Срби на окуп! Скривени духовни бисери Епархије рашко-призренске у егзилу (7) | Срби на окуп!

Скривени духовни бисери Епархије рашко-призренске у егзилу (7)

13177939_1004520356269818_4370864940996160544_nСветосавска светлост и извор бистре духовне воде у Републици Српској

Додатак: Драгоцена сведочанства верног народа из РС о разлозима и начину настанка катакомбног манастира св. Великомученика Георгија

Седма је година како Његово Преосвештенство епископ Артемије са својим монаштвом и свештенством високо држи уздигнут Светосавски барјак СПЦ. Они чувају Свету Православну Веру чистом и неукаљаном и светли образ наше помесне Српске Православне Цркве. Чувају савест СПЦ. Следе вековну, благословену, духовну стазу коју су нам утабали сви свети из рода нашег: од св. Саве, св. Кнеза Лазара, св. Јована Владимира, па до св. Владике Николаја, св. Аве Јустина и св. Мученика Харитона Косовског.

Ходати том трновитом духовном стазом није лако због искушења која ударају на све оне који истрајно и одлучно корачају путем вечног спасења али је у исто време благодатно и славно. Из историје рода људског и историје свете Цркве знамо: свима који Бога и вере ради, истине, правде и добра ради – трпе клевете, увреде, понижења, прогон, казне… у вечности им се плету сјајни венци због исповедништва, трпљења и непоколебљивости. Васкрсења не бива без распећа.

Катакомбне манастире ЕРП егзилу оснива и подиже верни српски православни народ, материјално осиромашен али духовно богат

Ову истину, поред владике Артемије и његовог монаштва и свештенства, зна и верни народ српски који од почетка следи владику и пут Светосавски. И како новотарци и екуменисти Београдске патријаршије све безобзирније и бруталније газе Свету Православну Веру заводећи у проклету јерес оне који их слепо следе – тако се све више увећава број верног народа који следи свог истинског и доброг пастира владику Артемија. Само за ових шест претходних година, материјално осиромашен, али духовно богат, српски народ је подигао преко тридесет катакомбних манастира и парохијских храмова ЕРП у егзилу, од Брезовице до Куле, па даље преко Беча све до Торонта и Детроита.

Међу њима је и манастир који светли сјајном светосавском светлошћу у поносној и славној Републици Српској. Светиња св. Великомученика Георгија се налази у селу Доња Јошавка (општина Челинац), недалеко од Бања Луке. У њој се подвизавају два монаха ЕРП у егзилу, отац Прохор (старешина манастира) и отац Платон. Да би сјајном светлошћу засијао и овај духовни бисер ЕРП у егзилу – морало се такође ићи трновитом стазом. Монаси Прохор и Платон живе миран и скроман живот, служећи редовно службе Божије, обављајући манастирска послушања и са љубављу примајући вернике који им долазе на молитву, исповест и духовни разговор.

Светоотачким путем – молитвом против јаросних клевета и претњи

На другој страни парохијски свештеник те области у РС Богољуб Чанић омета оснивање манастира, прети, пријављује монахе полицији, и најстрашније клевете објављује у локалним медијима. На крају, мирне и молитвене монахе тужи општинском Суду. Иначе, свештеник Чанић је у архивама Удбе заведен као сарадник Службе под конспиративним именом Прокопије (документ са подацима приложен уз овај текст). Епископ бањалучки Јефрем панично шаље циркуларно писмо народу у коме користи речник недостојан српског владике, а још недостојнији је претећи тон којим одише његова порука. Уочи посете владике Максима катакомби св. Георгија, свештеник Чанић с тешком муком прикупља педесетак потписа и предаје клеветничку петицију надлежним властима које покушавају да спрече богослужења у манастиру и да застраше монахе. Монаси с гостољубљем примају службенике МУП-а и одлучно поручују да ће се Богу служити и Света Литургија појати онако како је духовни отац благословио.

Када сам једном приликом питао старешину манастира о. Прохора како ће се поставити према судској тужби – одговорио ми је: „Као и до сада – молитвом, благословом нашег духовног оца, трпљењем и љубављу према Светој Цркви, нашим верницима, комшијама и српском роду у Републици Српској“. На оваквим примерима се јасно може видети какав то дух води оне који следе свејерес екуменистичку и удбашки менталитет Београдске патријаршије (од владике па до сеоског попа), а какав је дух Светосавских монаха ЕРП у егзилу који чувају православну веру и савест СПЦ…

Духовна оаза Републике Српске

Манастир напредује у сваком погледу. Верујући Светосавски народ редовно долази на богослужења и пожртвовано помаже братији манастира са љубављу и истрајношћу јер су сви заједно упалили драгоцену Светосавску духовну светлост која им сија у тами новотарства, материјализма и јереси којима су заражене епархије СПЦ, на жалост и у Републици Српској. Епилог ће бити у Божијим рукама. Судско рочиште је отказано да даљњег због погоршаног здравственог стања свештеника Чанића. Господ нека га исцели, покаје и поврати на пут братске љубави, праве вере и свете Светосавске СПЦ. Управо док завршавам писање ових редова, до мене стиже радосна вест да је тужба против наших монаха одбачена због неоснованости тужбе и недостатка доказа… Нека је слава Господу Богу за све!

Овај предивни катакомбни манастир је православни светионик и духовна оаза за све Србе у Републици Српској којима је стало до тога да сачувају свету и чисту Веру Православну и да имају богомољу у којој ће се окупљати, молити Господу Богу и напајати душе своје са непомућеног, чистог и бистрог извора Свете Вере Православне. За љубав братску и хришћанску и срдачно гостопримство, најискреније благодарим оцима Прохору и Платону и браћи и сестрама који су били у манастиру св. Великомученика Георгија у Доњој Јошавки када сам посетио нашу братију и показали на делу Аврамово гостољубље, труд и љубав хришћанску. Господ и св. Великомученик Георгије нека свима узврате стоструким добром и благословима небеским и земаљским!

Архимандрит Пантелејмон

 

Лична сведочанства верника из Републике Српске

Пошто оснивање и изградњу готово сваког катакомбног манастира ЕРП у егзилу прати бујица клевета, прљава пропаганда и неистине оркестриране из Б. патријаршије, најобјективније је прочитати сведочанства, разлоге и мишљења из прве руке и са лица места, од људи који катакомбне манастире оснивају и граде. Из Републике Српске су се јавили брат Ненад Јокановић из Бања Луке, сестра Милка Тривић из Доње Јошавке (од које је купљено сеоско имање за катакомбни манастир) и брат Гојко Гламочић из Градишке. У наредним редовима доносимо њихова сведочанства.

 

Сведочанство брата Ненада Јокановића из Бања Луке

Још од 2005. године примјетили смо у бањалучкој епархији чудна дешавања. Неки свештеници су око себе окупљали углавном младе људе који су се сваке недјеље и празника причешћивали, кружиле су разне приче о новотаријама код неких свештеника, затим поједини од њих су организовали теолошка предавања на којима су тврдили како душа спава и слична неправославна (новотарска) учења… Дистанцирали смо се од таквих не знајући „шта се иза брда ваља“ и држали смо се неких свештеника који су православно учили народ и служили као увек што се чинило и са којима смо имали сарадњу. Ми, припадници Четничке Организације учествовали смо три пута у акцијама за прикупљање помоћи браћи Србима на КиМ, два пута 2007. и једном у новембру 2009. Тада смо ишли на КиМ у пратњи хуманитарних конвоја. Том приликом смо и упознали Владику Артемија али дјелимично и ситуацију на КиМ. Наш напаћени народ нам је свједочио о великим дјелима и труду нашег владике Артемија у одбрани КиМ у саставу Србије и задржавању остатака нашег народа на КиМ. Дијелио им је помоћ, стоку, хљеб… Све што је могао и имао. Први пут сам доживио да испред мене стоји ђед од 80 година и плаче, свједочећи о нашем Владики и дешавањима на КиМ. То је допрло до најтананијих дијелова наших душа.

Међутим, новембра 2009, када смо последњи пут возили помоћ на КиМ, неке ствари и догађаји су нам били најблаже речено чудни. Присуствовали смо разговору гдје поп и попадија из Звечана говоре најружније клевете о нашем владики и то нас је запрепастило. Међутим, умор је учинио своје и нисмо се удубљивали у ту причу. Преноћили смо у манастиру Грачаница, којем су шиптари исјекли струју, и ту ноћ нам је било веома хладно. Укупан утисак је био да су услови у манастиру заиста тешки и питали смо се како наше монаштво опстаје у таквим условима. Сутрадан смо отишли у обилазак неких манастира и између осталог отишли смо у Високе Дечане. Тамо нас је дочекао Теодосије и примио нас раширених руку, показујући нам сва материјална добра манастира. Видјели смо најмодернију мљекару, разна друга постројења, економију, и запитали се – да ли смо у истој епархији? Манастир Грачаница, у којем је владика Артемије, нема ни струју, док манастир Високи Дечани готово да има птичијег млијека… и то нам је било веома чудно… Али вратили смо се у Бања Луку и то смо скрајнули с ума све до 13. фебруара 2010. Страшне вијести су допирале до нас и ми нисмо могли да повјерујемо шта се дешава… Одједном брдо оптужби на рачун владике Артемија о тобожњој проневери неких донација. Извесна попадија Светлана тада даје изјаву у присуству владике Атанасија, како она никада није имала додир с новцем и како је све то за јавне кухиње на КиМ ишло преко владике Артемија….

Одмах се присећам свог боравка на КиМ и свега што сам видео… каква лаж на оног милог старца владику Артемија којем из очију исијава доброта! Враћа ми се филм у претходну годину и сјећам се како је иста та попадија данима наваљивала да ми не купујемо и не возимо помоћ на КиМ него да скупљени новац (око 80 000 евра) пошаљемо њој преко банке, па ће она то да распореди јер она зна шта је најпотребније од помоћи… Божијом милошћу отац Јован, вођа акције, не пристаје на то и остаје при ставу свих нас. Такође, када смо стигли у Ново Брдо, и када смо у магацин јавне кухиње истоварили дио помоћи, тада смо попадији Светлани предали 25 000 евра у кешу за отварање нове кухиње. Дакле, дали смо јој паре на руке и по благослову оца Јована који је руководио нашом хуманитарном акцијом. Ја сам био одређен да будем свједок те предаје новца. Слава Богу, још увек чувам те фотографије примопредаје. Видјели смо шта се дешава и одмах смо знали да је владика Артемије на правом путу чим га прогоне на правди Бога. Будно смо пратили све вијести и даља дешавања и правили план како да одемо у манастир Шишатовац где је тада владика био премештен.

Међутим, тада нам је сарадник био један тек пострижени монах из бањалучке Епархије, Теофил Димитрић, који се претварао да и он подржава праведног владику Артемија али који нас је савјетовао да није најбољи тренутак да идемо код њега и да сачекамо још мало… Тако нас је спрјечавао више од годину и по дана и, када смо октобра мјесеца 2011. отишли на барикаде на КиМ да пружимо подршку нашем народу, тек тада видјесмо ко је тај монах када нас је у телефонском разговору убјеђивао да идемо на литургију и неки пријем код тзв. епископа Теодосија. Ми смо били одлучно против тога јер смо дошли да подржимо народ, а не узурпаторе и издајнике. По повратку са косовских барикада у Бања Луку раскинули смо све везе са монахом Теофилом и одлучили да што прије одемо код владике Артемија. Успјели смо одлуку да спроведемо у дјело уз Божију помоћ 31. децембра 2011. године у катакомбном манастиру св. Јована у Љуљацима. Тамо смо стигли око поноћи. Први пут. Једва нашли. Дочекали су нас оци Иринеј, Варсануфије и други монаси. Сједили смо сат времена и разговарали о свему. Било је касно па смо морали да прекинемо, а чинило нам се да смо имали о чему причати данима… Сутрадан нас је о. Иринеј представио владики Артемију и владика нас је примио.

Сјећам се добро, владика нас је питао: „Добро децо, зашто сте ви дошли овдје“? Ми смо му одговорили кратко и јасно: „Преосвећени, дошли смо на извор чисте воде!“.  Владика се благо насмејао. Благословио је да о. Иринеј одржава контакт са нама и да нас он упути у све остало. Тада нас је о. Иринеј питао за још неке појединце из Бања Луке и околине који долазе код владике али ми нисмо познавали те људе. О. Иринеј нас је спојио са нашим земљацима и тако смо дошли до тога да организујемо први састанак у Бања Луци. Дошли су о. Иринеј и о. Максим (сада хорепископ), и скупило се толико људи да је та просторија (учионица) била тијесна. Чак је и ходник био пун. Тада смо се боље упознали са ситуацијом али и између себе. Оци су отишли назад у Србију, а ми смо почели да успостављамо контакте између себе и да се окупљамо. Појављивали су се неки нови људи, а дешавало се и да неки који су били присутни на почетку – нису се више појављивали. Морам да споменем да је на првом састанку био присутан монах Доситеј, човјек којег смо сви сматрали за јединог правог монаха у Епархији бањалучкој. Међутим, послије је био „изрибан“ и више се није појављивао. На самом почетку је и један свештеник бањалучки, који је хтио да остане анониман, неколико пута давао прилоге када су монаси владике Артемија долазили у Бања Луку. Међутим, ни он се више не јавља.

Све у свему, број људи који су увиђали да СПЦ скреће с пута Светог Саве је почео да се увећава. Полако је сазријевала идеја да нам je потребан катакомбни манастир ЕРП у егзилу и радили смо на томе. Како су властодршци у СПЦ више тонули у блато и муљ екуменизма и новотарија, зближавања са Ватиканом и кршења Св. Канона и Апостолских правила, то је више јачала идеја да морамо основати катакомбу. Неко вријеме смо чекали и надали се да ће епископ бањалучки Јефрем оправдати епитет „тврде струје“ у СПЦ, међутим када је Иринеј Гавриловић упалио хануку у јеврејској синагоги и када је хулио на Духа Светог честитајући новом папи римском устоличење назвавши га светим оцем, а убрзо послије тога еп. Јефрем га сасвим нормално дочекао у Бања Луци, видјели смо да Јефрем нема намјеру да чува своје словесно стадо, те је духовно стадо одлучило кренути за добрим пастиром умјесто за духовним вуковима. Сазрело је вријеме и у прољеће 2015. године смо купили манастирско имање и почели са припремама за прву Свету Литургију.

Дана 16. 4. 2015. љета Господњег, Свету Тајну Крштења примио је мој син Јован Јокановић. Тим поводом у Бања Луку су из Србије и ЕРП у егзилу стигли протосинђел Иринеј, монах Рафаило и брат Милоје Стевановић. Њих сам позвао да ми крсте сина и да буду моји гости. Други повод њиховог доласка био је да заједно са браћом и сестрама из Бања Луке и околине обиђу потенцијалне локације земљишта на којем би могла да се оснује бањалучка катакомба. Крштење је обављено првог дана посјете, а већ сутрадан, 17. 4. 2015., у обилазак су пошли: о.Иринеј, о. Рафаило, Милоје, кум на крштењу Данијел и ја. Земљиште које је било на продају било је удаљено око 25 км. од Бања Луке према селу Доња Јошавка и брду Црни Врх. Када смо стигли на предвиђену локацију кренули смо у обилазак јер је то земљиште било површине преко 3 хектара, обрасло шумом и густом шикаром, са неколико извора воде. Обилазећи тако, застали смо усред шуме, на некаквом шумском путу и одједном је тим путем наишао кочијаш са коњима и запрегом. Изненађење је било обострано. Он је стао и зачуђено гледао у нас петорицу обучених у црно, са брадама, од којих су двојица имала мантије на себи.

Поздравивши га нашим традиционалним поздравом „помаже Бог“, као да смо му скинули терет са срца… Старина нам отпоздрави и тако започе разговор. Представили смо се и рекли да желимо да купимо земљиште и да су то наши рођаци и гости из Србије… Питали смо га да ли је Србин и да ли је био у рату, на шта је он одговорио да јесте Србин и да је био у рату, да је свашта прошао… О. Иринеј га тада упита да ли он зна да неко продаје имање с кућом, јер би нам то више одговарало, а човјек одмах рече да познаје домаћине који недалеко одатле продају имање од 2,7 хектара са кућом и помоћним објектима и да су дан раније требали да одселе за Србију али им се покварио камион, па су остали још један дан. Старина нам одмах даде њихов број телефона и ми се поздрависмо с њим. Послије петнаестак минута већ смо били на имању код Рајка и Милке Тривић и послије краћег разговора са домаћинима и обиласка имања, знали смо да је то право мјесто за манастир. Завршили смо обилазак и кренули у преговоре. Као најискуснијем, препустили смо брату Милоју да преговара. Домаћини с понудили почетну цијену. Брат Милоје је дао нашу понуду. Сјели смо испред куће пробавајући домаћинову ракију, док су се власници повукли у кућу да се договоре. Послије неког времена изашли су из куће и обавјестили нас да пристају.

Одмах смо дали предкапару и договорили исплату капаре до краја мјесеца априла, а коначну исплату и потписивање уговора договорили до краја јуна мјесеца исте године. Срећни и задовољни, растали смо се са монасима и братом Милојем. Нама је остало да се окупимо и да видимо колико новца имамо у фонду који смо раније успоставили. Схватили смо да у фонду имамо новца да исплатимо капару, међутим имали смо само два мјесеца да прикупимо додатни износ који није био мали. Брзо смо се организовали уз Божију помоћ и кренули да скупљамо новац. Нека наша браћа и сестре су подигли кредите, а остали су дали колико су могли. У међувремену мајка оца Платона Бабића, која је имала стан у Бања Луци, упокојила се, и стан је припао оцу Платону, а он га је одмах ставио у продају. Ми смо тражили начин да нађемо још 5000 евра које нам недостају, и по благослову оца Иринеја отишао сам код брата Бошка Рајића и испричао му цијелу ситуацију. Замолио сам га да нам позајми бар нешто новца у колико је у могућности.

Брат Бошко је тада великодушно обећао да ће нам он позајмити сав новац који нам недостаје за исплату власницима имања на коме планирамо да оснујемо катакомбни манастир св. Георгија. Том приликом сам обећао брату Бошку да ће му новац бити враћен чим отац Платон прода стан. Тако је послије и било. Отац Платон је послије два мјесеца продао стан и брату Бошку је новац враћен уз велику захвалност. Међутим, тада настаје још један проблем… Када смо сав новац скупили, видјели смо да нам недостаје још мања сума новца (због грешке у једном од наших спискова). Тада смо схватили да су сви људи који су учествовали у скупљању новца дали све што су имали и да не знамо како ћемо за пет дана до исплате скупити још тих 220 евра, јер су многи од нас остали са по 20 евра у кући… Међутим, тада се јавља један наш брат који се двоумио да ли је наш духовни и црквени пут исправан, и који је прво обећао да ће дати 250 евра, па је послије повукао обећање… Он се јавља и каже да је ипак схватио да је то прави пут и да ће он од себе дати 250 евра. Сам Бог нас је погледао и тада смо мирно могли да чекамо дан потписивања уговора и исплате.

По закону, нотарске услуге у висини од око 200 евра смо били дужни ми да платимо, али смо некако успјели да договоримо са продавцима имања да они плате нотара. Тако смо, Божијом милошћу, успјели да купимо манастирско имање.Могли смо да почнемо да припремамо објекат за капелу, и са жудњом да чекамо прву Свету Литургију. 5. јула 2015. љета Господњег, прву Архијерејску Литургију је одслужио Њ.П. Хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај. Послије тога кренуо је богослужбени живот бањалучке катакомбе, али и напади на мало стадо Христово. Међутим, поред свих искушења, можда и прво чудо које се десило у бањалучкој катакомби је крштење бивше власнице имања која је била у римокатоличкој јереси. Међутим сестра Милка нам је причала да је прије продаје имања, ноћима сањала да из зида, гдје је сада олтар капеле, тече извор воде, и видјевши све нас и сазнавши истину, одлучила је да се крсти и да се присаједини јединој спасоносној вјери – нашем Светом Православљу. Слава Богу за све!

Сведочанство сестре Милке Тривић из Доње Јошавке

Била сам предсједник и један од оснивача КУД-а Јошавка. После великог труда и несјебичног и пожртвованог рада за наше културно-уметничко друштво и село – била сам оклевјетана од стране људи нахушканих завишћу и љубомором, како обично у животу и бива… Велики број мјештана нашег села су са чуђењем говорили да не памте да је неко ко је толико пуно урадио за опште добро и иза себе оставио велики траг добрих дјела, тако био оклевјетан (касније сам сазнала и да је наш Преосвјећени владика Артемије доживио исто али на много узвишенијем духовном и црквеном нивоу). Молила сам се Богу како знам и умем одувек али ми је проживљени стрес и ситуација у којој сам се нашла, помогла да се још више приближим Богу и да се чешће тјешим усрдним молитвама, вјером и надом.

После великих непријатности и неправди које су нам се дјешавале на правди Бога, мој муж и ја смо одлучили да продамо наше имање са кућом, окућницом и помоћним објектима и пресјелимо се у северни део Србије. Молила сам се Богу да пошаље праве купце, јер је продаја слабо ишла. Иначе, у том периоду сам се повукла у себе и редовно молила Богу у свом дому, а нарочито у соби своје ћерке, јер ми је ту било најљепше мјесто за молитву. Једном приликом сам имала необјашњиво духовно искуство на том мјесту и ни сама не знам на који начин, углавном имала сам виђење да из једног дјела те собе (гдје се сада налази олтар катакомбне цркве у манастиру св. Георгија), извире јак извор кристално чисте и бистре воде. Знала сам да ће се нешто лијепо догодити, да ће то место постати стјециште окупљања и немам никакву дилему да ће доћи вријеме када ће туда пролазити ријеке људи. То је божанско мјесто…

Дошао је и дан наше сјелидбе. Већ смо полако почели да губимо наду да ће се имање продати али смо морали да кренемо на пут. Возило нам се покварило па смо морали да одложимо сјелидбу на неколико дана. Тада нам се јавља телефоном један наш пријатељ и поручује да је срео свештена лица (монахе) који траже да купе имање и да их управо шаље нама. Знала сам да ћемо њима продати наше имање и постало ми је јасно и зашто нам се возило покварило и да је управо тако Бог хтјео да се догоди. Када су монаси дошли, осјетила сам духовну радост. Врло брзо смо договорили купопродају. То је стварно била воља Божија. Сигурна сам да је Свети Дух био са нама и међу нама док смо разговарали о куповини и продаји имања. Монаси су зрачили небеском топлином и духовна лепота се могла видети и у њиховим погледима.

После освјећења манастира св. Великомученика Георгија у Доњој Јошавки, долазила сам неколико пута. Одсјелили смо се у Србију и остали у редовном контакту са монасима. За мене је тај манастир стварно велика свјетиња. Бог је услишио моје молитве када сам вапила: “Небески Оче, помилуј нас и пошаљи нам оне праве”. Приликом једне од наших посјета манастиру, захваљујући љубави и поукама монаха, припрјемила сам се и примила православну свјету тајну крштења (јер сам као мало дијете била крштена у римокатоличкој вјери). Сам чин крштења је био божанствен. Нема рјечи које би могле описати Божију руку која је све ово намјестила и урадила. За све нека је хвала Богу, владики Артемију, монасима Иринеју, Прохору, Платону, цјелокупном монаштву Епархије рашко-призренске у егзилу и вјерницима из Републике Српске и Србије који не жалише труда да оснују и за богослужења оспособе катакомбни манастир св. Георгија, на спасење и духовно добро свих нас.

 

Сведочанство брата Гојка Гламочића из Градишке

Целог живота смо искрени верници своје свете СПЦ. Редовно смо посјећивали наше храмове недељом и празницима и увек добровољно помагали свештенству и монаштву. Такође смо, као људи који се трудимо да живимо побожним животом, пратили ситуацију у свијету по питању Православља и свејереси екуменизма. Саблазан је почео да шири новоизабрани тзв. патријарх Иринеј, једном од својих првих изјава за медије да је он екумениста и пацифиста и да се тиме поноси (екуменизам је свејерес – св. Ава Јустин Ћелијски). Затим је нашу оправдану забринутост потврдило његово учешће на римокатоличким мисама и процесијама у Бечу и Сарајеву, паљење свећа у јеврејској синагоги, нова изјава да се залаже за уједињење са католицима и нечувено прогонство Његовог Преосвештенства Владике Артемија и његовог монаштва и неканонско и неуставно њихово рашчињење.

Сличне саблазни јеретичког духа прошириле су се и на нашу парохију у Градишци. У градишкој парохији 2011. уочи Нове године, протонамјесник Мирко Милисавић је после одслуженог Молебана припремио младог богослова да одржи предавање са темом “Настанак јулијанског и григоријанског календара”, са циљем да народ припреми за увођење папског новог календара. Пришао сам свештенику и упитао га да ми објасни шта је суштина овог излагања. Кратко је одговорио – реформа. Питао сам га да ли то значи укидање старог јулијанског календара, а он опет кратко: „Па нећемо стално ратовати због тога“. Рекао сам му да ћу ја увек поштовати православни јулијански календар по коме се вековима служи у Цркви Православној и да нисам једини који никада неће прихватити римокатолички (григоријански) календар. Те године, на Васкршњу Литургију, исти свештеник је довео фратра и његове назови часне сестре у главни храм у Градишци, што није допуштено по светим канонима Православне Цркве (10. Канон Св. Апостола, 11. Канон, 45, 64, 6.канон Лоадикијског сабора и 9, 33, 34, 37 и 9. Тимотеја Александријског).

Од тада смо, ја са својом породицом, са братом Миленком Јарићем и његовом дјецом и братом Николом Вучковићем престали да идемо у тај храм. Градишки свештеник Мирко је наставио и даље да одлази на њихове празнике у римокатоличке храмове на мисе, а ишао је чак и код бањалучког бискупа Фрање Комарице. Водио је младе богослове, заједно са римокатоличким и муслиманским, по сарајевским катедралама и џамијама гдје су православни богослови љубили руке хоџама тражећи “благослов” чиме се издаје Православље, а што је такође недопустиво светим Канонима Православне Цркве. Ми смо кренули у друге храмове у нашем крају и тамо смо доживљавали сличне саблазни. У једном храму свештеник је причестио римокатолкињу. На питање брата Миленка да му објасни зашто и по којим Православним Канонима је тако поступио, свештеник је одговорио да наводно није знао али и да је то свеједно јер ми признајемо римокатоличко крштење?!

Недуго затим отац Ненад је у храму одржао проповјед да треба да поштујемо све народе и све вјере у окружењу и да ћемо се сви спасити у различитости што је такође православљу непозната, новотарска и јеретичка теологија. Друга два свештеника одржали су опјело једној жени која је римокатолкиња удата за Србина, а није крштена у СПЦ. Често пута нас на улици сретају вјерници и питају шта је разлог зашто смо напустили те храмове и основали катакомбни манастир. Управо све смо им овако изложили као и овдје са закључком да заиста нема више смисла са свејеретицима-екуменистима имати духовну заједницу. Убрзо после свих ових догађаја, браћа Миленко, Никола и ја смо се договорили да ступимо у контакт са браћом из Бања Луке који су чланови удружења “Срби на окуп”. Заједно са свима њима донијели смо одлуку да пошаљемо делегацијуу Србију и затражимо благослов од Његовог Преосвештенства владике Артемија за оснивање катакомбног манастира на територији бањалучке епархије која крупним корацима у наше свете храмове уводи свејерес екуменизма и то на територију наше Републике Српске која је много пострадала у геноцидној творевини НДХ са благословима римокатоличких бискупа и римског папе и која је јуначком српском крвљу мукотрпно стечена и ослобођена у овом нашем времену.