б. Субашић

Под Домогледом данас српски нико не говори, јер се на испражњене српске просторе плански досељавало становништво из удаљених крајева Румуније. Парадоксално, име творца етничког чишћења Срба у Румунији Георгеа Дежа је све до деведесетих носила једна од највећих улица на Новом Београду.

– Тек после пада комунистичког диктатора Чаушескуа 1989. године, Срби из Румуније су успоставили контакт с матицом, који је од 1948. био потпуно прекинут – каже професор Гвозденовић. – Данас је наш положај добар, румунска држава помаже Савез Срба у Румунији, али су деценије диктатуре оставиле тешке последице. Остало нас је нешто више од 18.000, а после Другог светског рата у Румунији је пописано око 46.000 Срба. Све је мање деце у српским основним школама и чувеној Темишварској гимназији, где су се школовали Јован Стерија Поповић, Бранко Радичевић, Милош Црњански.

 

Наш репортер на уским стазама,фото Б.Субашић

ПАКАО БАРАГАНА

 

ДО данас је идентификовано 2.700 Срба одведених у нељудске услове Барагана. Од 26 српске деце из Банатске клисуре рођене у тој пустари до 1955. преживело је само двоје. Секуритатеа је терорисала људе који су живели у земуницама и колибама, а проценат самоубистава очајника је био огроман. Они који су се вратили из Барагана углавном су променили српски идентитет у румунски.

МАЧ И ПЕРО

 

ПОТОМЦИ команданата банатских граничара, који су сабљу заменили књигом, утемељили су српско школство и науку. Гроф Ђорђе Бранковић почетком 18. века је обновио државотворну идеју књигом „Словенско-сербске хронике“ која се сматра првенцем српске историографије. Сава Текелија, потомак војсковође Јована Текелије, био је највећи донатор Матице српске и први српски доктор права.

 

УСТАНИЦИ ИЗ КЛИСУРЕ

КАПЕТАН Коча Анђелковић је с 500 фрајкора из Банатске клисуре 1788. прешао у окупирану Србију, на оружје подигао 18.000 људи и после неколико векова ослободили на дуже време део отаџбине. Тиме је ударен темељ Првом српском устанку.

 

 

Извор: ЦАРСА