Војевање војводе Петра Бојовића – Из клупе на бојиште

Бојовић је у 18. години прекинуо школовање у Артиљеријској школи да би учествовао у српско-турским ратовима 1876-1878. године, као и тројица његове браће. Бекство од турског зулума са огњишта у неослобођеном делу Старог Влаха, преко границе на Јавору, у ивањичко село Радаљево, на десној обали Моравице – донело је слободу осмочланој породици Бојовића, али су их тамо чекале нове муке и невоље, тежак и трновит пут.

ИЗ КЛУПЕ НА БОЈИШТЕ

„Слободан, али без имовине, уз скромну платицу у среском начелству у Ивањици, живео је Перута са породицом и злопатио се“ – написао је у својој краткој биографији војвода Петар Бојовић.

Бистрином и знањем Петар се рано почео издвајати од друге деце, а највише занимања показивао је за историју и географију. Тражио је од старијих да му казују јуначке песме или да певају уз гусле, а на путу до школе сустизао је рабаџије и кириџије, да од њих узгред саслуша неку јуначку песму или причу из народа. Имао је све особине које красе децу горштака – бистрину, хитрину ума и духа.

После четири године основне школе у Ивањици, Петар прелази у ужичку гимназију, а већ следеће године одлази у Београд, где су могућности за испољавање његове даровитости биле много веће.

ГОРШТАЧКА УПОРНОСТ

Нова средина није се баш лако отварала пред старовлашким горштаком. Уз велика искушења, само јаки и упорни су опстајали. Као дете сиромашних родитеља примао је скромну помоћ од Одбора за просветна питања Србије, али и додатно зарађивао за живот и школовање, послужујући код кафеџија и трговаца, помажући код занатлија, селећи се од једне до друге газдарице. У мемљивим собама Београда често је оживљавао слике из завичаја и с тугом је примао сваки динар од мајке, знајући да се укућани одричу много чега и одвајају од уста.

Војну каријеру Бојовић је почео 6. октобра 1875. године, пошто је пет разреда гимназије завршио са одличним успехом и без пријемног испита уписао се у Артиљеријску школу (која је касније прерасла у Војну академију).

Године су то великог националног заноса, уз жеље и тежње за ослобођење од Турака. То су године када су све чешће бивале чарке на српско-турској граници, али и спремале буне српског живља у Старој Србији, Босни и Херцеговини, где су Турци вршили терор. Србија је улагала велике напоре и растакала снагу да сачува своју тешко стечену државу и и да ослободи делове српског народа испод туђина.

Бојовић је морао у својој 18. години прекинути школовање у војној школи да би учествовао у Српско-турском рату 1876. године. Најпре је био у штабу Врховне команде, а затим у батерији на дужности подофицира. У овом рату су, како наводи Милош Ј. Каличанин, учестововала и тројица Петрове браће – Лука, ђак Артиљеријске школе, Јеврем је прекинуо школовање на Духовној академији у Москви и био у интендатури, а најстарији Јован, био је на Јавору, као борац, где је рањен и остао инвалид. У другом рату против Османског царства (1878.), Петар је био у батерији на дужности подофицира.

УЧЕЊЕ И ИСКУСТВА

Овим ослободилачким ратовима Србија је стекла државну независност, матици су припојене територије на југу и југоистоку, али су у деловима Старе Србије, у завичају Бојовића, остале царинарнице и карауле, граница која је раздвајала исти народ…

После рата, Бојовић је наставио школовање и 1880. године завршава Артиљеријску школу, као први у рангу. Службујући у више јединица и команди, наставља да усавршава војна знања. И убрзо, опет рат – Српско-бугарски 1885. године. Бојовић се, како пишу историчари, истакао личном храброшћу у борбама на Врапчи, Сливници, у Драгоманском теснацу, код Цариброда и Пирота. Тада је, као поручник, био на дужности начелника штаба Шумадијске дивизије.

Вредно учећи и припремајући се за генералштабну струку, Бојовић је годину дана провео у Француској, ради упознавања њихове коњице, али и учења језика. На служби у трупи и штабовима, Бојовић објављује преводе, пише чланке, анализира ратна искуства, учествује на вежбама и маневрима где добија добре оцене, преноси искуства млађим официрима. Почетком јуна 1893. године положио је мајорски испит пред комисијом којом је председавао пуковник Радомир Путник.

ПОНОСАН НА ПОРЕКЛО

Петар Бојовић се никада није застидео својих сиромашних родитеља, пртених чакшира, куће са отвореним огњиштем. Ни као гимназијалац и војни питомац, ни као командир коњичког вода, а ни касније као командант дивизије, генерал и војвода. Напротив, често је у разговору, некако поносито, горштачки, с топлином и љубављу, причао о свом пореклу…

ИДИТЕ ХРАБРО У БОЈ!

„Спремајући Вас домовини на браник, љубав вам мајчина даје благослов.

Свемогући творац, децо, нека вам буде у помоћи.

Нека вас својом личном десницом од сваке опасности закрили, да у јуначкој борби душманина победите, да угњетену браћу из ропства ослободите, да на Косову изгубљено царство повратите, да потамнелу српску заставу и славу с новим сјајем на негдашњу висину подигнете, те да прадедовски завет достојно испуните и да домовину као врли синци послужите.

Идите храбро у бој, моја надо и радости, моја дико и поносе, мајчини виде – мајчин ће вас благослов свуда пратити…“

(Благослов мајке Раде Бојовић четворици синова, који су пошли у рат 1876-78. године)

Аутор: Драгољуб Гагричић

*

Извор: Расен