Посљедња чланица Уједињених нација која је ставила робовласништво, тј. посједовање људских бића као приватне својине других људских бића, ван закона, била је афричка држава Мауританија 1981. године. Оно, међутим, као и током већег дијела забиљежене историје људског рода и даље цвјета. Између 21 и 29 милиона људи – неки истраживачи тврде и до 46 – и око 35 милијарде долара годишње добити круже планетом као дио трговине људима и њиховог посједовања.
Кад се сагледају статистички наводи, резултати истраживања разних служби безбједности, активистичких група и института који се баве трговином робљем, примјећују се велике разлике у самим налазима од прорачуна до прорачуна. Ово је сасвим нормално, јер као и код сваког екстремно злочиначког подухвата, до поузданих података је екстремно тешко доћи. Ипак, и оно што се зна и што се процјењује баца у запећак свако друго људскоправашко питање којим се баве разноразни душебрижници, владе, службе и активисти, и на који се троше милијарде долара годишње.
Док се једни боре за право да пишају у било којем јавном нужнику без обзира на пол, и на то троше нечије паре, или за правило да се жена психолог зове психолошкиња у име родне равноправности, десетине милиона мушкараца, жена и дјеце су буквално робови других људи.
Према наводима аустралијске Фондације Ослободи се (Walk Free Foundation) у њиховом Глобалном индексу робовласништва за 2016. годину, број робова у свијету је скочио са 35,8 милиона у 2014. на 45.8 милиона у 2016. години. Свјетски првак у робовласништву је Индија, чијих чак 18 милиона становника су робови, према наводима ове фондације. И иначе, источно-азијске земље доминирају у овом пољу.
Трговина робљем и робовласништво опстају упркос чињеници да су илегални, као што ни хероина не мањка, рецимо, него је само скупљи него што би био да се легализује. У горепоменутој Исламској Републици Мауританији робовласништво није било подложно законским казнама све до 2007., иако је формално било стављено ван закона 1981. Извјештаји, који нису усклађени, тврде да је данас у овој земљи између 4 и 17 посто становништва робује, тј. у приватном је власништву.
Робови – оба пола и свих узраста – се набављају и држе као јефтина радна снага и због секса, прије свега. У том смислу се мало тога промијенило од прије 300, 1000 па и 2000 година. Познат је случај Тајланда, Меке педофилије и робовласништва над дјецом зарад индустрије секса. Међутим, мање је познат енглески случај Ротерхам, у којем је у истоименом граду банда пакистанских трговаца бијелим робљем и подвођача од 1997. до 2013. године злостављала и сексуално израбљивала дјевојчице у тинејџерском и предтинејџерском добу. Иако је око 1600 жртава ухваћено у ланац принудне проституције и иако је много доказа да су градске власти у неком тренутку знале за овај злочиначки подухват, наводно, из страха од реакције велике пакистанске муслиманске заједнице, оптужбе и докази су годинама заташкавани.
Честа је и појава држања робиња ради сурогатства.
Робовласништво је једна од најогавнијих, али и најприроднијих тековина људске цивилизације. Ма како окрутно, оно је само економски модел и борба против њега се не може заснивати на људскоправаштву, него на уништењу економских услова за његов развој. Ријечју, не могу се починиоци намолити да престану, мора им се отети или ускратити добит.
Прекоатлантска трговина људима
Иако се савремени облици робовласништва некако искључују из историјског континуитета и контекста, чињеница је да робовласништво никад није престајало. Па, и највећи тзв. злочин против човјечности у савременом добу – прекоатлантска трговина афричким робљем – десио се унутар робовласничког економског модела.
Привредна конкуренција између колонијалних сила Португала, Енглеске, Шпаније и Француске, а касније и Холандије и Данске, у комбинацији са постојећом политичко-економском културом унутар црначке Африке, која је производила обиље робова, те уходанима механизмима трговине, довела је до невиђеног пораста потражње на већ постојећем афричком тржишту робова.
У Африци је робовласништво цвјетало и прије почетка прекоатлантске трговине и било економска институција; западноевропски купци и трговци су му само подигли економски значај и додали димензију најужасније суровости.
Неки афрички владари су, чак, најжешће осуђивали забрану трговине робљем у 19. вијеку, наводећи културолошке разлоге. Како и не би, с обзиром на то колику су добит оствариле поједине владарске породице у црној Африци.
Према историчару Патрику Менингу, Западноевропљани су преко Атлантског океана у Сјеверну и Јужну Америку покушали превести око 12 милиона купљених или заробљених Африканаца од 16. до 19. вијека; око милион и по њих није преживјело путовање. Додатних 4 милиона је страдало током заробљавања, пружања отпора и заточеништва на тлу Африке. Шест милиона је завршило на азијском тржиштву, а осам на одредиштима унутар Африке. Други историчари подижу број робова доведених на тло два америчка континента на 15,3 милиона, а број страдалих током путовања на 2,2 милиона. Милтон Мелзер тврди да је 33 посто доведених помрло у карипским “припремним логорима“.
Поређења ради, процјењује се да је Енглеска са Велсом 1800. године, дакле, при крају трговине афричким робљем, имала око 9 милиона становника.
Ерик Вилијамс, енглески историчар из средине 20. вијека, тврдио је да је Британија укинула робовласништво 1833. јер је оно изгубило профитабилност којом је финансирана њена индустријска револуција. Можда није случајно да су и Сједињене државе доживјеле индустријску револуцију и економски процват непосредно послије укидања робовласништва 1863., односно краја Грађанског рата 1865. године. Тешко је оспорити теорију да је економски модел америчког робовласништва толико богатства нагомилао у рукама елите сјеверњачких индустријалиста да јој се могло да га, као насталу политичку препреку даљем улагању и експанзији којој је била рада, уништи.
Па, центар америчке трговине робљем није ни био на робовласничком Југу, него на “слободном“ Сјеверу, у Њупорту, држава Роуд Ајленд, регион Нова Енглеска – бастион либерализма.
Ново америчко робовласништво
Елем, кад је у САД-у укинуто робовласништво Декларацијом о Еманципацији 1863., која је била и стратешки потез америчког предсједника Ејбрахама Линколна, и која је потврђена Тринаестим амандман на Устав 1865., једна категорија људи је остављена изван забране: осуђеници.
Тај тринаести амандман каже:
Ни ропство, ни принудни рад, осим као казна за злочин за који је појединац био праведно осуђен, неће постојати унутар Сједињених држава, као ни на било којем мјесту под њиховом надлежношћу.
…Осим као казна за злочин…
Колика рупа. Тако су и многи афрички народи продавали робове јер су се огријешили о њихов “ред“. Или су ратовали против њих, или су се огријешили на неки други начин.
И у САД-у је ова врста ропства постала не само институционализована, него и крајње профитабилна. Наиме, затворска популација у овој земљи од око 320 милиона људи износи 6,8 милиона. Иако је принудни рад на служењу затворске казне за добит државе америчка, а и међународна, традиција, тек се од осамдесетих годинама прошлог вијека појављује тзв. затворски индустријски комплекс од двадесетак приватних корпорација, којима држава издаје уговоре о управљању појединим затворима за добит. Иако одређене рестрикције код принудног рада осуђеника по закону постоје, потенцијална добит држави и власницима приватних затвора је огромна, те се ова индустрија незаустављиво шири. До “послодавца“ је да ли ће осуђеника платити нешто или неће, али по закону не мора. У Калифорнији се, рецимо, сатница осуђенику креће од 30 центи до 95 центи.
Наравно, затворске корпорације се удружују и лобирају за строже законе који повећавају број осуђеника, а не устежу се ни од подмићивања судија који заузврат шаљу више преступника на дужу робију.
И неке од најпрофитабилнијих наднационалних корпорација – Волмарт, Мекдоналдс, Старбакс и други – користе јефтину радну снагу затворско-индустријског комплекса, увећавајући тако своју маржу.
Иако има смисла користити затворску радну снагу у производне сврхе, из више разлога (јавни радови, продуктивност, стицање вјештине итд.), производ који тако излази на тржиште знатно је испод цијене наметнуте условима пословања слободних радника. Ово убија конкуренцију и у многим секторима срозава цијену рада слободног радника, који сноси све трошкове живота на слободи, док осуђеник не мора. Како се такмичити с тим?
Тако, један облик робовласништва и даље живи у најмоћнијој економији на свијету и земљи која се дичи друштвеним напретком и људским правима. На страну људска права, али овај, као и сваки облик принудног рада директно и негативно утиче на живот слободног радника, а директно и позитивно на добит елитних интереса у спрези са државом, што продубљује јаз између најбогатијих и најсиромашнијих.
Ко подржава робовласништво
Као и сваки вид међународног злочиначког подухвата, ни робовласништво потпомогнуто трговином људима не може цвјетати без подршке државних институција које наводно постоје из само једног разлога: да би га спријечиле. Као што је интерес одређених државних служби у опстанку трговине опојним дрогама огроман, вјероватно је исти случај и са трговином људима.
На примјер, посљедњих година су у жижу интересовања свјетске јавности доспјели и припадници мировних мисија Уједињених нација, који су своје присуство и моћ у земљама домаћинима искористили за трговину робљем, масовна силовања и друге видове злостављања. Од заштитника претворили су се у напаснике.
И парадржавне структуре у ратним жариштима, попут Исламске државе у Сирији и Ираку, Боко Харама у Нигерији, или тзв. Републике Косово у Србији, су погодне за успостављање ланаца трговине робљем, између осталог.
И као што не може цвјетати без подршке органа власти, не може ни без подршке још два интереса: одредишта и изворишта.
И у 17. вијеку у Дахомеју и у 21. у Тајланду, за роба, био он к’о од брда одваљен црнац који чупа волу реп, или њежна 11-годишња дјевојчица коју ће можда до смрти злостављати неки матори енглески педофил, мора постојати и купац и продавац. Снага и воља купца – плантажера у Јужној Каролини или педофила у Лондону – није довољна да покрене трговину уколико нема ко или нема кога да прода. Иако су и отмице и разне друге шеме и преваре заступљене, велику улогу игра и воља чланова жртвине заједнице – родбине, вјерске установе, културног миљеа – да се жртва прода. Јака заједница не продаје своју дјецу педофилима. Слаба заједница, морално и материјално, најпогоднија је за ницање робовласништва било које врсте.
А неолиберализам, падобранска бригада финансијерског новофеудализма, најсавршенијег метода пљачке у историји, просто растура снагу економску снагу локалних заједница и нација, која би у теорији – подложној и другим чиниоцима – могла послужити као полазна тачка ка спутавању робовласништва.
Све је више сиромаштва, а све мање моралних упоришта, и све ће лакше бити робовласнику доћи до роба, био он економски или сексуални.
Теорија интереса моћних
Опет морам завршити излагање са враћањем на теорије интереса моћних. Како моћни нису имуни на пороке, с једне стране, а још мање на добит из било ког извора и на било који начин, с друге стране, разумно је очекивати – а и доказа је у изобиљу – да моћни, путем државних механизама које контролишу, подржавају злочиначне подухвате од којих могу да се окористе.
Зашто и не би? И ко ће се окористити пирамидом ако не они на њеном врху? Зар да пусте да сав кајмак убиру нижи играчи, па да ризикују преврате и јачање туђе, а опадање своје моћи?
Осим тога, злочиначка удружења имају и друге сврхе. Парасистеми се одржавају са врха и због директне добити, и због потребе за постојањем група спремних за обављање прљавих послова, од преврата и атентата до трговине дрогом за рачун тајних државних операција, а и због контроле над самим спектром опасних појединаца и група.
Срби увијек за примјер могу да узму трговину органима које су уз подршку америчких окупационих снага шиптарски терористи вршили преко израелских љекара за америчке и друге муштерије. Хашим Тачи и екипа су одиграли вишеструку игру: били ударна игла отварања простора за америчку војну контролу над Србијом, предали у руке америчких и других мешетара минерална богатства Косова и Метохије, отворили сигуран канал за проток свега и свачега између Блиског истока и западних муштерија, и донирали нову јетру понеком америчком мултимилијардеру. Шта ту може да се не воли и ко им не би дао “независност“?
Законе тржишта диктира купац, тј. потражња, а најбољи купци сваке илегалне робе су они најбогатији, те илегалан производ увијек некако мора до њих доспјети. А ако хероин или бубрег мора доћи на њујоршку Пету авенију, нема шансе да камарила америчких служби безбједности то не може да спријечи, бар у највећем броју случајева.
Робовласништво, да ли оно традиционално или ово савремено, се може уништити само уништењем економског модела по којем је оно профитабилно. Оно је у људској економској природи. Оно је посао који доноси добит и престаће оног часа кад престане да доноси добит.
Неолиберализму, међутим, не иде у прилог спутавање робовласништва. Ако наднационалне корпорације могу да несметано и по закону профитирају од робовласништва у Америци, шта тек могу у Бангладешу, Вијетнаму, Индонезији? Могу све. Што им забрани Бангладеш, даће им Бурма. Што не да Бурма, понудиће им Лаос. Кад се деси неки Дутерте на Филипинима – нема проблема, Вијетнам једва чека.
У глобалној трци за приматом, робовласништво је можда онај риједак модел који једном тркачу омогућава предност у односу на друге. Какве маркетиншке стратегије, пи-арови, развијање “лидершипа“ и други бакрачи…
