ПЕТИЦИЈА ЗА ПОДРШКУ СРПСКИМ ВОЂАМА У ХАГУ

Јунаци

Ви сте бранили Отаџбину нашу и браните је и сада. Некада сте то чинили пушком и мачем, а данас то чините речју једнако часно, достојанствено и предано као и онда што сте чинили. Другачије и не може, јер се само чистим срцем које је врлином испуњено Отаџбина може бранити и одбранити.  Ваше су намере биле поштене и циљ ваше борбе био је, а и сада, је узвишен. Били сте принуђени да устанете у одбрану Отаџбине, у рат су вас гурнули, као што су вас после њега по тамницама затворили. Без задршке, без размишљања и двоумљења ви сте устали да браните своју Отаџбину и свесно сте се жртвовали за слободу, за истину, за правду, за српско сутра које мирише на босиљак, а не на барут и крв. Ваша борба, ваша жртва била је ваша људска воља и ваша дужност српска и светосавска.

Када су на наш српски народ подигли мачеве и буктиње које својим пламеном све пред собом прождиру ви сте учинили готово немогуће. У тренутку свеопште хајке на васколики род српски када се рат водио и на фронту и за столом дипломатским средствима, у тренутку када су Срби имали мало савезника и мало искрених пријатеља и били препуштени сами себи ви сте направили чудо. Извојевали сте победу када су сви били убеђени да је српски народ изгубио. Створили сте Републику Српску која и данас, Богу хвала, постоји, дише и опстаје и највећи је понос и дика свих Срба у савременом добу. Она је симбол слободе, пркоса, јунаштва, истрајности и упорности. Она је ваше дело и ваша заслуга. Она је ваша победа. Она је најлепши брилијант на ниски српских земаља јер је избрушен с највећом муком и немерљивом жртвом.

Када сте се попели на Партенон и повели народ  гледали су вас као Богове, трчали и жудели за вама, желели да вам дотакну скуте и пољубе руку. Све би дали само да буду у вашој близини. Али када је стигао Потоп и када су српске вође и војсковође, у име свог народа попут Јова, кренули “старим путем грешника“, нико да вас погледа, поздрави, нити да вам се у несрећи, муци и самоћи нађе. А Бога ми неки, не само да су вас се одрекли, већ су и свесрдно учествовали у хајкама како би сте што пре отишли “тамо где треба“.

И још се једном у српској историји показало колико мало треба да Обожавани постане Прогоњени, али “опрости им Боже, јер не знају шта раде“. Наш народ није схватио да тиме што ће се одрећи својих вођа неће спасити душу своју. То се ево и данас, након скоро двадесет година, показује као истинито. Иако смо хашком Молоху предали и продали све најбоље што смо имали они и даље траже и траже, наравно, а шта друго него наше срце – Косово и Метохију. И шта сада да каже човек без срца – осим да заплаче и крикне, јер проблем није у нашим вођама, него у нама самима. Годинама бежимо од истине, заогрнути опсенама и самозаваравањем, а деца нас оставише и одоше у “бијели свијет“.

Господе, покајања нам треба, вере и наде, али надасве љубави, да се уздигнемо из блата превара, издаја и лицемерја – како бисмо престали да будемо подљуди и постали Људи – достојни својих витешких предака.

Ипак има међу нама и оних који су тога достојни. Ми, не само да верујемо, већ засигурно знамо да су то наши хашки мученици.

Ви сте бранили Косово, свету српску земљу, када су се велики и силни подигли да га Србима отму. Ви сте ударили темеље на којима и сада одбрана Косова стоји. Ви сте својом жртвом поставили нови завет који опомиње и који упућује. Ваша су имена тако уз Косово постала најскупља српска реч, она која се изговара с поносом и дивљењем.

Све што је било у вашој моћи, све што је било до вас, све што сте били у стању ви сте за Србе, за Србију, учинили. Уместо да понесете највиша државна одликовања, најблиставије медаље за храбрости, најсветлија одличја за заслуге у рату и да с правом високо дигнутих глава ходите српским улицама ви сте у притворским јединицама и затворским ћелијама далеко од Србије, далеко од својих породица, далеко од свога народа. Распети сте у име лажи, обмана, неправде и распињу вас они који пишу каноне у име силе. Распети сте, браћо, као и Србија што је већ деценијама распета и на мукама сте као и она што је. И то једном мора да прође.

Као што сте се на ратишту косовском, босанском, херцеговачком, банијском, барањском, книнском, славонском и сваком где сте ногом загазили борили часно и храбро тако то чините и сада пред Хашким трибуналом, судом који изгледа само Србима зна и хоће да суди и само Србе зна и хоће да осуди. Док је рат трајао били сте препуштени сами себи и напуштени од свих. Тако је и сада. Испред вас је непријетељ и ви пред њим стојите поново једнако часни, једнако храбри и једнако чојствени. Бранили сте боје српске заставе и чистоту српског имена. Бранили сте српску част онда, браните је и сада. Разлика је само у томе што за вас више нису убојити меци. Сада су то речи којима вас гађају.

Храбро и достојаствено ви подносите увреде и истином и правдом браните се од лажи. Суде вам, окривљују вас и осуђују вас. Борите се и истину зборите, али нико неће да вас чује. Није данас популарно чути и саслушати Србе који говоре истину. Ово је време обмана и лажи.

Ако сте криви ви који сте бранили српске земље, српску нејач, српску крв, српску веру, српску традицију и историју и српску будућност онда смо криви и сви ми Срби који вам се дивимо, који вас подржавамо и који се трудимо да одбаранимо исто оно што сте ви бранили, јер вам нису дозволили да до краја бој доведете.

Упознали сте ви удружени злочиначки подухват, злочин против човечности, геноцид, кршење обичаја и права ратовања. У геноцид и егзодусе над Србима ви сте гледали и сами у тој страхоти српској страдали. Шта је неетичност ви најбоље знате, јер је на својој кожи осећате. Баш ти који вам суде и који вас туже су се удружили у злочиначки подухват да вама наметну туђе грехе и туђу кривицу. Док то чине дешава се злочин против човечности, јер они силују право и правду. Крше и обичаје и законе ратовања, јер ваша борба у судници је својеврстан рат, а они га воде нечасно и кукавички зато што су велики, моћни и силни и чине шта им је воља. Ти који вама суде оне који су геноцид чинили ослобађају и на слободу пуштају, а оне који истину знају утамниченима држе да би им језике свезали да не говоре, да се не чују, да истином која шапуће лаж која преко разгласа урла не надјачају. Ваша истина живи и ми је чујемо иако се труде уши да нам запуше.

Да су данас живи кнез Лазар, Обилић, Војислав Танкосић, Никола Пашић, војводе српске: Путник, Степа, Мишић и Бојовић и они би пред Хашки тибунал били изведени, јер учинили су оно што је неопростиво, оно што се не сме. Бранили су своју земљу, свој народ, своје корене, своје цркве и манастире. Србима је то најстроже забрањено да чине. Срби треба с одушевљењем јарам да носе, неправди да кличу, државу своју да уништавају, територије своје да поклањају, окупаторима да се клањају. То од нас траже велики, силни и моћни. Ви на то нисте пристали. Ви то нисте хтели. Ви сте се за своје достојанстевно борили. Зато се ваша имена данас пишу уз име Живојина Мишића. Зато сте јунаци. Зато сте хероји. Зато сте српски витезови сваременог доба. Људи који су на делу показали храброст и национални интерес ставили испред свега, па и испред сопствене слободе и сопственог живота.

Данас се ваша имена изговарају тихо, потајно, чак и са страхом, али неће проћи дуго када ће се она изговарати са осећањем поноса и поштовања. Ваша имена су симбол српског пркоса, српског страдња и српске моралне победе. Ушли сте у песме, приче и легенде и тако сте од заборава заувек сачувани.

Ми који о вама често говоримо и који се вама поносимо не можемо да вам помогнемо много. Ни упола од онога колико сте ви помогли нама када су нас са свих страна нападали, а ви сте нас сачували и очували. Нисмо вас заборавили и лажу вас сви који вам кажу да јесмо. У српским црквама горе воштанице за ваше здравље. Помињемо вас у молитвама и молимо милост Божију за вас и све Србе, за све наше хероје. У мислима вам шаљемо делиће српског неба и зрачке српског сунца и бодримо вас да истрајете, да опстанете, да победите поново.

С вером у Бога и несаломивом надом у боље сутра, у српско сутра, у јутро у ком ће истина зацарити, остајте здраво једнако храбри, једнако поносни, једнако достојанствени.

Драги људи,

Ако осећате ово, што и ми осећамо за наше Хашке мученике, придружите се нашим молитвама и подршци. Потпишите се испод овог писма и спасите душу своју, као што је и ми спашавамо!

С вером у Бога за Правду, Истину и Слободу!!!

О Сретењу 2013. године

Потписници петиције:

Јулијана Мркоња
Др Небојша Кузмановић
Ранко Лаиновић
Академик Јелена Гускова
проф. Весо Вуковић

Проф. др Јово Радош
Станислава Бошњаков

Александар Морар

Горан Станчевић

Миљана Радивојевић

Драган Зорић

Миодраг Петровић, глумац
Миодраг Самарџић, сликар
Мирољуб Марић
Бојан Пророк
Богдан Кукић
Дуда Станић
Слађана Станић
Дијана Дражић
Драган Видовић
Бранко Бојак
Дејан Ђокић
Александра Зељковић
Александар Морар
Иван Путић
Станислава Бошњаков – Ђорђевић
Андрија Нађ
Небојша Бајић
Јелена Бајић
Ненад Мишић
Владимир Маринковић
Витомир Малешев
Бојан Шимрак
Гордана Станкулов
Урош Шекеровић
Бранислав Кнежевић
Раде Ракита
Миодраг Плавшић
Виолета Блага
Јелена Путић
Милена Рађеновић
Ивана Рађеновић
Небојша Бошковић
Саша Ђорђевић

др Небојша Кузмановић    Kontaktirajte autora peticije