„Славом предака и снагом потомака Србија Васкрсава“
Почетком фебруара 2017-те, из издавачке куће СВЕН–Ниш, изашла је заједничка књига „Славом предака и снагом потомака Србија васкрсава“, коју су приредили Гордана и Љубиша Павловић. На позив фб странице „Књига на дар“ одазвао се велики број писаца са својим поетским и прозним радовима, али је њих 50 украсило ову прелепу књигу.
Колики је значај и вредност овог дела види се из речи приређивача:
„Оно што Србију чини најлепшом на Балкану није њен географски положај, прелепе планине, плодне равнице- већ народ. Народ који има најбогатију историју у Европи, ако не и шире. Народ који може да се у причама враћа вековима уназад и сваком од њих има славне личности, подвиге, којима би требало да се поноси.
Ми, Срби, смо један посебан народ са специфичним менталитетом. Оно што је била главна одлика Срба је поштење, родољубље и понос. Сваки Србин се дичио својим породичним вредностима. Све што је имао стекао је својим рукама и тешким радом. Волео је своје оранице, воћке, реке; своја стада; поносно гледао како из семена ниче и расте пшеница. Хлеб са седам кора је најлепше мирисао и обасјавао огњишта, око којег би се скупљала цела породица. Знало се ко је ко и где је коме место. Знало се и шта су чија задужења. Старији су се поштовали и ценили. И баш тако јака породица је била најјача карика Срба. Чували су своју традицију, веровали у Бога, градили цркве са љубављу, крстили се, венчавали и били поносни на то што јесу. Никада нису дозвољавали да им понос пређе у гордост, држећи се оне пословице:
„Нити се у добру понеси, ни у злу покуди!“.
Све што их је сналазило подносили су храбро. Често је Србија била на удару разних тлачитеља, непријатеља. Поробљена, али непоражена. Дизала се увек из пепела, из безнађа, јачином љубави својих родољуба. Та љубав према својој Отаџбини је била толико јака у њима да им је и сопствени живот, дат за њу, ништаван.
Томе у прилог говори део говора Владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. год. у Лондону:
„…Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.
Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.
Где су? Изгинули бранећи Европу.
Сада је време да Европа Србији врати тај дуг…“
Путниче намерниче, када ходаш мојом Отаџбином хоћу да знаш да је сваки педаљ ове земље натопљен крвљу мојих предака, хероја, који живот свој дадоше за слободу и Србију! А ти, потомче славних предака, упамти добро да нико, али нико, нема права да се одрекне једног педља земље твојих прадедова! Не дај да је деле, распродају и распарчавају! не дај да отимају твоје наслеђе! Чувај и сачувај своју Србију, крваву дедовину! Потомче, дугујеш својим прецима, да чашћу и знањем Србију учиниш бољом и поноснијом, за себе, за своје потомке, да васкрсне истина и правда, да васкрсне
Отаџбина снагом твојом и заблиста славом својом!
Српска књижевница Гордана Павловић и Љубиша Павловић
*****
У наставку једна песма и прича из књиге…
СТАЗАМА ПРЕДАКА
Падају, устају, поносно јуре,
А мрети увек било је лако,
Вапаја беше на пољу све више,
ВАПАЈ СРЂАНОВЕ ДУШЕ
Косово и Метохија обилује својеврсном лепотом, које нема нигде на свету. Прелепе цркве, манастири, који потичу још из тринаестог, четрнаестог века сведоче о њеној пребогатој историји. Сваки шака косовске земље заливена је српском крвљу, као да се Косовски бој још није завршио, само су се лица противника смењивала. Још од осамдесетих година двадесетог века могло се наслутити да демонстрације Албанаца неће изаћи на добро, да је то само увертира за спровођење њиховог плана отцепљења, на којем се стрпљиво и подмукло радили деценијама, подржани од стране, како тадашњих домаћих политичара, тако и вањских владара из сенке…Само што су престали ратови на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине, на Косову и Метохији је ситуација доведена до усијања. Такозвана ОВК (ослободилачка војска Косова) добро је наоружана и омасовљена, не престаје са својим провокацијама, нападима и убиствима, са циљем да протерају, униште и убију што више Срба и етнички очисте територију, која никада није била њихова.
У једној од кућа, током напада, био је капетан Срђан Перовић-Срђо, који је завршио Војну академију, и био припадник ПЈП у Пећи. Због свог поштења, патриотизма и доброте, био је јако цењен и вољен од стране својих колега. Колико је био скроман, говори и то да је бициклом долазио на посао…
Срђо је после екплозије у близини куће, где се налазио, изашао напоље. Пошто је све било пуно дима, који се мешао са измаглицом, по несрећи, наочаре су му замаглиле. Дезорјентисан повео се за гласом који је чуо:
–Срђо, Срђо овамо!
“Муње”, а све млади људи од својих 22 до 27 година, не могу да се помире са тим, али морају да слушају надређене.
За то време Мифтар и Бинак Шаља доводе заробљеника у центар Лође. Срђана Перовића чекало је незамисливо мучење и тортура. Сместили су га у бараку, импровизовани затвор, а затим у просторије штаба, где се налазио и Гани Кастрати. Испитивање је трајало целу ноћ, при чему је Срђан страшно пребијан. Поломили су му и руке и ноге. На све његове вапаје да га размене за заробљене припаднике такозване ОВК, Мифтар Шаља је остајао нем, са злурадим осмехом на лицу и мржњом која је избијала из сваке његове поре. Није хтео да га убије одмах… Сутрадан ујутру, Шаља је окупио мештане, Шиптаре и своје саборце, и извео Перовића напоље везавши га за једно дрво, а поред је Кастрати закуцао даску. Шаља се обратио окупљенима и рекао да ће исту судбину доживети сваки полицајац који угрожава албанске жене, децу и старце. Извадио је нож и мученом Срђи одсекао уши, које је Кастрати закуцао на унапред припремљену даску. Остављен је тако неко време, а онда однешен у бараку. Сутрадан ујутру Шаља поново изводи Перовића напоље и пред окупљеном масом одсеца му уши и закива на даску. Срђа Первић је био у полусвесном стању, измучен, масакриран, када су га трећи дан извели поново напоље и везали за дрво. Шаља, тај злочинац и монструм, гласно прети полицајцима, док откопчава панталоне Перовићу и одсеца му полни орган, који Кастрати закуцава на даску, уз образложење да више неће силовати Албанке!!! Неџмија Морина, медицинска сестра из Лође, Хира Морина, Гиљета Шаља, Махуша Шаља, припаднице такозване ОВК , гласно одобравајо и усхећено кличу на овај поступак Шаље. Знајући да Перовић код себе има радио станицу, током мучења Мифтар Шаља је држао укључену. У Пећи, Срђине колеге, младићи, слушали су његове крике, вапаје, запомагања. Страшно! Злочинац Шаља је намерно провоцирао, јер је знао колико је тешко слушати нечије позиве у помоћ, а бити немоћан да помогнеш. Припадници “Муња”, Срђини пријатељи и колеге, одмах су хтели да иду да му помогну, али Милорад Улемек им није дозволио, јер је знао да је то класична клопка, да их има преко хиљаду и да би сви изгинули. Акција је морала да се испланира, да се сакупи и организује људство, а у том моменту је то било неизводљиво…Вапаји, који су допирали преко радио станице, парали су ваздух помешан са сузама, љутњом и никада нико од њих то није заборавио…Тај исти дан, Срђан Перовић је предвече поново изведен из бараке и везан за џип. Неко време, припадници тзв. ОВК су га вукли по селу и вратили на полазну тачку, где се један од њих, на још живог, помокрио. Убацили су га у ауто и сутрадан ујутру је његово тело, са прострелном раном на глави, бачено на сред села. Ту су га оставили још два дана, а потом закопали, заједно са Рајковићем, на крај села, поред једне импровизоване дрвене рампе. Сваки становник Лође је имао обавезу да се помокри на том месту када улази или излази из села. Који примитивизам! Које скрнављење! Као да им је било мало што су живом човеку урадили незамисливе и непојмљиве ствари, зато што је Србин и зато што је полицајац, који је радио свој посао, већ су своје зло искаљивали и по њему мртвом…
У августу 1998. године, добро испланираном акцијом припадници ПЈП-“Муње”, заједно са ЈСО, ослобађају село Лођу. Налазе место на ком су закопани Срђан Перовић и Мило Рајковић, на дубини од само четрдесетак центиметара, везани у црне најлонске кесе. Другови из јединице откопавају их и после сахрањују у Пећи. Злочинци никада нису кажњени за овај масакр. Данас, после толико година, мало је њих још међу живима који су били припадници некадашњих “Муња”. Ти малобројни нису заборавили Срђана Перовића, нити су могли да потисну из себе вапаје његове напаћене, невине, српске душе… Они су их чули, а ми, знајући за ову истину, не смемо никада да заборавимо хероје, који су без питања и без поговора, упадали у осиња гнезда, не жалећи своје младе животе, да би спасили и помогли свом брату Србину и сестри Српкињи, спашавали српску децу, не жалећи да никада више неће видети своју децу, своје породице, које су их узалудно чекале…Срђане, слава ти!
(Прича је настала по сведочењу Златибора Ј., припадника ПЈП- Пећ и учесника у споменутим догађајима…)
Српска књижевница Гордана Павловић
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
