Окупатор све раздробио, на фотографијама сачувано

„Врисак“ – фотографија са изложбе

Шта рећи о изложби Ивана Максимовића а не утицати на слободу посматрача? Фотографије говоре саме. Нису потребна тумачења.

Поводом изложбе фотографија „Косово, не/стваран живот“ аутора са КиМ Ивана Максимовића у Ликовном салону Народног универзитета у Трстенику од 15. до 29. марта.

Све је јасно и – тешко за гледање. Овде нема монтаже и импровизације. Зар није око нас, у србској црној свакодневици, често, и горе? Већина ових слика имају такву тежину и траже наша размишљања која требају и морају да иду, до Јасеновца, до питања: Зашто су титоисти побили, у хиљадама, све оне најумније Србе, који су могли да обнове државу, разорену од Хитлерових нациста и англосаксонаца.

Усуђујем се да прокоментаришем време у којем су настале и понешто о аутору који се усудио да то понуди публици.

Време настанка фотографија је после ,,нато-арбанашке стихије“. Посебно је то карактеристично за деловање ,,велесиле“. Победницима је било мало окупирана земља. Требао им је и образ поражених. Дозволите, из тог времена, један детаљ: Косовско друштво за заштиту животиња у сарадњи са ,,unmik-src“ организовали су роштиљијаду у главном штабу ,,unmika,“ у Приштини, на којој су прикупљана средства за збрињавање паса луталица. Поносан је ,,unmik-src“ наглашено је у позивници – што као спонзор може да прати овај догађај. Партиципација за ,,љубитеље паса“ била је 25 евра. У исто време, па све до сада, није осуђен ниједан убица Срба.

Какво понижење за људски род!

Време за убијање Срба жетеоца, косача, копача, орача, чувара по једне кравице…  Време идеално за геноцид, етноцид, лингвоцид, време антицивилизацијско и сатанско, када се србске ,,мртве главе по сокаку ваљају, па се и горему надају“.

У славу робства ,,USA“ знамења су постављена на много места.

„Повратак кући“ (2007.) – једна од фотографија са изложбе.

Ове фотографије настајале су у окружењу када нам одузимају све: имања, куће, станове, наше митове, владаре, прекрајају историју, руше нам богомоље, несрушене одузимају, понижавају и протореју чак и епископа, сатерују у катакомбе, преостале излажу и физичком уништењу. И гробља су нам окупирали! За сада дозволе дају, али не увек, и само са полицијском пратњом, за Задушнице. Не дају Србима да се у своја гробља сахрањују.  Србска гробља се слободно преоравају и прекопавају или претварају у пасишта. Како истрговати толика гробља? Преговори су у току! Отварају се ,,поглавља“! Unesko, Uefa! У догледно време, ако ,,Срби не промене веру“ вероватно следи,  наплаћивање улаза, тражење грађевинске дозволе за поправку споменика. Ако тргују виталним органима, продаваће и кости.  Рат са србским гробљима и костима, на Косову и Метохији, још није завршен и он ће потрајати. Јер, иако се то ретко говори, на простору садашње Албаније постојала су велика србска насеља и словенска топонимија се, у приличном броју, сачувала до сада, 2017!

Како смирити  намучену и оскрнављену земљу!Шта се мо же закључити?

Тамница србског народа. Енклаве имају само Срби. Монструм је произведен. Наш, србски брод је у магли. Нада у боље, за сада, је само лаж! Планова за будућност немамо.

Гледајући фотографије можемо да се запитамо:

Да ли присуствујемо, ми Срби, наизглед живи, на сопственом опелу?

Да ли Србин, на Косову и Метохији, под ,,Unmik“ или ,,Nato-Kfor“ заштитом може остати жив?

Да ли су за Србе, који се померају са вековних темеља и прагова, дошла ,,последња времена“?

Да ли је могло бити другачије, срећније и безбедније, и за Србе и Арбанасе, за све? Вероватно не! Успех за произвођаче рата је хаос, да се свирепо убијамо и да нам то, брате, потраје деценијама! Нож и погача су код вековног непријатеља, моћног и свирепог.

Окупатор је све раздробио, попут дробилице камена, наметнуо разноврсне пороке.

Плакат изложбе

Све се учи из почетка: Србска деца из Гораждевца, гледајући, скоро четири године, само арбанашку ТВ, написали су на тему: ,,Апел Уједињеним нацијама“, како им је ,,тешко али смо сами криви“.

Ометени у развоју заводе ред, и не само бомбардовањем, постављају ,,услове“ нашег опстанка.

Иван Максимовић, како се погледа и из којег угла, из ,,духа слободе“ или ,,духа робства“, можда, и греши, то Бог зна, али – не лаже. Он је, иако му ,,велесила“ (велесили ће много штошта још засметати) са помагачима онемогући даљи рад, већ уградио један каменчић, у великом здању србске културе, у зграду србског документарног филма и фотографије. Много шта су и други видели али снимио је само он. Максимовић документује али и – упозорава:

Монструм је на слободи! Ала је на кућном прагу!

Изгубисмо и ,,хлеб наш насушни“! Пре ће бити да смо пред тоталном пропашћу него спасењем!

Аутор је фотографијама рекао подоста о себи. Задесио се на много места. Једини! Сведок је ,,историјског злочина“ ломљења празних бирачких кутија у Косовској Митровици када су Срби приморавани ,,свим средствима“ које Срби нису, ни по коју цену, хтели да пуне ,,образом поражених“ уз понизне гласове: Опростите нам што нас убијате и понижавате! Они што су ломили бирачке кутије, под маскама, су повелика претња. Ко зна где се све могу појавити!

За Ивана Максимовића, са надимком Светлописац, важи она ,, по делима ћемо их познати“. Он није хтео да нас лаже.

Небо је на Истини. А наша обнова и спас Србије је на људима од карактера – на онима који не лажу и себе и нас. Људи од карактера ће спасити државу. Али, за оне који не лажу, а храбри су, време садашње није наклоњено. Помолимо се Христу да нам га сачува. Подоста глава је на Косову и Метохији ,,одлетело“ од 1999! Усуђујем се: Похвала и организаторима ове културне акције.

Уздајмо се у Христа искреном молитвом.

Догодине у Призрену!

У Косовској Митровици

Зоран Ђорђевић, Уредник часописа и издавачке куће „Лестве српске“

Извор: Магацин