Храброст ученице и издаја професорице

Борба за опстанак води се непрекидно, а њен почетак је у речима. У том, почетном стадијуму, она не захтева велике жртве, већ само храброст  и одлучност да ствари назовемо (њиховим) правим именом. Ако се не слажете са оним што чине евроунијати и екуменисти, ако вам је стало до ваших породица, деце, унучића, онда то треба јасно и гласно да кажете. Све то потврђује следећи пример, који се догодио у једној средњој школи у Шапцу[1].

Професорица географије, да ли по препоруци министарства просвете или самоиницијативно, учи децу да Косово и Метохија није наше. Она је на часу чија је тема била привреда Србије, рекла да о Косову неће да прича, јер је то бесмислено, то није наша земља. Такође, она на својим часовима намеће дефетизам, говорећи ученицима да нема наде и да ћемо нестати. Међутим, на том часу када се, отворено и недвосмислено, одрекла Косова, на њено велико изненађење, устала је једна ученица и супроставила се њеном мишљењу. Гледајући професорицу у очи, обуздавајући своју љутњу због онога што је чула, храбро и одлучно је између осталог рекла: “Косово је окупирано, али је наше! И наде има.“ После тога професорица видно узнемирена, убеђена да њено мишљење не може да буде оспорено, јер се у потпуности поклапа са политиком евроунијатског режима, преостали део часа је држала монолог убеђујући ученицу и остале ученике, да је она у заблуди, као и сви који тако мисле, јер су неначитани. Преведено на обичан језик, по мишљењу наведене професорице, сви они који не размишљају у складу са политиком евроунијатског режима, нису довољно образовани, да би схватили да они не издају своју земљу и свој народ, већ воде “мудру“ политику. Заборавила је професорица, или можда никада није ни чула, речи Св. Николаја Жичког: “Образован је онај ко има образа. Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем.“. Оно што посебно забрињава у наведеном догађају, је то да је само један ученик  у одељењу подржао мишљење ученице, а остали су је чак исмејавали. Ово је само један пример злоупотребе просвете у процесу „промене свести“ србског народа по стратегији Брисела и Вашингтона, која се масовно примењује у србским школама, а за који се чуло захваљујући храбром понашању неведене ученице. Шта је са осталим примерима, где нема ученика који су свесни свог порекла и смеју да то покажу?

Кроз историју је доказано, да се нека територија може изгубити само онда ако је се одрекне народ. Зато је основни циљ издајничке политике евроунијатског режима, а по налогу Брисела, приморати Србе да се помире са губитком Косова и Метохије, које им је одузето силом. Најсигурнији начин да један народ учиниш заборавним и склоним одрицању од свога имена и територије јесте утицати на свест деце, коју кроз школски систем духовно и морално убијају, заглупљују стварајући од њих послушне полуписмене робове Новог светског поретка, који ће увек без поговора прихватати правила којa намеће власт. Деци се намеће “истина“ која се прописује од стране евроунијатског режима, а не која се истражује и утврђује. Министарство просвете је од школа направило место на којем од наше деце праве зомбирану масу која не зна за прошлост, која није свесна садашњости и коју не занима будућност.

Срби, пробудите се, преузмите одговорност и борите се! Престанимо да идемо кукавичком стазом незамерања и пузања, јер је, кажу, тако лакше. Можда јесте тренутно лакше, али тај пут води само на једно место, у понор и нестанак. Послушајмо Св.Николај Жичког који је рекао: “Ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж.“ Нека нам за почетак, пример буде ова храбра девојчица из Шапца.

Како радили, тако нам Господ помогао!
Уз Божју помоћ догодине у Призрену!

Дана 12/25.02.2017.лето Господње.

Свесрпска народна организација
“СРБИ НА ОКУП“
МО Шабац – Мачва

[1] име школе, професорице и ученице нису наведени, због заштите интегритета ученице и њених родитеља.