Душан Пророковић: Велика Албанија пред вратима

О што се Хашим Тачи прерачунао, не значи и да је рачун косовско-метохијских Албанаца погрешан. Зато што постоје два елемента у овом рачуну. Прво, Тачи има своје разлоге због којих је убрзао процес прерастања Косовских безбедносних снага у војску Косова. И ти његови разлози су углавном унутрашњополитички.

Рејтинг му је лош, по свој прилици ће се брзо на нове изборе. Резултати његове послератне политике су мршави, а уз све то још ће и нови суд почети са радом. Реч је о суду, формираном под притиском међународне јавности после извештаја Дика Мартија, који би требало макар мало да се позабави и албанским злочинима. Тачи је у ћорсокаку, принуђен је да пожури.

За разлику од њега, спонзори албанске државолике творевине не смеју да журе. Њихова брзоплетост и непромишљеност су нас и довели довде. А где смо, најбоље показује реакција Федерике Могерини после „балканске турнеје“. Њен закључак је да се две земље налазе пред распадом. Мислила је на БиХ и Македонију. Такозвану Републику Косово није рачунала, мада и она, оваква каква јесте не може опстати. Црном Гором озбиљно се није ни позабавила, иако се ствари одвијају у правцу дугорочне дестабилизације.

Дакле, ЕУ и НАТО радије би да затраже „тајм-аут“. У ситуацији каква је тренутно свако једнострано искакање може проузроковати последице. Тачијева журба на Косову може убрзати распад БиХ или довести до нових сукоба у Македонији. ЕУ и НАТО би да се пресаберу где су и шта су, да дефинишу нове стратегије и политике. Зато су извршиле притисак на Тачија да се мало смири.

У овом тренутку, то је добро. Мада не делим оптимизам нашег руководства, којем се лично захвалио генерални секретар НАТО. Ето, Србија је допринела стабилности, па је сада призната у свету. Присетимо се да је и Слободан Милошевић проглашаван фактором стабилности на Балкану 1995. године, и то директно од Ричарда Холбрука. Годину дана касније је постао „највећи европски диктатор“, а до 1998. године и „балкански касапин“.

ЕУ и НАТО неће променити свој однос према косовском питању. Чак ни према формирању оружаних снага косовско-метохијских Албанаца до чега ће пре или касније доћи. Само, њима је сада потребно да дијалог Београда и Приштине буде настављен, да се положај тзв. Републике Косово у међународном систему додатно учврсти, те да се Србија даље наводи на потписивање новог споразума по узору на две Немачке. Тек после тога може се ићи ка формирању војске.

То Тачи није схватио, а чини се да не схвата ни већина албанских политичара. И такво понашање албанске политичке елите други је елемент у рачуници. Много значајнији од првог. Зашто? Погледајмо последњих 25 година из њихове перспективе. Добили су више него било када у историји. Албанија је од најизолованије земље Европе стигла до чланства у НАТО, Косово су готово етнички очистили и прогласили за нову државу, а судбина Македоније решаваће се према Тиранској декларацији.

Албанци су у ових четврт века само побеђивали. Они пуцају од самопоуздања. Поред тога, гледајући њихов народотворни процес – ради се о класичној „закаснелој нацији“, која се налази у историјској фази националног романтизма. Они неће стати. И питање формирања војске, као и неколико других ће наставити да гурају на дневни ред. С обзиром на стање у ком су ЕУ и НАТО, али и анализирајући геополитичке интересе водећих западних сила које су Албанцима све ово у претходних 25 година и омогућиле, сасвим је могуће да албански притисак буде успешан.

Уздати се у то да ће их у функционалном повезивању албанског етно-простора спречити ЕУ и НАТО јесте погрешно. Прво, то није тачно, јер су дугорочни геополитички интереси Запада супротни српским интересима; и друго, чак и када би било тачно, тешко је остварљиво. У фази националног романтизма нема одустајања. Албанци ће наставити даље, упркос свему. Јер је то правило у „одрастању једног народа“. И према томе треба и дефинисати наше будуће циљеве. Велика Албанија куца на врата. Где је у свему томе Србија? И шта чинити да би се осигурала национална безбедност?

*
Извор: Магацин